Sadat: „Išao bih za mir na kraj sveta“

Ovako je pomoćnik državnog sekretara, Harold Sanders, opisao uloge glavnih aktera sporazuma u Kemp Dejvidu kojim je sklopljen mir između Egipta i Izraela i uspostavljeni diplomatski odnosi dve države. Pregovori u Kemp Dejvidu počeli su 13. septembra 1978. a okončani su 17. septembra 1978. potpisivanjem Okvirnog mirovnog sporazuma. Mirovni sporazum Egipta i Izraela potpisan je 26. marta 1979. u Vašingtonu. Potpisali su ga egipatski predsednik Anvar el Sadat i izraelski premijer Menahem Begin u prisustvu američkog predsednika Kartera. Ovim ugovorom Egipat je bio prva arapska država koja ja zvanično priznala Izrael.

Bilo je mnogo aktera uključenih u ove događaje, ali se uglavnom svi slažu da je egipatski predsednik Sadat bio inspirator i najodlučniji pokretač ideje za sklapanje mira. Finale svoje odlučnosti da sklopi mir, izrazio je u govoru u egipatskoj skupštini 7. novembra 1977. najavljujući nameru da poseti Jerusalim: „Ja bih išao za mir na kraj sveta. Išao bih u Izrael, želim da pred narod Izraela izložim sve činjenice“.

O tome koliko su ovi događaji bili epohalni, svedoči i činjenica su sva četvorica njihovih najvažnijih aktera dobili Nobelove nagrade za mir. Potpisnici sporazuma, egipatski predsednik Anvar el Sadat i izraelski premijer Menahem Begin dobili su nagradu 1978, predsednik Karter 2002. Pre njih, nagradu je 1973. dobio Henri Kisindžer, ali za američko povlačenje iz Vijetnama.

Kempdejvidski mirovni ugovor već sada stoji u rangu najvećih svetskih mirovnih ugovora kao što su Vestfalski mir ili Bečki kongres. Za 40 godina od kada je sklopljen, nijedna reč iz tog ugovora nije prekršena. Nije bilo nijedne ratne akcije ili pretnje protiv Izraela ili bilo koje druge susedne zemlje. U regionu u kome su sukobi svakodnevni, koji u različitim formama i ideologijama traju sve do danas, ovo dostignuće može da se smatra ne samo epohalnim, nego i zadivljujućim učinkom politike i diplomatije Egipta i Izraela, a zatim SAD i drugih država koje su važne za poštovanje sporazuma.

Za Sjedinjene Države, kempdejvidski mir je vrhunsko diplomatsko dostignuće ravno obnovi Evrope posle Drugog svetskog rata. Egipat je, ne samo povratio svoje teritorije, nego je povratio svoje nacionalno dostojanstvo i važnost autoritativnog centra na tromeđi Evrope, Afrike i Azije. Izrael je dao ono što je već bio spreman da vrati, ali dobio je mir s najvažnijim arapskom državom i njeno priznanje kojim je konačno rasklonio mutne oblake negiranja prava na postojanje jevrejskoj državi.

Istovremeno, to je i nesavršeni sporazum. On ima formu „nedovršenog mira“ koja je prvi put upotrebljena za opisivanje onoga što je doneo Kemp Dejvid, da bi kasnije sintagma bilo široko primenjivana kako bi opisala ishod rata u Bosni i „dejtonski mir“.

Kemp Dejvid nije uspeo ono što je želeo izraelski premijer Begin i što je rekao prilikom Sadatovog spektakularnog dolaska u Jerusalim 19. novembra 1977. „Želimo da ostvarimo mir na Bliskom istoku, ne samo između Egipta i Izraela, već između Izraela i drugih susednih zemalja“, rekao je Begin. Mir između Egipta i Izraela je ostvaren, ali još uvek ne između Izraela i arapskog sveta.

Pitanja koja su se razmatrala pred početak Kemp Dejvida u drugačijoj formi i danas su na dnevnom redu. To je pitanje palestinske države, statusa Zapadne obale, Gaze i Istočnog Jerusalima. Sinaj za Izrael, osim strateške, ekonomske i vojne, nije imao posebnu kulturno – istorijsku vrednost. Izrael se, relativno lako odrekao Sinaja. Područja koja su povezana s jevrejskim identitetom i danas su sporna, jer izraelski lideri ne mogu da dozvole sebi da se povuku sa teritorija, Judeje i Samarije (Zapadne obale) i Jerusalima, koje se smatraju istorijski jevrejskim.

Egipatski stručnjak, Abdel Monem Said Ali, naveo je da je Bliski istok, region sa samo 8 odsto svetske populacije stanovništva, bio područje na kome se odigralo 25 odsto svetskih oružanih sukoba od 1945. Bliski istok je trpeo sve vrste ratova, od regionalnih, međuarapskog rivalstva i sukoba, stranih intervencija koji su sve imali razorne posledice na ljudske i materijalne resurse regiona. Prema proceni kairskog centra Ibn Kaltoun, cena vojnih sukoba na Bliskom istoku od 1945 – 1990 bila je 2 680 000 ljudskih žrtava, 1 420 milijardi dolara i 14 miliona raseljenih lica. Razlozi za sukobe bili su brojni: proces izgradnje država u kojem manjka legitimitet političkih režima, nasleđe kolonijalnih granica, prisustvo supersila i velikih sila u regionu, transnacionalne ideologije poput panarabizma, panislamizma i cionizma, velike razlike u bogatstvu i resursima između zemalja u regionu. Svi ovi razlozi učinili su politiku sile i geopolitička pitanja imaju dominantni uticaj na ponašanje država.

Niz događaja koji su prethodili sklapanju mirovnog sporazuma u Kemp Dejvidu, počeo je 1967. U šokantnom šestodnevnom ratu 1967. izraelska armija, ne samo što su u jednom naletu zauzele teritorije tri države, Sirije, Jordana i Egipta, nego se činilo da će stići sve do Kaira zbog čega je stanovništvo bilo u panici. Egipatsko vazduhoplovstvo bilo je sasvim uništeno. Egipat je izgubio Sinajsko poluostrvo, Jordan Zapadnu obalu, a Sirija Golansku visoravan. Zauzet je i istočni Jerusalim. U vojnom smislu, bio je to neviđeni primer vođenja rata i pobede na tri fronta, nešto što je u istoriji uspevala samo vojska DŽingis kana.

Osećanje ogorčenja, uvrede i poniženja preplavilo je arapski svet, a posebno Egipat. Svako ko bi se u uniformi pojavio na ulicama egipatskih gradova, rizikovao je da na njima završi pretučen, kamenovan i osramoćen. Egipatski predsednik Naser odmah posle okončanja napada, koje je došlo usled ultimatuma iz Moskve, podneo je ostavku. Jugoslovenski predsednik Tito tada je cele dve nedelje bio u Egiptu, a od toga nekoliko dana u Iraku, ubeđujući Nasera da odustane od te odluke, u čemu je na kraju i uspeo.

Posle iznenadne smrti predsednika Nasera 1970, kormilo preuzima Anvar el Sadat kao predsednik egipatske Skupštine. Verovalo se da je on samo prolazno rešenje, jer je važio za ličnost male političke težine. Sadat, međutim, počinje da menja egipatski politički pravac već na Naserovoj sahrani, kada se sastaje sa američkim izaslanikom i pokazuje spremnost za daleko kooperativniji stav prema SAD, nego egipatski lider koji je upravo sahranjen.

U naredne tri godine Sadat će napraviti brojne spektakularne poteze koji će voditi ka konačnoj promeni kursa, napuštanju Sovjetskog Saveza, prvo kao ekskluzivnog, a zatim kao bilo kakvog partnera, a na kraju potpuni prelazak na američku stranu. „Rusija može da vam da oružje, ali samo Amerika može da da rešenje“, objašnjavao je Sadat. Do kraja mirovnog procesa, Sadat će da prekrši gotovo sve dotadašnje tabue zajedničke arapske politike. Podršku u tome pružaće mu njegov svedok sa venčanja 1955, šef saudijske tajne službe Kamel Adam.

Kamal Adam čak je i finansijski pomagao Sadata, kada je on imao probleme, još kao Naserovog potpredsednika, tvrdili su američki izvori.

Adam je rođen u Turskoj, u Istanbulu, a njegov otac Ibrahim bio je albanskog porekla. Studirao je prvo u Aleksandriji, a onda je završio Kembridž. Kralj Fejsal ga je 1965. imenovao za prvog šefa obaveštajne službe, Al Muhabharat Al Amah. Na tom mestu ostao je 14 godina, do 1979. i velikog međunarodnog skandala s bankom BCCI koja je, prema brojnim dokazima koje je prikupila komisija koju je vodio tadašnji senator, a kasniji državni sekretar, DŽon Keri, praktično „kupila“ mir na Bliskom istoku.

Sadat je imao poverenja u saudijski uticaj u Americi. On je u februaru 1966. zajedno sa saudijskim princom Sultanom Abdulazizom bio u Vašingtonu, zbog razgovora o jemenskoj krizi. Sultan Abdulaziz bio je poznat kao veliki radnik, ženoljubac koji je pravio ogromne prijeme i trošio ogromne nemerljive svote novca. Bio je prestolonaslednik kralju Abdulahu i umro je 2011.

Kralj Fejsal je poslao Kamal Adama da se sretne sa Sadatom, čim je on postao predsednik, u maju 1971. godine. Sadat je preko njega tražio put do Amerikanaca. Adam mu je preporučio da učini neki gest dobre volje prema njima kojim bi demonstrirao svoju spremnost na saradnju, poput izbacivanja sovjetskih vojnih savetnika iz zemlje. Sadat je tom prilikom rekao da će on, posle povlačenja izraelskih snaga sa teritorije Egipta, narediti povlačenje sovjetskih snaga iz Egipta i predložio da Adam prenese ovu poruku američkoj administraciji.

Kairo je tada imao „specijalne veze“ s Moskvom. To su bile direktne predsedničke veze koje su nadgledale i održavale obaveštajne službe, van očiju ministarstava spoljnih poslova. „Specijalne veze“ uspostavljene su 1971. s Jugoslavijom. To su bile direktne predsedničke veze koje su nadgledale i održavale obaveštajne službe, van očiju ministarstava spoljnih poslova. Šef Uprave bezbednosti JNA i kasniji Titov savetnik za nacionalnu bezbednost, general Ivan Mišković, bio je zadužen za održavanje ove veze. Sadat je u januaru 1972. odlučio da ovome doda Vašington i uspostavi „tajni kanal“ sa Belom kućom i Henrijem Kisindžerom. Istovremeno, van njih postojala je „crvena linija“ između Brežnjeva i Niksona. U ovom „zatvorenom krugu“ obavljala se najpoverljivija komunikacija, koja će oblikovati Bliski istok narednih godina.

Bez obzira na to što Izrael nije učinio ono što je tražio, Sadat je u julu sledeće godine izbacio 15 000 sovjetskih savetnika. Bio je to potez koji je imao ključnu važnost za Amerikance, posebno za Henrija Kisindžera. On, iako savetnik za nacionalnu bezbednost predsednika Niksona, bio je još daleko od „prve violine“ u vođenja stvari na Bliskom istoku , za šta se žestoko nadmetao u nemilosrdnoj unutrašnjoj borbi u administraciji.

Ova odluka sasvim je iznenadila Vašington. Kisindžer je bio na putu za Pariz zbog Severnog Vijetnama. On se nadao da će njegova strategija u nekom trenutku navesti Egipćane da trguju sovjetskim povlačenjem za poboljšanje odnosa sa Amerikancima. On priznaje da nije dobro poznavao egipatskog predsednika i da nikada nije mogao da pretpostavi da će on to pitanje da reši „jednim velikim jednostranim gestom „. Kisindžerova prva reakcija je bila da je Sadat delovao impulsivno i da je potrošio jedan veliki pregovarački kapital, bez nadoknade. Kada se egipatski specijalni izaslanik Hafez Ismail sreo s nešto kasnije sreo s Kisindžerom i ukazao da bi Egipat trebalo da od Amerikanaca, zbog proterivanja Sovjeta, dobije nešto zauzvrat , Kisindžer mu je odgovorio: „Mi ne plaćamo ono što dobijemo besplatno“.

Pritisak za rat rastao je kako unutar Egipta tako i na međunarodnom planu. Egiptom su marširale desetine hiljada studenta koji su tražili rat. Posebno je alarmantan bio potez komandanta tenkovskog bataljona Ali Hasana koji je 12. oktobra 1972. pokrenuo kolonu tenkova prema Al Husein džamiji kako bi protestovao protiv Sadatove politike. Posebno je bilo zabrinjavajuće to što niko nije ni pokušao da ga zaustavi ni na jednom od kontrolnih punktova, nego su se vojnici i stražari solidarisali s njim.

Tokom 1972. postavljeni su ratni ciljevi. Maksimalni bilo bi potpuno oslobađanje okupiranih teritorija, a minimalno osvajanje Sinajskih prolaza koji se nalaze na oko 15 kilometara od Sueckog kanala i predstavljaju najvažniju liniju odbrane Egipta od stranih zavojevača. Smatralo se da svaki kadet vojne akademije zna da je kontrola ovih prolaza jedna od najdugotrajnijih strateških doktrina odbrane istočnih granica Egipta, doktrina koja je trajala od faraona Tutmesa III pa do britanskog generala Alenbaja.

Sadat je imao skriveni plan o vođenju ograničenog rata koji bi služio kao katalizator za političko rešenje, za razliku od svih ostalih generala koji su bili odlučno za rat, ali samo kada bi taj rat imao pobednički ishod na bojnom polju. Sadat je bio primoran na rat koji je imao nekoliko ciljeva: 1) da vrati Egipat iz inferiorne pozicije, jer je smatrao da se iz te pozicije ne može pregovarati i povratku osvojenih teritorija, 2) da rehabilituje ugled egipatske armije koja je bila stigmatizovana i degradirana gubitkom dela teritorije zemlje; 3) da postavi problem Bliskog istoka na diplomatski sto SAD i SSSR koje su stvarale osnove politike „popuštanja“

Sadat je , na burnom sastanku, zatražio od ministra odbrane, Mohameda Sadeka, da pripremi rat za sredinu novembra, što je Sadek sasvim ignorisao, znajući da prelazak kanala, bez zauzimanja prolaza, vodi u čist poraz. Sadat je bio uveren da tada obavlja konačne pripreme za rat, dok je vojna komanda jednoglasno odbacivala njegovu zamisao.

Prema zapisniku, sastanak je počeo Sadatovim odbacivanjem glasina da „zemlju prodaje Amerikancima“, ubeđujući ih da Amerikanci pokušavaju da ga navedu da sklopi mirovni sporazum sa Izraelom. Predsednik je na primedbe o nespremnosti i neopremljenosti za rat odgovarao da je zadatak Generalštaba da nadoknadi ove nedostatke dobrim planiranjem i talentom. Kada je zamenik ministra ponovio izložio svoje primedbe, Sadat je reagovao besno: „Ovo je drugi put, drugi put da mi oponirate. Ja to neću da dozvolim. Ja sam odgovoran za nezavisnost ove zemlje. Ja znam šta radim. To nije vaš posao. Napravite još jednu primedbu, bićete zamoljeni da ostanete kod kuće. Sram da te bude! Nauči gde ti je mesto! Ti si vojnik, a ne političar“.

Kada mu je komandant mornarice rekao da nije u redu da predsednik tako ponižava svoje generale, Sadat je takođe ljutito odgovorio. Indignirani Sadek pitao je predsednika zašto je sazvao sastanak, ako nije želeo da sluša mišljenje generala? Sadatov odgovor je stigao dva dana kasnije, kada je objavio smenu svih onih koji su imali primedbe na njegovo izlaganje, uključujući ministra, njegovog zamenika i još 100 visokorangiranih oficira.

Kasnije je u intervjuu Sadat opisao Vrhovnu komandu kao „grupu nedorasle dece, u kojoj su bili jedan tvrdi levičar, jedan neprijateljski psihopata, plaćenik, izdajnik Egipta, zaverenik“, a onda je naveo da je ministar odbrane išao po jedinicama agitujući protiv rata. Naveo je da su Sadek i njegovi saradnici bili kukavice i da nisu imali nerava za rat. Onda je tvrdio da je Sadek bio uključen u zaveru protiv rata i da je morao da bude stavljen u kućni pritvor.

Posle „šestodnevnog rata“ 1967. prevladalo je osećanje da je izraelske armija svemoćna i nepobediva. To je preokrenuto Oktobarskim ratom, kada je ona doživela prvi poraz. „Oktobarski“ ili „jomkipurski“ rat počeo je u zoru 6. oktobra 1973. kada su egipatske jedinice prešle Suecki kanal kod Ismailije preko pontonskih mostova koje je Egipat nabavio iz Jugoslavije. Iako je Sadat u julu 1972. izbacio sovjetske vojne savetnike i stručnjake, Sovjetski Savez je nastavio isporuke oružja i opremanje egipatske armije sve do Oktobarskog rata i u samom ratu. U tome je sa svoje strane pomogla i tadašnja JNA isporukom 200 potpuno opremljenih tenkova od 12. do 18. oktobra.

Rat je počeo špijunskom obmanom, koju je izveo Ašraf Marvan. Marvan je dolazio iz najviših egipatskih krugova. Bio je zet pokojnog predsednika Nasera, a zatim lični Sadatov sekretar. S tih pozicija počeo je da Izraelu daje tajne informacije. Činjenica da je sahranjen uz najviše državne egipatske počasti, nakon samoubistva koje je počinio u Londonu, ukazuje da je i dalje bio lojalan svojoj zemlji.

Marvan je Izraelu dostavio mnoge tačne i važne podatke. On je nekoliko puta najavljivao početak rata, na šta je Izrael odgovarao hitnom opštom mobilizacijom. Kada je javio tačan datum početka rata, Izraelci mu nisu poverovali.

Nisu verovali jer je bilo razloga za to. Najvažniji, bila je izraelska vojna nadmoć. Američki vojni ataše iz Kaira ovako je 1973. poredio snage dve zemlje: „Jednostavno je nemoguće uporediti vojnu moć Egipta i Izraela. Jedina važna stvar jesu borbene vazduhoplovne snage. Egipat može da ima dva ili tri puta više tenkova od Izraela, mornaricu na istom nivou, ali kada se suoči sa izraelskom nadmoći u vazduhu, on ne može ništa da učini“. To je, više nego bilo šta drugo, razlog zašto nije i zašto ne može da počne rat, da se sačuva za ograničeni rat ili samoubilački totalni rat“.

Dogodilo se upravo suprotno: u prva tri dana egipatski vojni uspeh bio je izuzetan. Izraelske jedinice su odbačene, a Egipat je vratio prve kilometre okupiranog Sinaja. Prema Sadatovom planu, vojni ciljevi bili su već ostvareni. Mada su komandanti tražili, a svet očekivao, da će egipatska vojska da krene dalje, Sadat je naredio da se zaustavi i ukopa. Iz tih rovova počelo je traženje diplomatskog rešenja.

(Serija je urađena na osnovu knjige Dragana Bisenića „Skoro savršen mir“, koja uskoro izlazi iz štampe)

U ponedeljak: Šta je Sadat preko generala Ivana Miškovića poručio Titu