Samo Poljaci i Tito dobro sviraju Šopena 1

Započeli smo živote u jednoj kontroverznoj kraljevini. Odrastali smo u kontroverznim okolnostima rata u kojem su nas bombardovali i prijatelji i neprijatelji; a mi se međusobno klali samo da bismo potomstvu dokazali koliko smo „mi“ bolji od „njih“. Onda smo to odrastanje nastavili za vreme kontroverzne „komunističke“ diktature; stasali u vreme kontroverznog sistema koji nam je omogućio da sami sobom upravljamo; a otišli u penzije kada su nas mlađa braća i sinovi uveli u kontroverznu demokratiju; i najzad stigli do vremena kada nam valja umirati, a da nismo ni saznali šta ta reč „kontroverzno“ znači!

* * *

Koliko su biografije važne saznao sam već kao dečak od petnaest godina. Na dan Velike oktobarske revolucije, sedmog novembra 1948. godine, dvadesetak mojih drugara je bilo uhapšeno. Među njima: moj brat od tetke, Saša, njegov pajtos Bora Pekić, Diša, Zorić … Navodno su pripremali državni udar sa ciljem da sruše kontroverzni komunistički režim!

Nekoliko dana kasnije i ja sam bio uhapšen!

Za razliku od Saše i njegovih frajera, mene nisu tukli. Saslušavao me je neki drug Jovović. Bilo je to u jednoj sobici koja je sva bila u tami, izuzev mene. Ja sam sedeo ispred Jovovića, obasjan reflektorom, kao da sam operski pevač. Valjda je to način da čovek propeva.

Drug Jovović je ispred sebe imao neku žutu fasciklu. Kako sam kasnije saznao – moju biografiju!

„Od kada si član Saveza demokratske omladine Jugoslavije?“

„Nisam“, odgovorio sam sa tobožnjim revoltom. „Ja sam Čuburac, a mi Čuburci ne gajimo prijateljska osećanja prema onima koji nose sulundare i gumiške.“

„Au bre! Ti Čuburac? Pa jel’ znaš Acu Strugu?“ (Aca Struga je bio vođa naše, čuburske „mafije“.)

„Ja sam Strugi desna ruka. A vi niste neka naročita policija ako ne znate šta se proletos desilo na Dušanovcu i šta sam sve ja uspeo!“

Nešto mi je ipak govorilo da je on sve to već znao iz onih priloga za moju biografiju, koji su mu bili na astalu, a da je saslušanje bila samo puka formalnost.

„Pa, kako to, ti Čuburac, a sviraš klavir? To je samo za buržoaziju.“

„Da sam se ja pitao kada su me Tata i Mama naterali da učim muziku, ja bih počeo da učim violinu, a ne klavir. Ali, ipak moram da priznam, klavir je nekako jači od violine.“

* * *

Osam godina kasnije opet sam se sreo sa svojom biografijom. Bilo je to u Londonu u kancelariji našeg konzula. Pita me on: „Da li bi ti imao vremena da mi malo pomogneš oko engleskog? U tvom dosijeu piše da engleski govoriš kao maternji jezik.“

Eto i komplimenta da engleski govorim dobro, i da tako nešto piše u meni nepoznatom mom dosijeu. Pošto je Konzul delovao kao prijatan i otvoren čovek, rekao sam mu kakav utisak su njegove reči ostavile na mene.

„U svakoj sređenoj državi, svaki građanin mora da ima dosije u kojem će da piše i ko je i šta radi. I ne samo to, nego čak i šta misli! Kako ti misliš da bi država mogla da funkcioniše ako se ne bi sve o svakome znalo.“

Da li onda Udba zna za moju tajnu ljubavnu vezu sa komšinicom Dobrilom. Možda zna i istinu o mojoj verenici Bobi i o onom Milanu što se stalno vrti oko nje! Da li država zna više o meni nego što ja s�m o sebi znam?“

„A jeste li vi čitali sve što piše u mom dosijeu?“

„Pa, ne baš sve. Nisam imao dovoljno vremena. Da budem do kraja iskren, kopija tvog dosijea je ovde, u mom sefu, zajedno sa kopijama dosijea svih Jugoslovena koji se nalaze u Ujedinjenom Kraljevstvu.“ Bio sam zblanut.

„Da li ja to mogu da vidim?“ upitao sam bezobrazno!

„Ne možeš. To je državna tajna!“

„Valjda sam ja – ja? Valjda sam ja gospodar svoje sudbine?“

„Nisi!“ odgovorio je uvređeno. „Kako možeš i da misliš da si ti gospodar svoje sudbine? Ti si državljanin Jugoslavije i ti moraš da pripadaš toj Jugoslaviji i telom.“

* * *

Bio sam prema konzulu bezobrazan i uporan: „Zar se nije dešavalo da ljudi odu čak i na streljanje, samo zato što je tamo neko svašta o njima napričao?“

Sada je konzul ostao zabezeknut. Iz ogromnog sefa izvukao je jedan žuti dosije, otvorio ga i počeo da čita. Proleteo je kroz ceo moj život. Od Tate, Mame i članova naših porodica. Pomenuti su i baba-Milja i deda-Bogoljub, kojeg su Austrijanci obesili 1915. godine u Petrovaradinskoj tvrđavi. Tada sam prvi put saznao da mi je Tata, pre rata jedno kratko vreme, bio šef presbiroa Predsedništva vlade; da je uja-Kostur, iliti Profesor Gile, bio nepravično optužen za sovjetskog agenta, da je tetka Dadis (komunista, ilegalka) imala više odlikovanja nego što sam znao da postoje, da mi je brat Saša bio vredan mladić, koji nije imao dovoljno političke svesti, nego je naseo na neprijateljsku propagandu. Pročitao je i to da smo kao porodica održavali bliske kontakte sa partizanskim generalom LJubodragom Đurićem pre nego što je politički zglajznuo. Bilo je i to da sam bio član čuburske „mafije“, da sviram klavir i da sam bio državni reprezentativac. Ali srećom, nije bilo ničeg ni o Dobrili, ni o Bobi.

„E, sada ti meni kaži, šta bi ti ovome dodao ili šta bi ti od ovoga izostavio?“

Počeo sam da se smejem, jer mi je laknulo.

* * *

Danas ima ljudi koji imaju i po nekoliko biografija! Ta različitost opisivanja jednog istog života je naročito karakteristična za one ljude, koje dok su živi, nazivamo „javnim ličnostima“, a posle smrti „istorijskim ličnostima“! Po toj logici, živi pisci su javne ličnosti – a mrtvi pisci su istorijske ličnosti!

Mi pisci imamo snažno oružje kojim zapušavamo usta svima onima koji iz bilo kog razloga žele da nas prikažu kao loše ljude. To su autobiografski romani. Na neki način, sva moja dosadašnja pisanja: svih šest romana i tri polemičke knjige su odraz mog života i moje ličnosti.

* * *

Onima koji su čitali moj „autobiografski“ roman „Goldberg i Rozalinda“ dopao se sledeći detalj koji ću časkom prepričati.

Mamina sestra, koju sam iz milošte zvao Dadis, bila je čudo od žene. Ne samo da je bila prelepa, nego je bila obavijena nekim velom misterije. I sve znala najbolje! Dadis je bila jedina koja se usudila da mi objasni ko si tu ljudi koje su zvali „proleterima“ i kojih su se svi Tatini prijatelji užasno plašili.

Na samom početku Drugog svetskog rata, posle nezaboravnog događaja kada je Dadis na topčiderskoj železničkoj stanici obila napuštene vagone i ispraznila ih i uz pomoć nekih koji su užasno ličili na proletere, jednog toplog junskog dana povela me je u topčidersku crkvu. Dadis i crkva nisu baš išli zajedno, ali od nje se svašta moglo očekivati.

U crkvi se sastala sa nekim štrkljastim mladićem, koji nas je odveo u svoju kuću u Drajzerovoj ulici. Tek kasnije, posle rata saznao sam da je to bio neki Jaša Rajter, koji je kao i Dadis, iako nije bio proleter, stao na stranu tih opasnih ljudi!

Kada smo se smestili u njegovom salonu, u kojem je bilo nekoliko narogušenih proletera, taj Jaša se uputio na sprat, odakle je dolazio zvuk klavira. Neko je tamo gore razvaljivao Šopena! Muzika je prestala i Jaša se vratio u salon u pratnji muzičara. Bio je to neki mršavi čovek Tatinih godina, ako ne i stariji. Kada su ušli u salon, svi su ustali kao kada učitelj uđe u razred.

„Znači, to je Perka.“ Oglasio se muzičar i pružio tetki ruku. „Milo mi je da smo se najzad sreli. A ko je ovaj mladić?“ – upitao je, pokazujući na mene. Čuj njega, mene osmogodišnjaka, unapredio u mladića!

„Sin moje sestre. Smatrala sam da je bolje da pođe sa mnom. Manje je upadljivo.“

Čovek je samo klimnuo glavom kao znak priznanja. Onda se obratio meni: „Mladiću, imaš pametnu tetku. Uvek da je slušaš!“

Govorio je tečno srpski, ali mislio sam da je stranac, mora da je bio Poljak – jedino Poljaci znaju tako dobro da razvaljuju Šopena. Izgled tog čoveka me je još više zaprepastio nego unutrašnjost Topčiderske crkve. Uopšte nije bio visok, ali je ipak delovao kao da je najviši u sobi. Imao je četvrtasto, službeno lice i naočare koje su još više doprinosile autoritetu. Mora da je bio direktor neke gimnazije! Direktori gimnazija imaju takve stroge, a u isto vreme blage oči. I to još plave oči, koje su prosto iskakale kroz naočare! Podsetio me je na onog mađioničara kojeg smo pre rata išli da gledamo u Tetrebovoj mehani na Čukarici. Taj mađioničar je uspevao da opčini ljude i da ih natera da rade sve što god on poželi. Čak je uspeo i sestru Bore Guščara da odvede sa sobom. Bile su to oči koje su ti cedile dušu!

* * *

Sve se, međutim, razjasnilo tri i po godine kasnije.

Neposredno posle oslobođenja Beograda, dok sam sa drugarima skupljao municiju na Kalemegdanu koju su Nemci ostavili dok su bežali, ponovo sam sreo tog mađioničara. Videli smo grupu partizanskih oficira kako se približava stazom.

Jedan od njih, koji je bio u sredini, vodio je na povocu ogromnog vučjaka. Imao je uniformu toliko okićenu raznim gajtanima i ukrasima, da sam namah pomislio da je to onaj vratar iz Hotela Negresko koji se Tati i meni klanjao dok nam je otvarao vrata. Međutim, držanje ovog oficira nije bilo ni malo portirsko. Izgledao je kao čovek koji se nikada nije klanjao, niti će se ikada klanjati. Kako su nam prišli, odmah sam bio opčinjen njegovim očima. Bile su to oči koje su mogle da hipnotišu. Bile su to oči kralja svih mađioničara, oči koje mogu i u smrt da te odvedu! Da pevaš i da umreš srećan! Odmah mi je bilo jasno ko je on. Bio je to onaj Poljak, direktor gimnazije, koji je tako divno svirao klavir kada smo Dadis i ja išli u Topčider.

„Znam ovog oficira“, rekao sam drugovima.

„Budalo, pa naravno da ga znaš. To je Drug Tito!“

* * *

Od događaja koji su me se do te mere dojmili da su mi obojili život do mere da se, uprkos svemu, i danas osećam levičarem ne mogu da „preskočim“ četničko klanje na Umci na Vidovdan 1944. godine.

Posle mog ranjavanja prilikom američkog bombardovanja Beograda, otišli smo u „bežaniju“ na Umku. Tamo sam nastavio četvrti razred osnovne škole. Školska zgrada bila je uzeta za rusku, carsku vojsku koja je tu bila umesto Nemaca. A „škola“ je bila – Marinkovićev voćnjak. Ta voćnjak-škola je bila na pet minuta hoda, uzbrdo od železničke stanice. Već iz daljine sam video decu kako sede na travi ispod trešanja. Strašno mi se dopala – odatle je pucao izvanredan vidik. Cela Umka pod nogama; iza Umke Sava, a s druge strane Save, u ranom popodnevnom suncu kupala se Endeha.

U toj školi sam dočekao i kraj školske godine koji je bio na Vidovdan. Da obeležimo taj svečani trenutak, bila je priređena mala proslava. Kada je učitelj završio sa govorancijom, dobili smo posluženje. I to, ni manje ni više, nego pravu gibanicu! Ako si Srbin i pravoslavac, nema lepšeg posluženja od gibanice!

Dok smo se, mi, učenici, sladili i takmičili ko će uspeti više da pojede, odnekud se stvorio i nekakav pop, ogroman čovek, grubog ali izražajnog lica, koje se jedva i videlo kroz gustu mu bradurinu. Čak i miris koji je gospodin popa sa sobom doneo, imao je upečatljivu snagu. I dan-danas se tog mirisa sećam, tamjan, prokisli pekmez od šljiva i jarčevina! Održao je govor koji mi je, tada mi se činilo, jedno od najlepših i najpoetičnijih predavanja koje sam da tada čuo. Do te mere sam bio ponesen snagom njegove reči, da sam iskreno zažalio što ne verujem u Boga. Bilo je nešto u tom našem srpskom Bogu što nas je odvajalo od sveg ostalog sveta. Naš Bog, srpski, bio je jači i bolji od Boga nemačkog, a da ne govorimo koliko je bio veći od Boga hrvatskog! Nema veće stvari na ovom svetu nego biti Srbin!

I baš tada, popa je rekao nešto što me je užasno zabolelo:

„Nisu svi Srbi dostojni da se zovu Srbima. Ima među nama i kukolja! Eto, već pet stotina, pedeset i pet godina među nama živi duh Vuka Brankovića – izdajnika! Čoveka koji je krst prezreo i koji je našeg svetog Cara Lazu izdao na Kosovu. Taj duh izdaje je naše prokletstvo. Uvek je među nama bilo izroda koji su odbacivali veru u Boga i služili Nekrstu!“

Počela je da me obuzima panika. „Evo, sada, iz ovih stopa, i u znaku ovog Svetog krsta“ – na te reči podigao je krst koji mu je landarao po grudima – „krenimo da se osvedočimo kakva sudba čeka one koji su se odrekli Boga i srpstva! Za mnom, ko je Srbin!“

Milija i ja smo se držali za ruke i krenuli sa gomilom. Milijin dlan je bio vlažan i leden; izgleda da ni on nije baš bio dovoljno pravi Srbin.

Šapnuo mi je u jednom trenutku da smo baš preko puta njegove kuće i obućarske radnje koju je držao njegov otac. Pozvao me je da posle ovog obrazovnog skupa odemo da me predstavi tati i mami.

Tada se gomila uskomešala i mnoge žene su počele da nariču. Iz Milijine kuće, tri bradata tipa u crnim čojanim odelima i okićena redenicima, izguravali su jednog sitnog čoveka, sveg u krvi od batina. Milija je počeo da vrišti! Krvavi čovečuljak je očigledno bio njegov tata.

Milijinog tatu su bacili na kolena. I dok su dvojica bradonja držali nesrećnog šustera za kosu, kako bi što više zabacio glavu, treći je iz pojasa izvukao ogromnu kamu i počeo da ga reže po vratu! Malo ga zareže, tek da mu pusti krv, pa se onda ispravi i smeje se. Pa onda, to isto, još nekoliko puta. Žene su prestale da nariču. Neke od njih su pale na kolena i počela da se mole Bogu. Beli Rusi su zapalili po novu cigaretu.

“ ‘Ajde bre, dokusuri ga! Otrgnuće nam se!“ zavikao je jedan od onih koji su Milijinog tatu držali!

Koljač je poslušao savet…

Tog trenutka Milijin tata je ugledao sina i otrgnuo se koljačima i jurnuo prema nama, deci.

Kada je bio samo na korak od sina, Milijin tata je pao na zemlju i krkljajući izdahnuo. Narod je plakao; četnici su se smejali i zadirkivali devojke. Rusi su ponovo zapalili po cigaretu. Pop je nešto pevao za spas duše Milijinog oca, a narod je počeo da se razilazi.

* * *

Moje biografske beleške ne bi bile kompletne bez pominjanja kako je uopšte došlo do toga da sam pod stare dane postao pisac.

Da nisam februara 1993. godine dao ostavku na mesto šefa jugoslovenske diplomatske misije u Gani, nikada ne bih postao pisac. Ostavku sam dao jer nisam sebi mogao da dozvolim da perem novac za potrebe onih koji su tim novcem potpirivali bratoubilački rat u mojoj domovini. Kada sam predao ambasadu, pošto nisam želeo da se vraćam u domovinu koja se u međuvremenu u krvi rasparčavala, zajedno sa porodicom sam se uselio u jednu nedovršenu zgradu u ribarskom predgrađu Akre. Tu smo, na radost naših novih komšija, živeli čitavih šest godina.

Izdržavali smo se od pisanja pisama. U tom poslu sam zamenio lokalnog popa koji je bio preskup kada je trebalo napisati pismo komšijskoj deci koja su trbuhom za kruhom otišla u Englesku, ili Ameriku. Umesto da derem narod u popovskom stilu – meni je bilo plaćano u naturi. Jedno pismo – kilo ribe, ili grana banana.

Pošto ih nisam cenzurisao i upristojavao, kao što je ranije pop činio, pisma koja su mi komšije diktirali bila su prava antologija domišljatosti u rešavanju životnih problema, komšijskih tajni i ogovaranja!

Pisma sam kucao na mojoj maloj pisaćoj mašini u tri primerka. Jedan se slao komšijskoj deci, jedan je išao komšiji, a jedan sam uzimao za sebe.

Od tih pisama je kasnije nastao roman „Anđelće Nensi“, koji je postao lokalni bestseler i kultni roman među ganskom omladinom.

 

O sagovorniku

Recimo, LJubomir Anđelković, rođen 18. juna 1934. od oca Vukašina, novinara i majke Vere, nastavnice gimnastike. Diplomirani lingvista; činovnik, kasnije diplomata. A još kasnije srpsko-ganski pisac koji piše pod imenom Kodjo Vangorski.

Na koricama knjiga koje sada prevodi i objavljuje na srpskom još piše: Vangorski je skoro tri decenije živeo u Zapadnoj Africi, od čega šest ispod linije siromaštva, u dramatičnom okruženju jednog od najvećih afričkih slamova. NJegovi romani su poznati po šokantnim opisima afričke svakodnevice. Najznačajnija su mu tri romana objedinjena u Afričku trilogiju: Anđelče Nensi (doživeo kultni status u anglofonskoj Zapadnoj Africi), Ispovest gospođice Kovalski i Bus za raj… U našoj zemlji je poznat i po romanu Goldberg & Rozalinda.

 

 

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.