Slojevi vremena 1Foto: Privatna arhiva

„Počni snimati, i film će se desiti“, kaže nasmejani Tomislav Gotovac. Kako smo otvorili vrata, zazvonio je telefon u restoranu u samom centru ulaznog kadra filma, i konobar se javio. Film je zaista počeo, kao da je sve to planirano, a snimao se rimejk filma „Plavi jahač“ iz 1964. Ali to je bilo 2006, i snimanje filma „Remake“ je tada okupilo i Kosmoplovce, Dušana Grlju, Zorana Saveskog, prijatelje i slučajne goste restorana, zaposlene, i dragog Sašu Markovića Mikroba. Sa nama više nisu ni Gotovac ni Mikrob.

Dakle, ulazim u restoran „Tošin bunar“, gde imamo prvi sastanak žirija Festivala Alternative film/video 2019. godine, Rose Lauder (Rose Lowder), Katrin Munt (Katrin Mundt) i ja, još pod utiskom otvaranja Festivala.

Ovaj festival u Domu kulture „Studentski grad“ (DKSG), koji je usmeren na polje filma i umetnosti dovoljno široko da se svake godine preispituje i traži alternativne pristupe i eksperimente, ove godine je pod temom „Veliko ubrzanje“.

Isidora Ilić i Boško Prostran, selektori takmičarksog programa, otvorili su poziv u potrazi za formama koje „misle i proizvode iskustvo drugačijeg vremena, geografski i istorijski propituju odnose između čoveka i prostora, predstavljaju drugačije načine delovanja i spekulativne fikcije budućnosti“.

Kasnije tog dana, Katrin Munt, direktorka festivala u Osnabriku, prikazala je program: kako „živeti sa oblacima“, kako izgleda re-humanizovanje odnosa u distopijskoj budućnosti. Oštro buđenje iz uobičajenog zaborava u mišljenju budućnosti planete, jer budućnost je danas obeshrabrena, a posebno njeno mišljenje.

Razvedrilo me je sećanje na odnos prema budućnosti profesora Vlade Petrića: višedecenijski filmski projekat „Zid uspomena“ zamislio je kao film koji se ne završava i pokreće vreme, stalnim radom, poslednjih godina sa montažerom Ivicom Đorđevićem.

Na otvaranju festivala Akademski filmski centar odao je počast profesoru koji je ove godine preminuo, uz njegov film „Simfonija ruku“, koji je sada u Muzeju moderne umetnosti u NJujorku. Tu je negde i moja skenirana ruka, koju je profesor Petrić u montaži naknadno „ukrasio“ zlatom i nakitom. Da bude kontrast izmučenim rukama koje slede u ovom filmu.

Petak 13. decembar

Gledam rad Nevena Korde, prikazan u programu Barbare Borčić iz arhiva DIVA u LJubljani, sećam se njegovog upoznavanja sa grupom Kosmoplovci, prijateljstvo po srodnosti. Odmah je usledio program „Kosmoplovci – uvod u novi vek“, moj kustoski program kao članice žirija.

Puna mala sala, veselo iščekivanje i energija novog… Ali to je 2005. godina, i moj prvi program kao urednice u Akademskom filmskom centru, „Video portreti: Kosmoplovci“. Sada, 2019, u istoj sali, video „Satelitska stanica“ teče muzikom „Speaker from the dead“, tom jedinom intervencijom na 8mm filmu, pronađenom na pijaci, o izgradnji Satelitske stanice u Ivanjici, u Jugoslaviji, 1970ih.

Te 2000. smo prešli dugo zamišljanu granicu budućnosti, i film je projektovan i snimljen sa druge strane platna. Šta bi danas mogli videti gosti festivala i studenti, u ovim kosmoplovačkim kompjuterskim demonima, videu koji je memorija pokvarene kamere… Međutim, najviše su pitanja za Igora Đorđevića iz Kosmoplovaca imali baš studenti.

Subota 14. decembar

„Ništa nije u redu!“ kaže namrgođeni dečak mami dok se penju uz stepenice DKSG. „Sve je u redu“ odgovara mu majka. Ne znam šta je povod, ali bi ovo bio sjajan početak razgovora o „velikom ubrzanju“: generacije koje traže svoju budućnost u svetu koji srlja ka samouništenju nailaze na nerazumevanje kod većine starijih koji „nemaju vremena“ da misle.

Razgovaramo sa timom, gostima festivala, o tome šta može ova praksa, nazvana alternativnom, sada kad je polje kulture pod pritiskom spektakla transformisano. Umetnost i kritička praksa mogu da prošire imaginaciju drugačijeg sveta, kao i film „Flanerie 2.0“ (Chloe Galibert Laine), koji ispituje mogućnost koegzistencije vremenskih slojeva u prostoru koje donose novi interfejsi, možda anticipiranu tezama o percepciji koje je razvijao Valter Benjamin.

U žiriranju učimo jedna od druge: Rouz je svoje eksperimente na filmu povezivala sa ekološkim aktivizmom nekoliko decenija, Katrin sa iskustvom festivala koji je ispituje medijsku umetnost, i zaista mi je čast da zajedno na zatvaranju saopštimo pet nagrada.

Ivan Velisavljević, Greg de Kjur i Milan Milosavljević, koji su učinili da festival teče tako veselo, Isidora, Boško – zajedno smo na bini, u meni posebnoj svečanosti, jer ovo je posle deset godina moj povratak na festival koji sam nekada davno uređivala.

U gledalištu Ivko Šešić, osnivač Arhiva alternativnog filma i videa, uz profesorku Milenu Dragićević-Šešić, Mićuna Ristića, uz autore kakvi su Sava Trifković, Miroslav Bata Petrović, ali i nove autore iz regiona, kolege iz sveta, to je zajednica pre nego publika, ona koju pamtim i ona koju sam prizivala, kada smo festival gradili i zamišljali 2005,6,7,8… Imala bih malo veću tremu da je tu i dalje Branko Vučićević. Ponovni susreti sa dragim ljudima u DKSG podsetili su me koliko je dragocena ova institucija.

Nedelja 15. decembar

Stižu mi poruke iz Atine i Berlina, pozdravljaju nas Atanasija Panagea i Jana Stefanova koje su nekada sa nama organizovale ovaj festival. Razgovor o filmovima bio je prilika da čujemo Evu van Tongeren, nagrađenu autorku hrabrog filma „Still From Afar“, i zato mi je drago što će svoju nagradu koristiti i u Beogradu i u Čačku, u sklopu saradnje sa Galerijom Nadežda Petrović.

Nagrada nosi ime „Sonja Savić“, i uzdržim se da ne kažem glasno gde je tačno u ovoj sali Sonja Savić sedela uz Jovana Jovanovića i Toma Gotovca 2005. Već se podrazumeva da svi ovi razgovori koegzistiraju.

Ponedeljak 16. decembar

Imam osećaj da sam bila odsutna iz mog Centra za kulturnu dekontaminaciju više nedelja, posle samo par dana. Količina događaja, poslova, komunikacije nekada izgleda nesavladivo, ali CZKD ima posebno težište, horizont, zajednicu, koja to čini mogućim.

Vidim da je uspešno održan događaj „Preko vode do slobode“, u saradnji sa Pravom na vodu i još mnogo organizacija. Ana Miljanić nas već uvodi u intenzivnu 2020, planovi, perspektive.

Utorak 17. decembar

U CZKD pripremamo izložbu Lane Čmajčanin, sa kustosom Dejanom Vasićem postavljamo tri projekcije i na otvaranju počinje razgovor umetnice sa Olgom Dimitrijević, Jelenom Petrović, svima koji premrežavanje života granicama ne prihvataju kao datost.

Zoran Naskovski govori o važnosti radova koji omogućavaju vidljivost pojavama kada opšta dostupnost podataka ujednačava sve u nevidljivosti.

Sreda 18. decembar

Pišem utiske o Laninoj izložbi, i koristim koegzistenciju vremena da postavim njene radove o granicama u perspektivu CZKD: višedecenijskom opiranju patrijarhalnoj teritorijalnoj logici, o „Ženama koje prelaze granice“ i mnogim antiratnim akcijama, o Borki Pavićević, koja je apsurdnu ratnu i pseudo-postratnu stvarnost analizirala u svojim tekstovima, i poražavala granice na samim granicama.

Četvrtak 19. decembar

Pitam se hoće li se do nas na vreme „probiti“ saradnici, jer u Beogradu je neizvesno gde će se pojaviti neprohodni kop, kanal, puknuta cev i nova reka na ulicama, što svakoga čini turistom, u dilemi kuda se može proći i stići.

„Flanerie“, iskustvo grada u kretanju, postaje disciplina na nivou kompjuterske igrice. Slojeve vremena u koegzistenciji u Beogradu razvijam u neki svoj „Flanerie 2.0“, jer: „Kad otvorim oči, vidim film“, kako je govorio Tom Gotovac.

Autorka je filmološkinja i urednica programa u CZKD iz Beograda

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.