Snovi pesnika, zubi psa

Kada sam bio mali, dečak mojih godina – po imenu Hasan, gađao me je kamenom iz praćke i posekao ispod oka. Mnogo godina kasnije, kad me je neki drugi Hasan upitao zašto su svi Hasani u mojim romanima zli, setio sam se ovog događaja. U više razrede škole išao sam sa jednim golemim, strašno debelim dečakom koji me je kinjio na odmorima.
Godinama kasnije, da bih jedan lik načinio odbojnim opisao sam ga kako se znoji kao ovaj grmalj od dečaka: Bio je toliko debeo da se stalno po malo znojio, graške znoja izbijale su po svojoj volji na čelu i iznad usana, kao na velikoj tegli izvađenoj iz frižidera. Kada me je majka kao dete vodila u kupovinu mrzeo sam mesare koji su satima radili u svojim smrdljivim radnjama, brisali ogromne dugačke noževe o krvave kecelje i često nam prodavali masne komade mesa koje nisam mogao da jedem.
U mojim knjigama mesari se pojavljuju kao ljudi koji kolju životinje kupljene na crnoj berzi i petljaju se u krvave i zloslutne rabote. Pse koji su me celog života proganjali opisujem kao uznemirujuća, sumnjiva stvorenja koja proganjaju likove sa kojima osećam bliskost. Iz srodnog osećanja pravde i očevidnih uzroka, bankari, nastavnici, vojnici i starija braća takođe su u mojim knjigama ocrtani kao nepoželjne ličnosti. Isto tako i frizeri, jer sam u ranom detinjstvu plakao kad idem frizeru, a ni kasnije se sa njima nisam dobro slagao. Tokom detinjstva na ostrvu Hejbeli voleo sam konje, pa sam u svojim romanima davao lepu ulogu konjima i kočijama.
Moji junaci konji su osećajni, prefinjeni, napušteni i nevini i ponekad su žrtve zlih karaktera. Pošto je moje detinjstvo bilo ispunjeno dobrim, blagonaklonim ljudima moje knjige su pune izuzetno dobrih ljudi. Međutim, pravda nalaže da ne zaboravimo ni zlo. Ljudi koji čitaju ovakve knjige i posećuju ovakve izložbe u svojoj svesti imaju zamagljeno osećanje pravde: od pesnika se očekuje da se osveti za zlo, na ovaj ili onaj način.
Ono što želim da objasnim jeste da ja pokušavam da sprovedem svoju ličnu osvetu, ali obično sasvim prikriveno, tako da čitalac ne primeti i da pomisli da je osveta lepa. Vrhunac ove vrste poetske pravde je kada junak kažnjava negativca, kao što biva u dečjim knjigama i strip avanturama, i dok to radi govori: „ovaj šamar ti je za ovo, a ovaj udarac za ono“. Kao romanopisac razmišljao sam o sličnoj sceni: Zlom Hasanu ili mesaru čitam kako sam ih loše prikazao u svojim knjigama, red po red; i on, mesar na primer, u užasu i panici ispušta noževe, čisti radnju i plače, „Preklinjem te da me ne prikazuješ u tako lošem svetlu, ja sam porodičan čovek!“
Duh osvete rađa osvetu: pre dve godine, kada me je u parku Mačka osam ili devet pasa sateralo u ćošak i počelo da ujeda, imao sam osećaj da su čitali moje romane i znali da sam ih, zbog njihovog običaja da po Istanbulu kruže u bandama, kažnjavao svojom „poetskom pravdom“. To je jedna od opasnosti „poetske pravde“: Težeći pravdi rizikujete da upropastite i knjigu i sopstvenu egzistenciju. Ako se osvetite vešto i tajno, možda ćete čak i popraviti svoje delo, ali psi su uvek tu da, kada se nađe sam, pesnika vizionara u potrazi za pravdom sateraju u ćošak i zariju mu zube.
Prevod sa engleskog: