Šokovi, traume i nova realnost

Omer Karabeg: Naši sagovornici su u Zagrebu Radovan Vukadinović, profesor međunarodnih odnosa na Fakultetu političkih znanosti, a u Beogradu Živorad Kovačević, predsednik Evropskog pokreta u Srbiji. Da li bi eventualna nezavisnost Kosova bila završni čin raspada Jugoslavije?
Radovan Vukadinović: Svakako. Za sve one koji smatraju da je potrebno izvršiti krajnje delimitiranje granica na ovim prostorima to bi bio završni čin. Oni koji se zalažu za takvo rješenje ističu da bez te završne točke na „i“ proces raspada Jugoslavije ne može biti priveden kraju i da čak i stabilizacija čitavog ovog područja zavisi od dovršenja tog procesa. Zbog toga zagovornici definitivnog raspada Jugoslavije smatraju kako je potrebno dati nezavisnost Kosovu što prije.
Živorad Kovačević: Sadašnje stanje je polunedefinisano, ono je stalni izvor nestabilnosti u regionu i mora jednom da pređe u fazu jasnijih odnosa. Samo da podsetim, šta god ko mislio o osamostaljivanju Crne Gore, to je novi fakticitet kome se svi danas prilagođavaju i to, objektivno, nije više vruća tema u regionu. Ne kažem da će se to isto i tako brzo desiti i posle rešenja za Kosovo, ali to je svakako ohrabrujuće i sveže iskustvo koje govori o nužnosti prihvatanja nove realnosti.

Ohridski sporazum na proveri

Omer Karabeg: Kako bi se nezavisnost Kosova odrazila na Makedoniju? Postoji li opasnost da tamošnji Albanci zatraže pripajanje novoj državi?

Radovan Vukadinović: To jeste jedna od opasnosti. Naime, ako u Makedoniji, po službenim procjenama, živi 23-24 odsto Albanaca – a smatra se da ih je i oko 40 odsto, hajde, recimo da ih je 30 odsto – koji su teritorijalno vrlo kompaktno povezani, ne bi trebalo isključiti mogućnost da oni za nekoliko godina zažele postati sastavni dio Kosova koje im je etnički i jezički bliže. To se ne mora dogoditi pod uvjetom da Ohridski sporazum funkcionira, da njihova prava budu zajamčena, da se makedonski Albanci sažive i užive u Makedoniji. Ako bi sve to tako funkcioniralo, onda makedonski Albanci mogu ostati u Makedoniji i nikakvih problema neće biti. Međutim, bilo kakav veći incident, bilo kakvo paljenje fitilja može osnažiti zahtjeve za prisajedinjenje Kosovu i prekrajanje granica.

To su problemi koji bi mogli biti opasni i za Crnu Goru, gdje takođe postoje dijelovi naseljeni Albancima, gdje bi se takođe moglo dogoditi da neko bude nezadovoljan i da zatraži spajanje sa maticom, bilo sa Kosovom ili sa Albanijom. Tu će biti ključna uloga albanske politike. Vidimo da se premijer Albanije Sali Beriša za sada pridržava onoga što američka politika traži, a to znači ne stvarati nikakve komplikacije, ne intervenirati i omogućiti da procesi teku svojim tokom. Ako bude tako, ako se Albanija bude ponašala razumno, onda će to biti vrlo dobar znak. Prema tome, jedna hipotetička opasnost od nestabilnosti svakako postoji, ali postoje i snage u regionu – tu mislim na međunarodnu zajednicu i susjedne države – koje ne žele da se stvari kompliciraju. Nitko zapravo ne želi neke velike promjene, svi bi htjeli da se stvari počnu odvijati u pravcu kretanja prema Evropi. Osjeća se stanoviti zamor i mislim da je to dobro, jer se time sve eventualne agresivne aspiracije na neki način guše.

Živorad Kovačević: Mislim da će međunarodna zajednica insistirati na ona svoja tri „ne“. Znači, nema vraćanja na pređašnje stanje, nema podele Kosova i nema bilo kakvog ujedinjenja sa drugima. Ne treba zaboraviti da postoji i jug Srbije koji je prilično naseljen Albancima, mada valja primetiti da će neke od njihovih partija prvi put učestvovati na predstojećim parlamentarnim izborima u Srbiji, što je svakako dobar znak.

Omer Karabeg: Da li bi Srbija bila u stanju da mirno prihvati gubitak Kosova?
Živorad Kovačević: Važan bi bio odgovoran pristup i jedne i druge strane, i Beograda i Prištine, kroz takozvano upravljanje očekivanjima. Što se tiče kosovskih

Živorad KOVAČEVIĆ: Mislim da ona vrsta nespremnosti, koju je u vreme raspada Jugoslavije ispoljila međunarodna zajednica, posebno Evropa, ne može više da se ponovi

Albanaca, oni će morati posle velike euforije i velikih iščekivanja da se pomire sa tim da, po svoj prilici, neće odmah dobiti kompletnu nezavisnost sa svim prerogativima samostalne države, kao što su fotelja u Ujedinjenim nacijama i vlastita vojska. Moraće verovatno da se pomire i sa protektoratom Evropske unije koji će više nego sadašnji UNMIK ličiti na model Visokog predstavnika u Bosni i Hercegovini, možda i sa većim ovlašćenjima. Što se tiče Srbije, njen predsednik Boris Tadić se opredelio za oprezno, ali dovoljno jasno ukazivanje na to šta se može realno očekivati. On, naime, sve češće govori da realnost na Kosovu neće zavisiti od toga šta smo mi spremni da prihvatimo. Drugim rečima, on poručuje da će rešenje ipak biti nametnuto i da njime, po svoj prilici, nećemo biti zadovoljni. Ali dodaje, kao umirenje, da će država Srbija nastaviti pravnu i diplomatsku borbu, šta god to značilo. Mislim da bi se, uz punu odgovornost svih, kako vlada u Beogradu i u Prištini tako i međunarodne zajednice, nova realnost, posle šokova i trauma zbog nerealnih očekivanja, mogla postepeno prevesti u proces traženja novih konstelacija i šansi na ovom još uvek trusnom području. Uostalom, šta se drugo i može. Šta realno Srbiji preostaje posle donošenja rešenja kojim neće biti zadovoljna? Setimo se da su u žaru predizborne kampanje radikal Toma Nikolić i socijalista Ivica Dačić govorili o odbrani Kosova svim sredstvima, pa su, kad je to izazvalo zgražanje u javnosti, brže-bolje objasnili da ne misle da mladiće šalju u novi rat. I onda je počela priča o prekidu diplomatskih odnosa sa zemljama koje budu priznale Kosovo, što je, ipak, za svakog razumnog čoveka ovde plašenje mečke rešetom koje bi se samo obilo o glavu Srbiji.

Pretnje referendumom u Republici Srpskoj

Omer Karabeg: Političari iz Republike Srpske i Srbije, a i neki međunarodni eksperti, tvrde da bi, ako Kosovo dobije nezavisnost, to isto pravo imala i Republika Srpska. Premijer Republike Srpske Milorad Dodik vrlo često pominje mogućnost referenduma koji bi, u krajnjoj liniji, vodio otcepljenju Republike Srpske. Kako vi na to gledate?

Živorad Kovačević: Ne verujem da je to realan redosled stvari. Ipak su to dve situacije koje nisu međusobno uporedive. Koliko god da je situacija u Bosni i Hercegovini i dalje neregulisana s obzirom na to da još uvek ima mnogo konflikata i neraščišćenih stvari, ipak je ona na određen način definisana i sigurno je da međunarodna zajednica neće od toga odstupiti. Nezavisnost Kosova neće izazvati direktne posledice na prilike u Bosni i Hercegovini.

Radovan Vukadinović: Ja mislim da se to pitanje s vremena na vrijeme pokreće u Republici Srpskoj kao odgovor na zahtjeve iz Sarajeva ili iz nekih drugih centara u kojima se traži ukidanje Republike Srpske. Dakle, upravo u želji da se zadrži Republika Srpska ide se sa prijetnjom – ako dođe do otcjepljenja Kosova, onda ćemo mi zatražiti referendum. Međutim, očito je da međunarodna zajednica čvrsto kontrolira razvoj u Bosni i Hercegovini bez obzira na to što je teško govoriti o jedinstvenoj državi i što postoji čitav niz problema u njenom funkcioniranju. Promjena statusa zbog Kosova mislim da ne dolazi u obzir.

Omer Karabeg: Kako bi se ponašali susedi u slučaju da Kosovo dobije nezavisnost. Da li bi, recimo, Hrvatska priznala nezavisno Kosovo?
Radovan Vukadinović: To je vrlo delikatno pitanje. Naime, čini se da susjedi ne bi bili baš previše oduševljeni da Kosovo postane nezavisno u pravom smislu te riječi, dakle da postane država. S druge strane, isto tako se shvaća da ovo sadašnje stanje nije održivo i da se mora pronaći neko rješenje. U Hrvatskoj nekih jako jasnih stavova oko toga kod političke elite nema. Naravno, oni koji su, da tako kažem, jače nacionalno obojeni, smatraju da što je Srbija slabija, to je bolje za Hrvatsku. Oni kažu: „Ako izgubi Kosovo, Srbija će biti manja, i to je dobro, neka se svede na beogradski pašaluk“. Međutim, to mišljenje ne korespondira sa poslovnim vezama koje se razvijaju između dvije zemlje, sa pojačanim protokom i kulturnim i znanstvenim. Za većinu hrvatskog stanovništva to je jedan dosta dalek problem za koji bi htjeli da bude skinut sa dnevnog reda na miran način. Politička elita bi vjerojatno bila podijeljena oko toga da li priznati Kosovo odmah ili pričekati. Vjerojatno bi se čekalo da se vidi kako će reagirati zemlje – članice Evropske unije, pa bi se onda, kada bi došlo do priznanja od strane svih zemalja Evropske unije, reklo: „Idemo i mi priznati to Kosovo“.
Živorad Kovačević: Od suseda bi se moralo očekivati da budu uzdržani, da ne navijaju, da se ne mešaju u ono što nije njihova odgovornost i da pomognu koliko mogu da tako značajan politički i psihološki prelom prođe sa što manje udara na stabilnost regiona i na stabilnost Srbije i Kosova. A to nije jednostavno. Mislim, međutim, da susedi neće biti u situaciji da se suviše rano opredeljuju da li da priznaju ili ne priznaju nezavisnost Kosova. Ja ne znam šta Ahtisari planira, ali ako bude nove rezolucije Saveta bezbednosti kojom bi se derogirala ona 1244, verovatno će se tu pribeći, da tako kažem, kreativnim nejasnoćama kojima bi se nastojalo da se stvori utisak takozvane win-win situacije u kojoj ne bi bilo ni pobednika ni poraženog i koja bi svakoj strani dopustila da tvrdi da je pravda ipak pobedila. Tačnije bi bilo reći, da obrnem stvar, da će rešenje biti obostrano nezadovoljavajuće, ali da nijedna strana neće biti previše nezadovoljna.
Omer Karabeg: Rusija već dugo nije prisutna na Balkanu. Mislite li da bi nezavisnost Kosova dala priliku Rusiji da se vrati na Balkan i ponovo postane značajan igrač?
Radovan Vukadinović: I da i ne. Rusija je, istina, pružala pomoć Srbiji. Ona će vjerojatno pokušati kočiti razvoj pune nezavisnosti Kosova, bar u ovom trenutku. Međutim, teško je pretpostaviti da bi Rusija išla dalje od toga. S druge strane, postoje i glasovi koji kažu da, zapravo, Rusiji nezavisnost Kosova na neki način odgovara, jer će taj presedan moći upotrijebiti u slučaju Abhazije, Osetije, Pridnjestrovlja i reći: „Molim, ako smo to dopustili na Kosovu, zašto ne bismo mogli dopustiti i u ovim situacijama koje su vrlo slične.“ Mislim da će Rusija nastojati da pokaže kako je zainteresirana da bude prisutna, da se rješenja ne mogu postići bez njenog suglasja, ali da bi se preko Kosova mogla etablirati na Balkanu – teško mi je za vjerovati.
Živorad Kovačević: Rusija je sada prisutnija u Srbiji nego ranije. Pre neki dan sam pročitao jedan članak u kome se kaže da je ruski ambasador sada prvi put uticajniji u Beogradu od američkog. To je vezano, razume se, za situaciju sa Kosovom. Mada, s obzirom na naša prethodna iskustva, treba imati u vidu da Rusija uvek vodi računa o svojim interesima. Rusija ni u kom slučaju neće zbog Kosova ugroziti svoje strateško partnerstvo sa Sjedinjenim Državama bez obzira na sve gromke izjave. Njima nije toliko cilj da se etabliraju na Balkanu koliko da povrate status supersile broj dva koja se mora pitati i bez koje se ne mogu donositi odluke.
Omer Karabeg: I na kraju, da li postoji mogućnost najgoreg scenarija – da nezavisnost Kosova izazove nove oružane sukobe na Balkanu.
Radovan Vukadinović: Mislim da je međunarodna zajednica imala već dovoljno iskustava na ovim prostorima, od Hrvatske, Bosne i Hercegovine, pa do Kosova. Imala je i jednu generalnu probu na Kosovu pred par godina. Bilo bi zapravo žalosno kada bi se to ponovilo i kada bi došlo do nekog novog, velikog incidenta koji bi se mogao pretvoriti u sukobe. Mislim da to ne dolazi u obzir. Ali, uvijek treba biti oprezan.