Spomenici i draži mekog totalitarizma 1Foto: Wikimedia

Bilo je to još 1943, rat je uveliko trajao.

Tada je partizanski vođa proglašen za maršala Jugoslavije.

Održao je govor pred delegatima Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije.

Pored njega je stajala njegova bista.

Skulptura i nije bila baš neko remek-delo, više je to bio kao neki na brzinu skicirani portret u glini ili gipsu, što je razumljivo u ratnim okolnostima.

Bio je to trenutak koji označava početak stvaranja kulta ličnosti i početak mitologizacije oslobodilačke borbe i revolucije.

Ono što je takođe važno jeste da je to bila nulta godina u istoriji spomeničke umetnosti nove Jugoslavije.

U sledećih pedesetak godina nakupiće se toliko spomenika da se čoveku moglo učiniti da živi na groblju ili u nekom velikom spomen parku.

Ali Jugoslavija nije bila campo santo, nije bila sumorna država koja se samo hvali svojom bliskom herojskom prošlošću.

Jeste, bila je to diktatura i jednopartijska policijska država, ali i vesela zemlja puna neobičnih paradoksa i neočekivanih sloboda, u kojoj se represivni totalitarizam brzo transformisao u meki.

Najzad, u toj zemlji se moglo imati srećno ili bar zanimljivo detinjstvo.

Vrlo dobro se sećam jedne scene iz najranijeg detinjstva, tek što sam naučio da izgovorim prve reči. Sa roditeljima sam bio na letovanju na ostrvu Rab.

Na ručak smo odlazili u veliku salu u kojoj su na stolovima bile iscrtane šahovske table.

Na vratima je bio zalepljen list papira na kojem je grafitnom olovkom, štampanim slovima pisalo Kućni red.

Majka mi je sve pročitala, zaključno sa poslednjom rečenicom Smrt fašizmu – sloboda narodu!

Stalno je mirisalo na kupus.

Ipak, za ručak smo imali pasirani grašak i sardine u konzervama.

Iz zvučnika je dopirao neobičan glas.

Posle su svi ustali od stola i vikali Tito – Partija!

Ja sam pevao Tito – mama.

Dok sam ja učio prve važne reči, Tito je već dobio skulpturu u prirodnoj veličini, koju je ovog puta Augustinčić izvajao sa ozbiljnim umetničkim pretenzijama.

Zabrinuti i strogi Tito u bronzi, sa otkopčanim vojničkim šinjelom, pognute glave i čvrstog koraka, bio je jasan nagoveštaj da socijalistički realizam neće dugo trajati.

Kasnije će to biti od presudne važnosti i za političku i za kulturnu istoriju Jugoslavije, ali sada je na dnevnom redu bio jugostaljinizam.

Sukob Tita i Staljina je za trenutak čitav jugoslovenski eksperiment vratio daleko unazad.

Jednostavno, na Staljinov ultimatum Jugoslavija je odgovorila tipično staljinističkim sredstvima.

Činilo se kao da će čitavo društvo zaglaviti u nekoj vrsti policijske i vojne represije, a da se u kulturi i umetnosti neće odmaći dalje od socrealističkog kiča sovjetskog tipa.

Neke posledice ovog istorijskog ekscesa ostale su do kraja Titovog života: tajna policija i posebno vojska, na koju se Tito najviše oslanjao, razvijanu su i uvećavani do gotovo monstruoznih razmera.

Onda se postavlja ključno pitanje: kako se jedan lokalni balkanski staljinizam vremenom razvio u relativno tolerantno društvo u kojem je postojala sloboda kretanja i izvesna sloboda govora, u kojem su snimani filmovi koji kritikuju režim i objavljivane disidentske knjige.

Ili, ako govorimo o spomenicima, kako je moguće da se jedna epoha koja je počela Augustinčićevim Maršalom Titom završi takvom modernističkom apstrakcijom visokog umetničkog kvaliteta kakva je, recimo, skulptura Krugovi u Kragujevcu Vojina Bakića?

Ali da se vratim za trenutak na onu plažu na Rabu da bih bolje ilustrovao vreme o kojem govorim. Dakle, brčkam se u plićaku i slušam kako moj otac razgovara sa nekim čovekom koji na nozi ima veliki ožiljak u obliku cveta.

Od metka.

Taj je rekao: „Ja sam za dlaku izbegao Goli otok. Radovan iz Gluhog Dola je već osam meseci tamo. Vidiš ono ostrvo u daljini.“

„Nisam znao da ih tamo vode“, rekao je otac.

Tako sam naučio još neke važne reči.

A i pogledao sam u daljinu i video stenovito ostrvo.

Nije čudo što sam desetak godina kasnije pomislio kako su glavni spomenici i simboli Jugoslavije Goli otok, Titov brod Galeb i Tito lično, koji je od početka postao spomenik sam po sebi.

I kad se onda završila ova faza represivnog totalitarizma, i kad je počela epoha mekog totalitarizma?

Teško je to precizno odrediti.

Možda kad smo polovinom šezdestih godina svi mogli da dobijemo pasoš i da slobodno putujemo.

Možda i mnogo ranije, možda još 1953. kad je jedan broj istaknutih umetnika u Beogradu osnovao grupu pod nazivom Mediala, koja se jasno distancirala od svakog oblika socijalističkog realizma, bar u slikarstvu.

Za mene lično ovaj preokret se simbolično dogodio onda kad nam je u posetu došao očev prijatelj Radovan iz Gluhog Dola koji je sedam godina proveo na Golom otoku.

Posle toga se još pet godina nikome nije javljao.

Pre nego što je Radovan zazvonio na vrata sakrili smo lonče sa natpisom Uspomena sa Divčibara iz kojeg sam ja pio mleko.

Radovan nije smeo da vidi lonče.

Čim bi video lonče dobijao bi nervni slom.

„To je zato što su ga u logoru tukli metalnim lončetom po glavi“, rekla je majka.

Radovan je iz džepa izvadio jednu novinsku fotografiju i pokazao ocu. Kazao je: „Pogledaj ove prodane duše.“

Otac je uzeo fotografiju i ispružio obe ruke da bolje vidi. „Meni više liče na glumce iz nekog filma“, rekao je.

„Jeste, kao iz nekog filma o mafiji“, objasnio je Radovan.

Majka je odmah zatvorila prozor. Zbog komšiluka.

Radovan je znao i ono što drugi ne znaju.

„Znaš li ti da svi oni imaju i iste gaće“, rekao je. „Sve su to dobili besplatno iz državnog magacina.“

„Danas je teško kupiti bilo šta od odeće“, rekla je majka. „Oni predstavljaju našu zemlju i moraju biti pristojno obučeni kad se sretnu sa predstavnicima prijateljskih afričkih zemalja.“

Na fotografiji su se videla četvorica sredovečnih ljudi kako, naslonjeni na ogradu, stoje na palubi velikog broda. Svi su na sebi imali tamna odela, tamne kravate, bele košulje i istovetne naočare za sunce. Brod se zvao Galeb i bio je beo. U novinama je pisalo: „Danas je elitni školski brod Jugoslovenske ratne mornarice poneo svog najdražeg putnika na novi put mira.“

Međutim, svi su mislili da brod pripada lično Josipu Brozu Titu. A put mira vodio je uglavnom oko Afrike. Zato je Tito imao belo odelo.

„To je prvo pravilo koje svaki diktator odmah nauči“, rekao je Radovan. „Svi moraju biti isti osim njega.“

Majka je stavila prst na usta i rekla: „Ovde i zidovi imaju uši.“

„I Staljin je bio diktator, pa ipak nije nosio belo odelo“, kazao je otac.

„Staljin je nešto drugo“, rekao je Radovan. „Bez njega bi veliki ruski narod još bio u devetnaestom veku.“

„Jes’, đavola“, kazao je otac.

Na fotografiji sa Galeba, među ljudima u tamnim odelima vidi se i pisac Dobrica Ćosić, nekadašnji partizanski komesar i glavni propagandista novog režima u prvim posleratnim godinama, a kasnije i jedan od najuticajnijih pisaca.

Krajem šezdesetih godina Ćosić dolazi u sukob sa Titom i ubrzo postaje vodeći jugoslovenski disident, gotovo kao neki naš Solženjicin.

To što je izbegao sudbinu Milovana Đilasa i Mihajla Mihajlova, koji su silne godine odležali na robiji, može verovatno da zahvali pre svega popularnosti kao pisca, njegovi tradicionalistički istorijski romani bili su ubedljivo najčitaniji i to ne samo u Srbiji, već i širom Jugoslavije.

Sudbinu mu je odredilo i to što je upravo u to vreme u Jugoslaviji, pod uticajem Praškog proleća počelo da se govori o socijalizmu s ljudskim licem i što su neki tabui počeli ozbiljno da se klimaju.

Jednostavno, Jugoslavija je uplovila u vode vrlo mekog totalitarizma, čemu su doprineli ne samo prozapadno orijentisani disidenti, već i konzervativni nacionalisti poput Dobrice Ćosića.

U uslovima takvog oslobađanja mogla su da nastanu mnoga iznenađenja u domenu kulture i umetnosti. Jedno od njih je i procvat spomeničkog stvaralaštva.

Spreman sam da tvrdim da su sva ta futuristička, apstraktna, brutalistička ili kubistička, jednom rečju iznenađujuće moderna dela, u stvari spomenici mekom totalitarizmu.

Ne sporim da zvuči paradoksalno da je tome doprineo i Dobrica Ćosić, ali tako je to kad totalitarizam počne da se demontira.

I ne samo to.

Upravo sam od Ćosića, tamo negde krajem osamdesetih godina, čuo da je tačna priča očevog prijatelja Radovana o pripremi putnika za plovidbu Galebom oko Afrike.

Zaista, svi putnici su uoči puta dobili kompletnu odeću iz specijalnog državnog magacina u kojem se snabdevala isključivo privilegovana nomenklatura.

Osim što zvuči komično da je Titova pratnja, među kojima su bili probrani političari i intelektualci, imala identičan čak i donji veš, taj podatak mi više govori da se u zemlji kakva je bila Jugoslavija ništa nije prepuštalo slučaju.

Sa Ćosićem sam proveo desetak dana na jednom kongresu PEN na Bledu u Sloveniji.

Jednom prilikom bio je organizovan i izlet u Velenje gde smo videli i spomenik Titu, navodno najveći na svetu.

Tako se poveo razgovor o spomenicima.

Tito je imao dobar instinkt, odmah je shvatio vrednost Augustinčićeve skulpture, tako da je sada Jugoslavija preplavljena ovom statuom, konstatovao je Ćosić.

Tada sam saznao i za neke kontroverze o borbama na Sutjesci i o spomeniku na Tjentištu.

Tito se nije mnogo razumeo u umetnost, ali je odmah shvatio vrednost apstraktne skulpture Miodraga Živkovića.

Vidite, pričao je Ćosić, nema tu ni Titovog lika, ni Save Kovačevića ili drugih heroja, nema naravno ni Koče Popovića, samo „impozantna betonska asocijacija na klisuru u kojoj su zbog Titove loše strategije mnogi ljudi nepotrebno izginuli“.

Dobro, možda spomenik ne asocira na klisuru, kao što je Ćosić mislio, mada sama reč Sutjeska zaista znači klisura, možda je Tito zaista napravio sudbonosnu stratešku grešku, ali to za moje razmišljanje o spomenicima i nije bitno.

Ono što mene zanima jeste kako je moguće da u jednoj socijalističkoj zemlji koja se temeljila na dogmama i tabuima apstraktni modernizam postane dominantni pravac.

Proces lokalne balkanske globalizacije imao je jasne principe.

Jugoslovenski glokalni svet temeljio se na vrlo jasnim i jednostavnim tabuima.

U Jugoslaviji su postojala samo tri permanentna tabua.

Najveći tabu je bio Tito lično.

Tito je odmah bio zaštićen od bilo kakve ne samo ozbiljne kritike, već pre svega od bilo kakvog javnog osporavanja.

U praktičnom životu to je značilo da se čak i zbog nekog vica ili najobičnije kafanske opaske moglo otići u zatvor.

Pod zaštitom je bilo i sve drugo što na Tita asocira ili što se sa njim može dovesti u vezu.

Sećam se da sam jednom prilikom u školi, za vreme jedne od onih tipično dečjih jurnjava u guranja po hodnicima slučajno oborio malu Titovu bistu.

Takvih bisti je bilo u svim školama, javnim ustanovama i na svim drugim mestima.

Bio je to veliki skandal.

Ne zna se ko je bio više uplašen, da li nastavnici u čijoj se školi to dogodilo ili ja koji sam bio gotovo osumnjičen za terorističke namere.

Moj otac je zbog toga više puta pozivan u školu na ozbiljan razgovor i upozorenje da se takva stvar nikad više ne sme dogoditi.

Bio sam zadivljen kako moj otac potpuno smireno objašnjava da je u pitanju samo dečji nestašluk i da su pretnje kako se u čitavu stvar može umešati i tajna policija potpuno besmislene.

Ali on je po profesiji bio advokat, a imao je i veliko iskustvo sa metodama komunističke vlasti.

Bio je izbačen iz Partije zbog neslaganja sa rukovodstvom, a proveo je i jednu noć u zatvoru jer je u kafani nešto opsovao.

Bilo je to u legendarnoj Palilulskoj kasini u kojoj su se okupljali pijanci, intelektualci i doušnici.

U svakom slučaju od tada mi je otac ličio na Garija Kupera u Tačno u podne.

Mnogo godina kasnije došao je red i na mene da budem Gari Kuper, jedino što sam ja tu ulogu odigrao pomalo kao komediju.

Moj stariji sin, osnovac, nacrtao je Tita kao hipika, s dugom kosom i pocepanim farmerkama, a ja sam morao da objašnjavam da to nije nikakva zavera već samo neobuzdani dečji slikarski talenat.

Drugi tabu je bila takozvana rukovodeća uloga Komunističke partije, što je logično proizilazilo iz prvog tabua.

U praktičnom životu to je značilo da bi svaki pokušaj osnivanja neke druge političke partije bio ravan smrtnom grehu, pa gotovo nikome nije ni padalo na pamet da tako nešto pokuša.

Taj tabu je vremenom postao prilično besmislen jer je jedna jedina politička partija u Jugoslaviji postala toliko masovna da su u okviru nje cirkulisali najrazličiti politički stavovi, a floskula o rukovodećoj ulozi Partije služila je više da se razlike gurnu pod tepih.

Slično je bilo i sa tzv. bratstvom i jedinstvom, što je bio treći tabu.

Svaki nacionalizam i šovinizam je bio kažnjiv.

Represija je u tom domenu imala smisla, gotovo da se moglo govoriti o konvertibilnosti ciljeva i sredstava.

Represijom se uspešno održavao glokalni karakter Jugoslavije, mešavina globalnog i lokalnog na malom i komplikovanom jugoslovenskom prostoru.

I to je, naravno, bilo guranje pravih problema pod tepih.

Ipak, tabui nisu bili apsolutno striktna dogma, već više sigurnosni okvir u kojem se razvijao jugoslovenski socijalizam.

Ono što je trebalo čitav taj društveni konglomerat da održi na konzistentnom okupu bili su spomenici. Kultura sećanja na antifašističku i slobodarsku prošlost bila je konstantno i pažljivo negovana.

Upravo onako kao što kaže Hana Arent da prošlost nije nikad mrtva, jer ona nikad čak i nije prava prošlost.

Spomenici naravno nisu nastali spontano, kao što ni zadivljujući modernizam savremene socijalističke spomeničke umetnosti nije bio spontan ili samo rezultat pojave talentovanih vajara i arhitekata.

Tako veliki projekti kao što su spomenik na Tjentištu, Kameni cvet u Jasenovcu, velelepni Džamonjini spomenici u Moslavini ili na Kozari, ili spomen park u Šumaricama u Kragujevcu zahtevali su velika sredstva i imali su državni značaj.

I često su bili predmet ozbiljnih rasprava, dilema i kompeticije, kao i zakulisnih političkih kombinacija.

Sećam se dugih razgovora sa Džamonjom u Puli.

Filmski festival u ovom istarskom gradu bio je mesto okupljanja najrazličitijih umetnika i intelektualaca.

Džamonja, tada već apsolutno priznata veličina, pokazivao mi je nacrte za spomen obeležje Sremski front u Adaševcima i žalio se što država godinama odlaže da finansira njegov projekat.

Sumnjao je da vlast okleva jer su upravo tada neki istoričari započeli polemiku o Sremskom frontu kao nepotrebnoj samoubilačkoj akciji za koju je Tito lično odgovoran.

Desetak godina kasnije Sremski front je realizovan po ideji vajara Jovana Soldatovića.

Bilo je to vreme kad su političke intrige u Jugoslaviji postale svakodnevna stvar, pa je kružio glas da je Soldatović izabran po političkoj liniji, kao lokalni vojvođanski kadar.

Kad je zaokružio svoju ambiciju stvaranja kulta ličnosti, Tito se prepustio dražima mekog totalitarizma.

Tako su i sloboda i represija dobile novi zamah.

Ili, kako je rekao Kolakovski u Glavnim tokovima marksizma: „U Titovoj Jugoslaviji ima mnogo više slobode nego u zemljama istočnog bloka, ali i najviše političkih zatvorenika.“

Kultura sećanja bila je jedan od izvora Titove moći, a sada se otvorio prostor za potpuno novi moderni pristup.

I Bogdan Bogdanović i Dobrica Ćosić olako odbacuju presudnu ulogu Tita u nastanku spomeničkog modernizma.

Mislim da nisu u pravu.

Uveren sam da je svaka od bezbrojnih apstraktnih konstrukcija imala bar površni Titov blagoslov.

Dovoljno je pogledati fotografiju na kojoj Tito zajedno sa moćnim šefom policije pažljivo sluša Miodraga Živkovića koji predstavlja projekat spomenika na Sutjesci.

Da sam neki talentovani pisac mislim da bih samo na osnovu te fotografije mogao da napišem uzbudljivi triler o spomenicima u Jugoslaviji pod naslovom U traganju za YU Artpopom, naravno, ako Ledi Gaga ne bi imala ništa protiv.

Prvi put objavljeno u The Wilson Quarterly, jesen 2020.

close
Spomenici i draži mekog totalitarizma 2

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.