Srbija će izgubiti Kosovo

Pripadam onim Francuzima koji su vrlo vezani za tradicionalno francusko-srpsko prijateljstvo i ubeđen sam da će se ono nastaviti, kao i da će Srbija naći mesto u Evropskoj uniji. Ali, ako vam neki Francuz kaže da, po svemu sudeći, ne vidi neko drugo rešenje za Kosovo sem da ono dobije neku vrstu nezavisnosti, nemojte zaključiti da vas ne voli. Rekao bih suprotno, jer ništa nije lakše nego reći ono što sagovornici žele da čuju. Upravo, jer sam vezan za sve ono što čini istoriju Francuske i Srbije, želim iskreno da govorim ono što mislim, rekao je tokom nedavne posete Beogradu Tjeri de Montbrijal, jedan od najuticajnijih savremenih francuskih teoretičara međunarodnih odnosa, predsednik Instituta Francuske u čijem sastavu je Francuska akademija, kao i Akademije književnosti, nauke, umetnosti i političkih nauka.

Put u Prištinu

Vaš susret sa najvišim zvaničnicima u Beogradu, kao i najavljena poseta Prištini krajem meseca, naveli su mnoge na pomisao da, osim promocije knjige, vaš dolazak u Srbiju ima još neku svrhu.

– Nisam emisar. Želim da pomognem mojim analizama onima koji žele da ih čuju. O mom dolasku u Beograd priča se mesecima i mnogo više se kalendar srpske politke isprečio u određivanju datuma kada ću doći nego ja sam. Moje putovanje u Prištinu ima potpuno drugu priču. Pre nekoliko meseci primio sam premijera Kosova gospodina Čekua i na jedan od susreta pozvao i gospodina Robera Badentera. Čeku nas je pozvao da dođemo na Kosovo, da ga bolje upoznamo i steknemo uvid u stanje na licu mesta. Smatrao sam da je prirodno i korektno da prvo dođem u Srbiju, pa onda na Kosovo.

Kakvo rešenje vidite za Kosovo?

Promocija knjige

De Montbrijal je posetio Beograd zbog promocije svoje knjige „Delanje i sistem sveta“ u izdanju izdavačke kuće Klio. Ova knjiga postavlja osnove nauke o delanju („prakseologiji“) koja izučava individualne i kolektivne napore u osmišljavanju i ostvarivanju s namerom da se izmeni neki deo sveta. Prakseologija je primenjiva na sve vrste ljudskog delanja i na najrazličitije situacije. U svetu rascepkanom na stalno suprotstavljene političke jedinice, međunarodni odnosi čine temeljnu kategoriju prakseoloških problema, koji su u knjizi osvetljeni iz teorijskog i praktičnog ugla. Knjiga govori i o građanskom ratu u bivšoj Jugoslaviji koji je u velikoj meri bio posledica ali i pokretač promena u međunarodnim odnosima. Danas je od 17. jula do 18. avgusta 2006. u nastavcima objavio najzanimljivije odlomke iz ove knjige.

– Od rata 1999. koji je, treba jasno reći, Srbija izgubila, što je uostalom bilo očigledno da će se dogoditi od samog početka, zbog nejednakosti suprotstavljenih strana u vojnoj snazi, jasno je da je budućnost Kosova odlučena – ili će biti nezavisno ili će Evropa i međunarodna zajednica morati da drže bezgranično dugo svoje trupe na njemu. Posle sukoba sa NATO-om nastupio je prelazan period, koji traje do danas, ali koji je neodrživ. Zbog svih tih razloga međunarodna zajednica je za nezavisnost Kosova.
Rusija se protivi nametnutom rešenju. Pominje i mogućnost da uloži veto…
– Za Rusiju oba rešenja, nezavisnost Kosova i ostanak u Srbiji, imaju i dobre i loše strane. Ako ostane na sadašnjim pozicijama, Rusija brani svoj položaj u Čečeniji; ako promeni stav i priključi se poziciji SAD i EU, moći će da se zalaže za nezavisnost Osetije, Abhazije i drugih delova država nastalih posle raspada SSSR, a koje žele da joj se priključe. Sa stanovišta Rusije to je pitanje cene, a ona je hladan račundžija. Njene pozicije su danas mnogo bolje u Čečeniji nego pre neku godinu, te im je možda interesantnije da ojačaju svoj položaj u Abhaziji i Osetiji prihvatajući nezavisnost Kosova. Takođe, ako zbog Kosova, na primer, dobiju od Buša obećanje da SAD neće postaviti presretače balističkih raketa u Poljsku već u Veliku Britaniju i tako ispune Blerovu želju, siguran sam da će Putin po tu cenu napustiti odbranu Srbije.
Na pregovorima nema napretka. Svaka strana ostaje na svojim stavovima potpuno suprotnim stavovima druge strane.
– Srbi ne treba da ponavljaju: ne, ne i da vraćaju pregovore na početak, odlažući ih mesecima već da upute konstruktivne predloge. I Zapad mora da bude fleksibilniji. Nije uputno da Rusima prepuste ulogu sudije, jer će oni odlučivati na osnovu svojih interesa, ne vodeći računa o drugim. Ako svi ulože napor da iznađu rešenja, i ako finalni plan izlože na način prihvatljiv za Srbe, i ako u isto vreme daju Srbiji veliku nagradu, mislim da bi nezavisnost Kosova bila manje-više prihvaćena u Srbiji. Naravno, velika nagrada je ulazak Srbije u EU.
Da li je to zvanična ponuda EU?
– Nisam ni predsednik Francuske, ni EU. Ali na osnovu analiza zaključujem da ako bi bilo rešeno pitanje Kosova, pogotovu dogovorom, a ne nametnutim rešenjem od strane međunarodne zajednice, kome bi se Srbija protivila, otvoren bi joj bio put ka EU. Postoje i neki sporedni problemi na tom putu, mislim na generala Mladića, sa čijom isporukom se odugovlači. Ali ne treba mešati bitne stvari sa sporednim. Mladić je detalj, u svakom slučaju nije suštinski problem – bitan problem je Kosovo.
Čitajući između redova da je Mladić sporedan problem, moglo bi da se razume da on ne mora da bude izručen?
– Ne. Ne verujem da postoji mogućnost da on ne bude isporučen Haškom sudu, jer je on simbol za evropsku javnost za počinjene zločine devedesetih godina. Ako ga ne bi poslali u Hag, to bi bilo protumačeno da se Srbi nisu promenili od tih devedesetih godina. Mislim da je neophodno da Srbija shvati da razgovori o Kosovu ne mogu da traju neograničeno i da treba da prihvati nezavisnost Kosova, a da će se nakon toga postići prihvatljivi dogovori.
Koje činjenice idu u prilog tvrdnji da bi Srbija trebalo da pristane na izdvajanje dela državne teritorije zarad neizvesnog obećanja o pridruživanju EU?
– Mogli bismo da provedemo celo popodne vrteći se oko toga u krug. Želim samo da kažem: žao mi je što ćete izgubiti Kosovo. Navešću primer Nemačke. Nikada nije bilo sporazuma o primirju posle Drugog svetskog rata, ali se posle pada Berlinskog zida postavilo pitanje istočne nemačke granice, pa su Nemci tada morali da donesu odluku da se istorijski potpuno odreknu svih spornih teritorija. Da to nisu učinili, ne bi došlo do ujedinjenja Nemačke. To je tako.
Kako biste ocenili položaj Balkana u kontekstu aktuelne međunarodne politike – činjenice da se i u ovom regionu oseća neka vrsta konkurencije između SAD i EU, da je tu Rusija koja se na geopolitičku scenu vraća kao velika svetska sila, kao i uticaj krize na Bliskom istoku?
– Počeću od Rusije, koja se od Jeljcinovog i Putinovog imenovanja vraća na međunarodnu scenu. Prvi razlog je da je Putin ponovo uspostavio red, jer su to i Rusi želeli. Drugi razlog je da je zahvaljujući rastu cena nafte ekonomska situacija u Rusiji mogla znatno da se popravi. Ali, povratak Rusije ne znači povratak bipolarnom svetu, jer je to nemoguće. S druge strane, u celoj istoriji Rusije i Sovjetskog Saveza postojalo je interesovanje za Bliski istok i ono što sada vidimo je u kontinuitetu cele te priče. Posebno kada su u pitanju Iran, ali i Saudijska Arabija, koja je razočarana u SAD i, uz sva uvažavanja primarnosti SAD, danas pokušava da malo promeni sagovornike.
Druga tradicionalna osovina na koju Rusija deluje je balkanski region, a posebno deo Evrope koji je bio pod otomanskim uticajem zato što je uvek postojao rivalitet između Turske i Rusije. Rusija trenutno zastupa stav da svako rešenje za Kosovo treba da bude dogovor dve strane i da ne treba da bude nametnuto Srbima. Već sam objasnio da za njih oba rešenja – i nezavisnost i ostanak u Srbiji, imaju i dobre i loše strane.
Što se tiče SAD i Evrope, način na koji oni vide stvari nije isti, kao i kada je u pitanuju Bliski istok. Evropljani koji su podržavali invaziju 2003. protiv Sadama Huseina, sada ne žele da krenu u tu vrstu avanture. Što se tiče Kosova, to je daleko od njihovih preokupacija. Oni smatraju da treba da se bave stabilnošću regiona.
Da li način na koji se Zapad bavi prognozama ponašanja Rusije u vezi s Kosovom potvrđuje mišljenje analitičara koji tvrde da jedino Putin zna kakvo će biti kosovsko rešenje?