Sudbina Srba u Hrvatskoj: Vreme deoba i mržnje

I za prvu je podsticaj dao Zapadnjak – Vilson i interes američkog kapitalizma, a za drugu takođe Zapadnjak – Čerčil i britanski interes, fifti-fifti sa Staljinom da bi se otežalo Sovjetima prilaz Jadranskom moru. Obe Jugoslavije su bile proizvod geostrateških velikih igara, a šta su mislile i nameravale balkanske elite, čak i srpska, pa i partizanska, pobedničke, nije bilo odlučujuće za njihovo stvaranje, mada su već u startu palile crveno svetlo upozorenja.

Naime, baš engleski istoričar Ian Kershaw („Do pakla i natrag, Europa 1914-1949“) piše da su organizatori Versajske konferencije i podele sveta 1919, ta Velika Četvorka, a bez Sovjetskog Saveza koji se sam revolucijom isključio iz Evrope, bili svesni da je princip liberalne demokratije – pravo na nacionalno samoodređenje neprimenjiv u Srednjoj, Istočnoj i Južnoj Evropi zbog postojanja etničkih nacionalizama, a svaki od tih nacionalizama želeo je svoju i ekskluzivnu nacionalno čistu državu koja bi zastupala samo i jedino interese sopstvene nacije. Velika Četvorka se nadala da će se protokom vremena etničke razlike prevladati konsolidacijom funkcionalne države. To se, kao što znamo, nije dogodilo. Nedavno je Igor Mandić prokomentarisao da je prošlo dovoljno vremena od stvaranje nove hrvatske države i da se može reći da se radi o jednom „promašenom šovinističkom projektu“.

Titova Jugoslavija je takođe bila partokratska tvorevina. Od onog časa kada je raskrstila sa moskovskim mentorima i okrenula se Zapadu Jugoslavija naglo napreduje i modernizuje se. I taj polet traje do 1967. kada se kreće u decentralizaciju države, zapravo delegitimizaciju savezne države i stvaranje osam nacionalnih država sa pravom veta na sve odluke savezne države. Povod za zaokret je Titu bio „slučaj Ranković“, još uvek naučno nerasvetljen slučaj, nijedna optužba sa Briona i kasnijih kampanja nije dokazana. „Društveno-politički“ radnici su izvršili politički atentat na potpredsednika SFRJ uz neverovatno verbalno nasilje. Kao u romanima Agate Kristi, na ekskluzivnom ostrvu, grupa ljudi srodna po interesima izvršila je kolektivno ritualno ubistvo. Tito je sebe oprao od unitarizma, čak je ispao i žrtva. Ranković je tako kontaminiran da se ni danas ne smeju postaviti pitanja opravdanosti osude, jer automatski sledi lepljenje etiketa velikosrbin, unitarista, centralista itd. Politička ocena iz kampanja se još uvek prihvata kao naučna presuda istorije. Ali, odmah posle brionskog plenuma objavljuje se 1967. Deklaracija o nazivu i položaju hrvatskog književnog jezika, čemu gospodin Višnjić u knjizi posvećuje znatnu pažnju, a sa kojom hrvatske elite kreću u realizaciju čiste etničke države, što su još 1919. Velika Četvorica predvidela da se može desiti kao negativna posledica Versajskog mirovnog plana, suprotna vrednostima liberalne demokratije.

Tek u Zagrebu, kada sam došao da se zaposlim u Vjesnikovom tjedniku Danas, bilo je to daleke 1981. saznao sam da sam Srbin. U kadrovskom odeljenju bila je mlada, zgodna i vrlo ozbiljna službenica. Sve je bilo u redu dok nisam u rubrici nacionalnost napisao da sam „Jugosloven“, tako sam se deklarisao i u Srbiji. Kod lepe službenice to nije moglo proći. Dugo smo se natezali, govorila je ako su mi majka i otac Srbi iz Srbije, ako sam ja rođen u Srbiji ne mogu biti Jugosloven, jer ta narodnost i ne postoji, niko se ne rađa kao Jugosloven, i ubedila me je na kraju da sam Srbin. U Vjesniku sam se vodio kao Srbin, a u Beogradu sam se i dalje deklarisao, a da to nikome nije smetalo – kao Jugosloven. Pripadam generaciji koja, mada smo imali po trideset, više ili manje godina, još uvek nije osećala da se u državi događaju ozbiljne promene. Bili smo pod uticajem kontrakulture, rokenrola, moderne umetnosti i bili ubeđeni da živimo u beskonfliktnom, modernom i u suštini liberalnom društvu. Granice su bile otvorene, Sovjetski Savez je bio daleko. Do nas još nije došlo saznanje da se Reganova administracija, a zatim i Bušova, protiv komunizma i Carstva zla u Evropi bori projektima demokratizacije nazvanim building the nation. Čak se i pobuna Albanaca na Kosovu te 1981. smatrala incidentom, koji izazivaju neke tamo šačice nacionalista, koji su u manjini, tek neki tamo političar kao što je, smatralo se, kontroverzni Fadilj Hodža. U Zagrebu sam se, međutim, brzo osvedočio da se iza brega nešto ozbiljnije valja. Hrvatski i slovenački političari su podržavali pobunu na Kosovu koja se u Srbiji smatrala separatističkom. Štaviše, albanski rukovodioci sa Kosova često su inkognito boravili u Zagrebu i viđali se sa hrvatskim političarima. U Danasu smo to znali ali nismo objavljivali. Bilo mi je to čudno, jer to su bile po meni važne informacije. U Danasu i u Vjesniku imao sam mnogo prijatelja, čak mi je jednom u Cavtatu Mirko Galić rekao „pa nećemo valjda Momčilo mi dočekati da se jednog dana moja i tvoja deca gledaju preko nišana, da pucaju jedni u druge!?“ Bilo je to 1985. i tada mi je to što govori bilo neverovatno i više kao preterivanje u govoru da bi se pokazalo da je takva situacija potpuno apsurdna i nemoguća. Očigledno je on znao nešto više od mene. Nisam mogao ni da zamislim, uprkos strašnim događajima iz prošlosti, da ćemo mi pucati jedni na druge.

Gospodin Višnjić nam otkriva da su 1971. i Srbi iz Hrvatske „kao komunisti mukotrpno učili da opet postanu Srbi“. Moja generacija u Srbiji osamdesetih gotovo da nije ni znala da ima Srba u Hrvatskoj, niti koliko, najmanje da oni imaju probleme. Dragosavca, Baltića, Stojčevića, Rakasa, jednostavno smo smatrali hrvatskim političarima. Ni sebe nismo opservirali primarno kao Srbe, smatrali smo da smo građani modernih vremena, kosmopolite. Da je tada neko izbacio parolu da se Srbija brani u Kninu, smatrali bismo ga neuračunljivim. Ali, kao što piše gospodin Višnjić i sami Srbi iz Hrvatske su bili zaboravili da su Srbi. Bili su ubeđeni da su sve svoje egzistencijalne probleme rešili ukrcavanjem na lokomotivu komunističke revolucije na čelu sa drugom Titom. I sa tom lokomotivom su iz jednog bespuća stigli u drugo, još dublje.

Ono što me posebno privuklo knjizi gospodina Čedomira Višnjića jeste njegovo strpljivo, a svakako, mukotrpno, istraživanje po arhivama. Nema pravog istorijskog istraživanja bez arhiva. Kod nas se istorije često pišu „na uvce“, solira se, politizira, i u tumačenja događaja se umeću ideologija, strasti, vlastite ili grupne opsesije, revizije, ili priče ovog ili onog dede. Čuven je diktum jednog poznatog beogradskog istoričara da „on protiv svog naroda neće ništa loše napisati“, a to znači samo će – guslati.

Gospodina Višnjića je, međutim, zahvatila arhivska groznica. Žak Derida ima jedan esej o ovom fenomenu, na francuskom je Mal d’archive, na engleski je prevedeno Archive Fever, an freudian impression. Samo nekoliko reči iz Deride koliko da razumemo kakvog se posla dohvatio gospodin Čedomir Višnjić. Derida izvodi zgodnu etimologiju kojom možemo opisati pravi karakter istraživanja g. Višnjića.

Derida podseća da je reč arhiva srodna starogrčkoj reči Arkhe, koja u sebi objedinjava dva principa – ontološki i nomološki. Naime, arkhe znači i početak i zakon, dakle, kako nešto počinje i kako se nečim upravlja. Međutim, prapočetak se obično zaboravlja ili postaje nevidljiv. Početak je nevidljiv kao što je često i osnov zakona ili upravljanja skriven, nevidljiv. A u arhivi su objedinjena dokumenta sa kojima možemo da saznamo i kako je nešto počelo i pod kojim se nalozima to zbivanje odvijalo. Derida zatim podseća da latinska reč archivum dolazi od starogrčke reči Arkheion koja znači kuća, dom, mesto prebivanja, ali i arhon, vladalac. U arhivi prebivaju važna svedočanstva kako je nešto počelo i kako se zbilo. Ući u arhiv i prostudirati dokumenta praktično znači udomljavanje, domicilizaciju. Dakle, to je ono što gospodin Višnjić radi – on se vraća na pređeni put, na topos napušten izgonom, i uprkos katastrofi koja se dogodila, on se sa svojim čitaocima opet udomljava u mesto i povest iz kojih je izbačen ili koja je dovela do izbacivanja. I ono što je postalo nevidljivo, on čini vidljivim. Znamo da nema političke moći bez kontrole arhiva, bez kontrole sećanja. Upravo Višnjićeva knjiga ovladava jednim sećanjem i vraćanjem na videlo dana, suprotstavlja se onim snagama koje bi htele da izvrše radikalno brisanje, da spuste zavesu tišine i smrti za kojom ne bi ostao ni spomenik. Poraz je potpun samo ako se dozvoli potpuni zaborav i to je onda nepovratna nihilizacija i bitka i subjekta, odnosno svođenje subjekata, ukoliko fizički ne iščeznu, na zombije.

Još veća vrednost Višnjićevog poduhvata je što nije samo pasivna registracija i prepričavanje arhiva, mada je i to težak posao, već što arhive koristi da razvije kritički pristup događajima.

Bezbroj je tegobnih tema u ovoj knjizi sa veselim naslovom.

Pri kraju knjige se navodi diskusija Jure Bilića na sednici Izvršnog komiteta SKH desetog maja 1971. u kojoj je naznačio temu koja se do danas ne otvara, niti novinari, niti istoričari, a to je koliko su republičke, pokrajinske udbe pridonele rastu nacionalizma i konfliktu. Jure Bilić je upozorio kako hrvatska udba dovodi komuniste-nacionaliste u rukovodstva i da oni iniciraju šovinističke, separatističke ispade, koji podstiču i stvaraju mržnju prema drugim narodima i republikama. Naravno, da ih je udba dovodila i u medije. Svaka republička udba je čuvala svoje nacionaliste, kontrolisala i štitila nacionalne bardove, to su bili podzemni tokovi dugog trajanja i kontinuiteta. O tome u svojoj autobiografiji piše Mihiz. U svojim memoarima Josip Manolić tvrdi, recimo, da je Deklaraciju o nazivu i položaju hrvatskog književnog jezika proizvela hrvatska udba 1967, ko bi inače drugi mogao da obezbedi tako sinhronizovanu podršku preko 40 institucija. Kada bi ti, tvrdio je dalje Jure Bilić, nacionalni antikomunisti došli na vlast, od demokracije ne bi bilo ništa. Tada prisutni Srbi su, gorko je primetio Višnjić, naravno ćutali, kao da se ne radi i o njihovoj koži. Jure Bilić je, dakle, vrlo rano identifikovao subjekte i organizatore budućih nacionalnih i republičkih sukoba, a to su bile institucije koje su trebale da spreče takve sukobe.

Meni je naročito zanimljiva tema o, kako je to g. Višnjić, nazvao, „proizvodnji Beograda“ koja počinje u Hrvatskoj krajem šezdesetih godina. Za Vladimira Bakarića je Beograd bio „PetarŽivkovićevski Beograd“, što će reći, a u tome se potpuno slagao sa hrvatskim nacionalistima, centar „velikodržavnog-velikosrpskog nacionalizma“. I za Bakarića je takav savezni Beograd, a on je po njemu mogao biti samo takav, isključivo hranio jugoslovenske separatizme, inače po njemu hrvatski nacionalizam nije bio opasan, pošto je navodno bio savladan još u ratu. Zapravo, savezna država je postajala opasna za Hrvatsku kada na njenom čelu ne bude bio više Hrvat Josip Broz. Čedomir Višnjić precizno nas upućuje u mutnu vodu koju su 1969. uzmutili oni što su posle političkih obračuna preostali od stvaraoca druge Jugoslavije. Oni su, znači Tito, Kardelj, Bakarić, primećuje lucidno Višnjić, „privodili kraju svoju prošlost, ne otvarajući vrata budućnosti“. Oni su gradili opasnost od „unitarizma“ i istovremeno se plašili snaga koje bude. Kardelj se pribojavao da mu „nekontrolisani hrvatski nacionalizam“ ne pokvari dobro temperiranu i ustavnim promenama vođenu konfederalizaciju i on ga je kritikovao. Da bi ga umirio, Bakarić je tada, usred kampanje protiv „unitarizma“, izjavio:“ Treba konačno voditi jako računa o tome da smo mi za ovu Jugoslaviju jako odgovorni… Radije ću biti pod jednim etatističkim ili Rankovićevim socijalizmom nego da se Jugoslavija raspadne i da počinje tu svjetski rat i podjela interesnih sfera.“ Danas se možemo zadiviti njegovim proročkim naslućivanjima, a za gospodina Višnjića jeste nesumnjivo da je Bakarić „osjećao prijetnju, ali je mislio da imaju vremena i da je od njega dovoljno da nešto kaže“. Već po izreci – Rekoh i spasih dušu svoju. A kada je Tito umro i kada je Tuđmanova revolucija poništila plodove 1918. i 1945. Krajišnici su se okrenuli Beogradu, tražeći spas od, kako je to Slavko Goldštajn spregnuo, 1941. godine koja se vraća. Pomogli su ondašnjim vlastodršcima u Srbiji, zajedno sa prečanskim doseljenicima, da učvrste svoju vlast i da se proizvede jedan Beograd protiv koga su ustale i u čijem građenju nisu htele da učestvuju mase građana Srbije. Dragoljub Jovanović nas podseća na Svetozara Pribićevića i prečane u Beogradu koji su između dva rata za protivnike radikala i Pašića zahtevali robiju. Ostalo je i njegovo svedočanstvo kako su ga posle rata u Sivcu tukli i psovali jer je bio prokažen kao Titov neprijatelj. Desimir Tošić u nekoliko ogleda podseća na „Šestu ličku“ 1944. u Beogradu i njen značaj za dalji razvoj grada i njegov identitet. U proizvodnji Beograda krug se zatvorio – Ličani su pod vatrom 1944. osvojili Beograd, i početkom devedesetih pred vatrom tražili spas u njemu. I na početku stvaranja i na početku raspadanja druge Jugoslavije imamo „Ličanina u Beogradu“, da parafraziram naslove pesama „Amerikanac u Parizu“ i „Englishman in New York“.

Meni, koji živim preko 50 godina u Beogradu, nijedan od ovih Beograda nije blizak, nije moj Beograd.

Izgleda da je najbolje bilo da su šezdesetih zajedno sa Rankovićem u penziju otišli i Tito i Kardelj i Bakarić i da su prepustili vlast Tripalu, Nikeziću, Kavčiču…, celoj toj mlađoj ekipi. Šta bi bilo da je bilo, a ko zna šta bi bilo i sa njima, jer je u našu priču na Balkanu umešano mnogo faktora, pri tom nikako ne bi trebalo potceniti one spoljne faktore.

Ne smatram da imamo koristi od plakanja nad sobom kada pročitamo ovu knjigu sa veselim naslovom. Kao „Vidite, šta su nam samo radili…“ Pa da tražimo smirenje u jadikovanju nad sobom i u optužbama drugih. Čedomir Višnjić negde citira engleskog istoričara Hobsbauma da se iz poraza mnogo više uči nego iz pobeda. Prvo, u celom svetu imamo masovne emigracije i izgnanstva. Naravno, da njihova masovnost ne amnestira vinovnike. I Hrvati masovno odlaze iz Hrvatske. Nedavno je objavljeno da danas masovno i bezglavo iz Srbije i Hrvatske beže Srbi i Hrvati. Pre dva meseca u Beogradu nam je vicekancelar i ministar spoljnih poslova Nemačke Zigmar Gabrijel saopštio da ima 400 hiljada nemačkih državljana poreklom iz Srbije. Oni nisu otišli u koloni na rakovačkim traktorima kao Srbi iz Hrvatske, ali njih u Srbiji nema, i mi u Srbiji to demografsko pražnjenje jako osećamo. Da li možemo reći i za Hrvate koji su otišli da su takođe izgnani? Izgnani situacijom ili bezizlazom? Izgnani naslovnim stranama tabloida sa najavama naoružavanja avionima i raketama? Da li ste izgnani ratom ili neuspelom državom jednako vam je – izgubili ste domovinu i dobili tuđinu. I u tuđini ni Hrvati, ni Srbi ne prave problem oko jezika, s manje ili više talenta i upornosti uče tuđi. Mnogo se Srba iz Hrvatske razočaralo kada je došlo u Srbiju i ne prestaju da pate za svojom domovinom – Hrvatskom.

Globalizujemo se na vrlo surov način.

Veliki kvalitet Višnjićeve knjige jeste što nam prezentira vlastite propuste i greške, odnosno kako su Srbi i sami doprineli situaciji da budu žrtve. Ovde govorimo o pedesetim i šezdesetim godinama prošlog veka. Statistika iz 1969. koju g. Višnjić navodi jeste statistika zaostalog društva, društva pri dnu evropske lestvice. Konflikt u njemu je bio neizbežan i neminovno etnički pošto se radilo o višenacionalnoj sredini. Hrvatska se u međuvremenu etnički homogenizovala, ali joj opet nije krenulo na bolje, opstajanje na starim „neprijateljima“ i sukobima i kada ih više nema, dovoljan je dokaz da je društvo i dalje zaostalo. Kao što je primetio Višnjić za ondašnja vremena, važi i danas, a to je da „niko nije hteo izbegavati nesporazume, svi su crpli snagu iz njih“.

Sasvim je u pravu autor kada kod sunarodnika kritički naglašava indolentnost i tupa čekanja da Godo dođe, da od nekog drugog očekuju boljitak, opismenjavanje, brigu o njihovom jeziku, kultivisanju, civilizovanju. Pravi je skandal sa onim što se događalo sa crkvom u Glini i u tom skandalu učestvuju i stvaraju ga ne Hrvati, već Srbi. Zatim taj besni juriš na religiju, crkve, sveštenike posle rata znači ne da su ga Tito, Bakarić, Hrvati naredili, kako bi se danas htelo da se prebaci krivica na njih, već da Srbi sami nisu poštovali ono što će kasnije, posle pada komunizma, isticati kao bitnu dimenziju svog identiteta. Paradoksalno, sami su hteli da dovrše ono što su ustaše počele. Ali to nepoštovanje postojalo je i ranije, setimo se priče Sime Matavulja „Amin“ i kako se ponaša taj „pravoslavni narod“ koji se napije, posvađa i potuče u crkvi. Taj naslov Amin je strašna poruka i odzvanja do dana današnjeg, Matavulj je aminovao i kao da je naslutio konačni Amin. Ko će vas poštovati, ako se sami ne poštujete.

Opet čujemo u knjizi reči Nikice Rapajića da u ličkim selima „nema gotovo više nikakvog duševnog života, nikakve kulture, nikakve umjetničke delatnosti. Ti ljudi jedu, piju i spavaju. Dakle, njihov život se približava životu koji nije više u dovoljnoj mjeri ljudski život“. Ili izveštaj iz Golubića kraj Knina:“Dom kulture im je u lošem stanju, pod je truo, prozori porazbijani, sa zidova opada malter, imaju u selu i knjižnicu, ali ona je „mrtvi kapital“, jer je niko ne koristi niti ljudi znaju za nju“. Izveštaj završava parolom „U nove pobjede naprijed!“ Prosvjetno društvo u Komogovini samo sebi čestita na uspehu jer su uspeli da skupe novac i kupe televizor. A pre televizora ljudi su se u zimi samo kartali i kartali, a sada su karte prepuštene djeci i sada se djeca kartaju i kartaju… Ima još ovih primera, ali završiću sa potresnim svedočenjem Jovana Mlinara, nastavnika iz Islama, da je letargija zahvatila ovdašnje Srbe, te se nacionalna kultura nalazi u jadnom stanju, nje zapravo i nema. Sve se oslanja na tradiciju i na sećanja na ranija vremena. U Kninu se celokupna kulturna aktivnost odvijala kroz Dom JNA koji je imao kino dvoranu sa 500 sedišta, na svaku stolicu je dolazilo 104 stanovnika opštine. U Bukovici na jedan radio aparat dolazilo je 694 stanovnika, a dnevnu štampu je pratio svaki 70. stanovnik. Moram ovde da se pitam – a zašto je nama onda jezik uopšte bio potreban?

U takvom nekulturnom stanju je dočekana Deklaracija o nazivu i položaju hrvatskog književnog jezika! Uvek ironični Bakarić je s pravom zažalio što Hrvatska nema „visoku inteligenciju“, pošto ona „pravi budućnost“, a i jezik, možemo dodati. Artificijelna proizvodnja jezik sklerotizuje, jer šta je jezik bez misli!? Još je Isidora Sekulić početkom 20. veka naglašavala da narodi bez kulture iščezavaju, i da uopšte bez kulture ne mogu biti veliki kako mali narodi inače umišljaju da jesu, niti mogu nešto predstavljati na karti sveta, osim ratnog poprišta. O kulturi se ni u Srbiji ne vodi računa. Preko sto godina partokratija u Srbiji priča o teritorijama. Ime jednog od najvećih srpskih pisaca kakvog nema ni jedan drugi narod na Balkanu, ime Sime Matavulja je u Beogradu poneo neki prolaz sa tri kuće, niti je ulica, niti sokak, pre bi se reklo da je rupa. To ni Srbima iz Hrvatske koji žive u Beogradu evo već sto godina ne smeta. Pa valjda je i Simo Matavulj „teritorija“? Važna teritorija na duhovnoj mapi, teritorija kulture.

Gde su sabrana dela Ive Ćipika? U Nišu neki ćorsokak nosi njegovo ime, uprkos tome što niko nije kao Ćipiko bolje i detaljnije opisao srpsku ratnu prestonicu 1914.-1915. godine u čitavoj jednoj knjizi. Ta duhovna mapa zvana Ivo Ćipiko zahvata od Jadrana do Beograda. Ima li da je ko bolje opisao živote u Dalmatinskoj zagori ili na ostrvima? Ni erotska dimenzija nije sunarodnike privukla njegovom delu. Čemu nama služi jezik? Još jednom da podsetim na Isidoru Sekulić: Kultura je jednako egzistencija; nema kulture, nema ni egzistencije.

Kao što smo videli još je Bakarić pre 50 godina naslutio da raspad Jugoslavije znači deobu ovih prostora na interesne sfere. U deobni bilans se mora uneti šta je američko, šta nemačko, šta rusko. Fifti-fifti podela iz Teherana i sa Jalte važi i dalje, uz sudelovanje sada i Nemačke. U interesne sfere ne spadaju samo teritorije, već i narodi. Ne dele se samo teritorije, dele se i narodi. Te se podrazumeva da su Srbi ruski, Hrvati nemački, da su Srbi zauvek istočni, a Hrvati zauvek zapadni.

I tu deobu mi danas živimo. A za deobu je neophodna mržnja, i zato možemo, na žalost, pratiti, posmatrati njenu eskalaciju, ali, samo pratiti, bez mogućnosti da je zaustavimo.

Kliofest

U Zagrebu se od 8. do 11. maja održao Festival povijesti Kliofest 2018. Kliofest je godišnja manifestacija zasnovana 2014, posvećena popularizaciji istorijske nauke i srodnih disciplina. Uz goste iz inostranstva održavaju se na nekoliko mesta u gradu okrugli stolovi, tribine, predstavljanje knjiga, predavanja, radionice, filmski program. Osmog maja u knjižnici i čitaonici Bogdan Ogrizović, u strogom centru grada, bila je predstavljena najnovija knjiga Čedomira Višnjića „Vreme sporta i razonode – Titina Hrvatska i njeni Srbi 1951-1971“. Bili su prisutni i profesori Filozofskog fakulteta u Zagrebu dr Drago Roksandić i dr Damir Agičić, te Aleksandar Tolnauer, predsednik Saveta za nacionalne manjine. U predstavljanju, na poziv Srpskog narodnog vijeća grada Zagreba, pored Milorada Pupovca i Čedomira Višnjića sudelovao je i autor ovog teksta.

Čedomir Višnjić je do sada objavio tri knjige: „Srbobran 1901-1914, Srpsko kolo 1903-1914“, „Kordunaški proces“, Partizansko ljetovanje“. Na osnovu bogate arhivske građe u knjizi „Vreme sporta i razonode“ Višnjić je kroz tri odrednice – Politika, Crkva i Prosvjeta, pratio sudbinu Srba u Hrvatskoj kroz pedesete i šezdesete godine prošlog veka. Milorad Pupovac smatra knjigu izuzetnom, vrlo poučnom i pisanoj misaonim i raskošnim jezikom. Čedomir Višnjić se zahvalio Hrvatskom državnom arhivu na velikoj pomoći i istakao da su za njega pravo otkrovenje bile dve ličnosti: episkop Simeon Zloković i Vladimir Bakarić, koga u Hrvatskoj već trideset godina niko više ne spominje. O knjizi Čedomira Višnjića govorio je i publicista iz Beograda, saradnik Danasa Momčilo Đorgović. Danas objavljuje delove njegovog izlaganja.