Sve značajniji svetski krojač

Petogodišnje članstvo (od decembra 2001) u Svetskoj trgovinskoj organizaciji (STO) Kina je nazvala „zvezdanim dostignućem“. Ugledni „Čajna dejli“ napisao je da se „posle pet godina članstva u STO, Kina s punim pravom ponosi svojim zvezdanim dostignućima koja su Kinu pretvorila u sve značajniji motor rasta svetske privrede“.

Dolazak stranih kompanija

Otvarajući istovremeno i svoje dveri za ulazak stranog kapitala, sredinom prve decenije ovog 21. veka, Kina je dospela u sam vrh ekonomskih sila u svetu (po visini deviznih rezervi; vrednosti trgovinskog suficita; masivnoj spoljnotrgovinskoj razmeni; obimu direktnih stranih investicija; minimalnim dugovima prema inostranstvu, itd.). Prema istraživanjima uglednog Economist Intelligence Unita (EIU), Kina je na prvom mestu u svetu po uslovima koje nudi stranim kompanijama. Kini su, prema istraživanjima EIU, dali prednost predstavnici 39 odsto anketiranih značajnih svetskih kompanija. Iza Kine su SAD (29 odsto ), Indija i Velika Britanija (24 odsto ), Nemačka (19 odsto ) itd. Do kraja 2006. godine 525 najpoznatijih svetskih multinacionalnih kompanija uložilo je u Kinu svoj kapital.

-posledičnim efektima i uticajima na druge zemlje, potvrđuje da su „novi vetrovi“ globalne ekonomije koji su dunuli u „kineska jedra“ nakon njenogu ulaska u STO. Istovremeno skreće pažnju na komparative prednosti Kine prema svetskoj ekonomiji (jeftina, a disciplinovana radna snaga; niski troškovi proizvodnje i transporta; velika ponuda tehničkog kadra; visoka produktivnost kao posledica rada na kompjuterizovanim mašinama; uvođenje elektronskog sistema naručivanja; itd.).
Šangaj – kaže nam Ma Hueji, zamenik gradonačelnika ovog 16 milionskog grada – nekada srce tekstilne industrije, više to nije. Kina je, u osvajanje svetskog tržišta, krenula ne preko jedne od najvećih luka, Šangaja, već skokom preko Kineskog zida. Planski, godinama, još od podnošenja kandidature Kine za članstvo u STO (pre dve decenije, 1986), postepeno je (pre)selila 80 odsto fabričkih kapaciteta (ne samo tekstilne industrije već i drugih proizvoda ) iz skupog Šangaja, u nerazvijena unutrašnja područja, u prostrane oblasti Kineskog zida, sa jeftinom radnom snagom. Danas kineski proizvođači, poznati po niskim cenama i velikoj produkciji, praktično nemaju konkurenta na globalizovanom ekonomsko-tehnološkom svetskom tržištu.
U „kineskoj priči“ o privrednom usponu centralno je pitanje: Kako je Kina ekonomski uspela na međunarodnoj sceni ako za nadgradnju ima politički, jednopartijski, sistem vladanja?
Na domaćoj sceni Kina je, krenuvši u strukturalne reforme, ostavila ideologiju po strani. Na međunarodnoj areni – u želji za agresivnim prodorom na svetska, posebno razvijena tržišta, s jačanjem izvozne konkurentnosti – znalački je, s jedne strane, iskoristila ekonomsko-tehnološke pogodnosti globalizacije. Uporno je, s druge strane, odolevala ekonomsko-političkim, posebno finansijskim pritiscima razvijenih zemalja. Dva su ključna: zahtev za liberalizacijom finansijskog domaćeg tržišta, koji bi vodio slobodnom „uplovljavanju“ stranih banaka u Kinu, i promena kursa domaće valute juan u odnosu na dolar. Godinama su stvarani preduslovi za rad finansijskog tržišta. Tek decembra 2006. Kina je 26 godina nakon ulaska u MMF i Svetsku banku, donela odluku da se otvori, ali samo delimično, i za tržište kapitala. Posle detaljnih analiza i istraživanja kako će strane banke obezbeđivati kredite za rast domaće privrede, Peking je obećao da će dati u 2007. „zeleno svetlo“ nekoj od osam svetskih banaka, koje su ušle u uži izbor, za rad na kineskom tržištu. Na stroge monetarno-poslovne kineske uslove konkurisale su američka, japanska, dve britanske, holandska, singapurska i dve banke iz Hong Konga. Valja reći da je u Kini već prisutna 71 banka, kojima nije dozvoljen rad u nacionalnoj valuti, niti da upravljaju, izuzetno visokom, domaćom štednjom.
Svetska ekonomija, bez obzira na to što je Kina decenijama najavljivala ulazak u nju, uhvaćena je na spavanju. Peking je prihvatio samo dva segmenta liberalizovanog – prema pravilima STO – svetskog tržišta. I to ona koja su njemu odgovarala i pogodovala. Jedan je – otvorenost za direktna strana ulaganja, drugi je, otvorenost zemlje prema drugim tržištima. (Dok je priliv stranog kapitala u Kinu 1990. iznosio svega osam milijardi USD, danas je premašio 60 milijardi USD.) Trećem segmentu, otvorenost za rad stranih banaka, Peking je tek sada odškrinuo vrata.
Mnogi su kritikovali Ameriku zbog unilateralnog delovanja prema Kini, i nedavanja „zelenog svetla“ za njen prijem u STO. A niko nije pominjao Kinu i njene lagane pripreme. Otklanjala je Kina ideološke koprene i zaštitne barijere sistematično, s puno takta, eliminišući ih tek onda kada su uslovi za nove poslove bili stvoreni. Nobelovac za ekonomiju, Džozef Štiglic kaže da je Kina „demontirala svoje barijere punih 20 godina nakon što je njen marš na svetsko tržište započeo“. Danas, posle pet godina od prijema Kine u STO, kada je ova postala dominantni svetski proizvođač, na primer, u tekstilnoj industriji (ali svakako ne samo toj privrednoj grani) razvijeni svet zapanjeno se pita: Ne postaje li Kina „svetski krojač“, ali ne „maovki“, već odeće modernog dizajna?
Izuzetna je dinamika višegodišnjeg kontinuirano visokog rasta BDP i priliva značajne mase stranog kapitala. Od opredeljenja Kine za politiku „otvorenih vrata“ pre dve i po decenije, u nju se slilo, prema zvaničnim podacima, preko 500 milijardi dolara, koje je Kina, ne upavši u prezasićenost, uspešno apsorbovala. Sve agresivniji je njen nastup, a time i uticaj na svetsku trgovinu. Postepeno izrasta u generator globalnih privrednih kretanja. Postala je prvi ozbiljni kandidat za G – 8, nakon predloga bivšeg kancelara Nemačke Gerharda Šredera (koji je podržala i Francuska), na samitu ove grupe u letovalištu Si Ajlend u Ohaju juna 2004. i sastanka MMF u Vašingtonu iste godine. Međutim, Kina ne žuri ni u članstvo G-8. Kaže, ne bez razloga, da još uvek pripada krugu zemalja u razvoju. Drži se maksime velikog reformatora savremene Kine Deng Sijaopinga da mutni potok valja premostiti „skačući s kamena na kamen“.