Kapija je gledala na glavnu Autobusku stanicu i moji prijatelji (u komšiluku nije bilo druge dece) bili su Romi, amalini koji su sa svojim primitivnim kolicima bili preteča taksija: hromi Bangeja, strašni Abdula, i Rada, njegova žena slomljenog nosa. Sa Bangejom sam delio vruć hleb i masnu salamu sa hartije rasprostrte preko njegovih kolica.

Mala kujna koju su moji prvo dobili bila je u jednom delu dvorišta, soba dodeljena posle mog rođenja u drugom, klozet u trećem i česma u četvrtom delu. Zimi je otac palio stare novine da otkravi česmu, a onda bismo držali zglobove pod mlazom ledene vode dok ne poplave. Tata je rekao da se tako pobedi hladnoća, jer se temperatura krvi izjednači sa temperaturom vazduha. Bolelo je samo prvih par minuta.

#

Iza ugla je bila Prosvetina knjižara i papirnica. Sate sam provodio unutra. Pošto nismo imali para za knjige, ponekad su mi kupovali onaj blokčić sa kariranim stranama i narandžastim koricama. Onda sam kod kuće otvarao taj blokčić i pisao u njemu – nešto; slike u mojoj glavi nikad se nisu slagale sa onim na papiru.

Tu sam postao. Tada. Da imam svoj blok i olovku, i da u njemu slobodno pišem, i da stalno pokušavam da smanjim razdaljinu između slika u glavi i onoga što ostavljam na papiru: sve je tu, ceo moj život. To sam ja.

#

Deca oko mene su skupljala sličice Zastave i gradovi sveta, Životinjsko carstvo, razna fudbalska prvenstva. Jedini album koji sam ja ikada skupio bio ja album markica sa Kanditovih čokolada. Kad sam ga popunjenog poslao u Osijek, stigao mi je paket sa kilo i po čokoladnih proizvoda. Šta su kome zastave donele?

#

Svet u kojem sam živeo nije poznavao bele košulje. Niko nije koristio – niti imao – parfem, žene su nosile samo ruž, pomade su pravili apotekari, da se mažu na obolelo mesto po potrebi. Ponekad bi neko u prolazu zamirisao na bugarsku ružu i odmah se znalo da je taj neko – kurva.

Jednoga dana moja Nana me je povela kod njene prijateljice Mileve. Kod nje je u poseti bio sin Moma, koji je živeo u Novom Sadu, sa svojom novom ženom Verom.

Mileva nas je poslužila i posle desetak minuta Vera i Moma su ušli. Ja sam zanemeo. Oboje su nosili kućne ogrtače od svile – on kratak, ona dugačak – a Moma je kosu obilno namazanu briljantinom zategao tesnom mrežicom. Brkovi, pažljivo oblikovani voskom, bili su pričvršćeni malim komadom fine tkanine koji se vezivao iza ušiju. Vera je bila tako prozračna, tako kristalna, da se nisam usuđivao da pogledam u nju kako ne bih nešto polomio. Nikada nisam video tako luksuznu kuću i tela. Tih ranih šezdesetih Jugoslavija nije ni nazirala ovakve ljude, i ja sam pretpostavio da to nije najava budućih građana, nego da su ovo dvoje nekako preneli predratne običaje u naš novi svet.

Ništa do tada mi nije tako direktno reklo da postoje klase, i da se moja ne kotira dobro.

#

U Prvoj kragujevačkoj gimnaziji ponekad smo imali čas u spomen-učionici. Sedeli smo okruženi slikama dečaka koji su odatle bili izvedeni 1941. na streljanje u Šumaricama. A pre njih, davno pre njih, tu su sedeli neki od budućih srpskih vojvoda koji su posle tukli austrougarsku vojsku sa onom šakom sirotinje i zemljoradnika. Putnik, Mišić. Prvo smo mi zatukli Germane, posle su Germani vratili s kamatom.

Plemena prvo nađu sebi neprijatelje, onda odrede sebi prijatelje, i žive između.

#

Bio sam u trećoj godini Gimnazije kada sam objavio prvi tekst u novinama. Tri šlajfne (kucane strane), ne sećam se više o čemu. Od honorara sam kupio pisaću mašinu. Prvi put sam osetio poštovanje svojih roditelja za ono čime sam se bavio. Oni su pisaće mašine doživljavali kao alatku moći, prisutnu samo kod nadležnih.

U međuvremenu smo se bili preselili u stan u kojem sam dobio svoju sobu i radni sto. Kada bi čuli zvuke pisaće mašine iz mog dela stana, roditelji nisu ulazili.

#

U magazin NON sam došao posle vojske i ostao pet godina, uređujući kulturu. Sa današnje pozicije tek mogu da vidim koliko smo bili profi: malo je redakcija, i onda i sada, moglo da stane na crtu NON-u. Govorim o svetu.

Peca Popović me je jednoga dana pozvao i ponudio posao mojih snova: da preuzmem uređivanje magazina Rock, jer je on hteo da se povuče. Par meseci smo čekali da direktor Politike Minović odobri transfer, ali je on odugovlačio. Onda je Peci prekipelo, ustao je i otišao, a meni rekao da počnem.

Pošto je rock kultura u zemlji bila sazrela, promenio sam koncept i povukao na stranu malo ozbiljnijih sadržaja: veliki intervju u svakom broju, eseji, enciklopedijski sadržaji, priče. Imenu magazina dodali smo uskličnik. Vlada Bajac, danas urednik i vlasnik sjajne Geopoetike, za prvi broj Rocka! uradio je intervju sa Leonardom Koenom. Dva broja kasnije, u julu, uradili smo enciklopediju savremene muzike i bacili je na tržište kao posebno izdanje. Samo dva primerka su ostala neprodata, u zabitom kiosku na ostrvu Šolta.

Posle šest brojeva dobio sam svileni gajtan. Minović je naredio sekretarici redakcije da me ona nazove i da mi javi da ne dolazim više na posao. Verovatno je neko od špijuna konačno bio provalio da sam ja taj ko je odmah posle Miloševićevog puča na Osmoj sednici objavio humoresku o njemu, potpisavši je sa Draško Klitorić.

Spustio sam slušalicu i skuvao kafu. Upravo sam bio ostao bez posla i morao sam da smislim novi. Pustio sam Springstinovu „No surrender“ i odvalio do daske. Rešenje me je praktično udarilo u čelo. Nazvao sam svoje prijatelje Dragana Simića i Srbobrana Brankovića u Istraživačko-izdavačkom centru i ponudio rukopis za koji sam slagao da je gotov: biografiju Brusa Springstina. Prihvatili su sa entuzijazmom. Sledećih mesec dana sam proveo u groznici, pišući svoju prvu knjigu šesnaest sati dnevno. Kafa me je spasla. Nije metafora: dok sam zakuvavao jedno lonče, srušila se polica sa tri stotine albuma tačno na mesto na kom sam sedeo sekundima ranije.

Tajfun zvani Bruce bila je moja prva knjiga. Onda su iz časopisa Gradina zvali jer su čuli da radim (već pet godina, u tom trenutku) na biografiji Toma Vejtsa. Hteli su da za njih napravim izbor i prevod njegove poezije. Džokej pun burbona. Onda sam objavio Pogled kroz prozor metroa, Vejtsovu biografiju. Onda je počeo rat.

#

Ratne godine sam proveo u elektronskim medijima, prvo na 3K koji se tada upravo osnivao, a kasnije na Art kanalu, Radio Politici i Trećem kanalu RTS. Radio sam mešavinu onoga što sam želeo i onoga što mi je bilo dozvoljeno. Senke, Zbogom Vileru, Dobili ste petak, Svet intime – čak je i meni teško da se setim tih naslova danas. Na 3K sam završio uveče 9. marta 1991. kad smo Biljana Willimon i ja dali ostavke Krivecu jer nije on hteo da dâ svoju ostavku ni posle pogibija toga dana. Kući sam se vratio vozeći između tenkova.

Na Radio Politici sam provodio svoje najlepše sate, posebno radeći noćni program sa subote na nedelju, sa Nešom i Žanom. U rano leto 1994. posle jedne emisije u kojoj sam bio opleo po Šešelju i njegovima, u ulazu moje zgrade napao me je nepoznati tip. Zahvaljujući tome što sam u ruci upravo imao ključeve da proverim poštu, on je prošao gore, ali ja sam celo to leto hodao naoružan. Previše za moj ukus. Beograd nije više bio moj grad.

#

Kad su hapsili kriminalce posle atentata na Đinđića, otkrili su kodove kojima se banda sporazumevala.

„Otišao je u Kanadu“ značilo je da je neko mrtav.

Otišli smo u Kanadu u aprilu 1995.

#

Moj prvi posao u Torontu bio je na CHRY radiju u North Yorku. Bio sam glavni urednik, na čelu tima od oko 250 ljudi. Ostao sam godinu i po a onda pobegao jer sam shvatio da to ne vodi nikuda. Ribolovac kraj potoka.

Narednih nekoliko meseci proveo sam u učionici akademije Hoffmann + Associates, pohađajući školu multimedije. Predavanja su bila o dizajnu, zvuku, editovanju videa… Sve me je zanimalo. Za diplomski sam uradio CD ROM Tomografija, koji je bio skraćena biografija Toma Waitsa. Kad biste kliknuli na nešto na ekranu, glas Waitsa bi rekao „Klik!“.

Kad sam dobio diplomu, počeo sam da radim kao freelancer. Imao sam kosu do pola leđa, u firmu gde sam bio potreban dolazio sam u crnom, sedao u ugao i bez priče kodirao osam sati. Bio sam jedini ko je mogao da sprovede projekat od skice olovkom do žive prezentacije, bilo da je ona na internetu, na disku ili na info kiosku. Onda sam još i dobio prvu nagradu na međunarodnom konkursu, za ciklus poezije Pet šetnji na ulici Isabella, koji sam napisao, kodirao i aranžirao tako da bude interaktivan – dobijali ste samo onoliko poezije koliko vas je zanimalo. Stekao sam reputaciju i onda me je jednoga dana kreativni direktor Grey Advertising, jedne od najvećih svetskih agencija za marketing, posadio na stolicu i pitao koliku platu želim. Odvalio sam deset procenata preko snova. Po njegovom brzom rukovanju sa mnom shvatio sam da sanjam skromno.

#

U naredne tri godine promenio sam par firmi. Agenti su me vrbovali kao fudbalera. Onda smo u oktobru 1999. kupili lepu trospratnu kuću. U novembru sam se pohvalio kolegama. U decembru, pred samu Novu godinu, otpustili su me. Ako drugi imaju razloga da ti zavide, nemoj im javljati da treba da počnu.

Opet sam se zainatio i smislio sebi posao. Otvorio sam sopstveni studio za dizajn. Ubrzo, klijenti su mi bili Ford, SAS, banke, Microsoft… Za svoje animacije dobio sam nekoliko nagrada na Festivalu novih medija u Njujorku. Kuću smo odbranili.

Jednom mi je stiglo pismo iz Japana. Nepoznat čovek, kaže da je obožavalac Toma Vejtsa, skuplja sve što postoji o njemu, da li bih mu prodao biografiju koju sam objavio. Misleći da me neko zeza, ja poluozbiljno otpišem da je biografija na srpskom, i da imam samo dva primerka od kojih jedan ima malo oštećene korice pa je neupotrebljiv za transakciju, a drugi ne dam. Čovek se javi: Koliko? Ja odvalim, 300 američkih dolara. Posle pet dana stiže mi ček na $300. Sve dok nije prošao u banci, nisam verovao. Sad je moja knjiga o Vejtsu negde u Japanu. Uči džudo, pravi ikebanu.

#

U džuboksu za izgnanike nema mnogo ploča. Blues za moju bivšu dragu, Vasa Ladački, Šumadijski blues i Ostajte ovdje.

Interesantno kako o odlasku pišu oni koji ostaju. Inače, odlazak boli samo dok se temperatura krvi ne izjednači sa temperaturom okoline.

#

U Englesku smo prešli 2005. zato što je Silvija bila dobila posao na pozorišnom departmanu Univerziteta Warwick, a ja sam se bavio pisanjem i dizajnom, što je moglo da se radi bilo gde. Ispostavilo se da je univerzitet zapravo u predgrađu Coventryja. Kad sam to rekao svojoj urednici u Random House, ona je rekla, „Poslan si u Coventry? Jadniče.“

Otvorio sam rečnik. „Poslati nekog u Coventry“ je idiom koji znači izbegavati nekoga namerno – ne pričati s njim, izbegavati njegovo društvo, ponašati se kao da ne postoji, kao da je potpuno nevidljiv i nečujan.

Odeš u Coventry i živ si nisi. Socijalno mrtav.

Coventry je grad pobratim Beograda.

Ani je bilo deset meseci kad smo se pakovali, i imam sliku kako spava u jednoj od kutija, povrh peškira. Za svaki slučaj, da ne bi čačkali idiome, naselili smo se u gradiću koji se zove Leamington Spa, rodnom mestu Alistera Kroulija.

U septembru te godine vreme je bilo neuobičajeno lepo i jednog popodneva sedeo sam sâm za nekim stolom u kafeu u centru pešačke zone i pušio i nešto se bio zamislio. Odjednom, nepoznati čovek je prišao mom stolu, stavio flašu piva pred mene i otišao. Bez reči. Samo se izgubio u masi prolaznika. Potegao sam iz flaše i znao da sam stigao.

#

Ana je promenila sve u našim životima, ali ne kroz nespavanje i umor i te roditeljske gluposti. Bila je kao neki grumen bebe u našim džepovima, naše tajno oružje protiv sveta.

#

Nisam imao ideju da uopšte mogu da predajem kreativno pisanje na akademiji. Desilo se slučajno. Silvija je upoznala Morin Frili, Amerikanku koja već dugo živi u Engleskoj. Ona je apsolutno divna žena, odličan pisac, profesorka, prevodilac Orhana Pamuka (one knjige zbog kojih je dobio Nobela, Morin je prevela na engleski; više ne rade zajedno). Kad je čula da se bavim pisanjem, pitala me je da se priključim nekoj dobrotvornoj akciji koju su kod nje na univerzitetu bili zakazali.

Te večeri, kad sam došao na javno čitanje, uzeo sam od nekoga primerak programa da zabeležim šta ću čitati. Došao je na mene red: pročitao sam odlomak iz svog romana Dnevnik prekinutih dana, koji je bio ušao u najuži izbor za Nagradu Komonvelta i još par nagrada (nije objavljen u Srbiji). Nešto se desilo. Posle mene govorio je Dejvid Morli, jedan od vodećih britanskih pesnika i u to vreme šef odeljka za kreativno pisanje na Univerzitetu Warwick, i onda je usred svoje pesme stao, okrenuo se meni, i rekao, „Vau, kako si ti dobar!“ U pauzi posle njegovog čitanja prišla mi je zadihana mlada žena i predstavila se kao izdavač. Ponudila mi je da kod nje objavim zbirku priča. Opet, kao nekada u Beogradu, morao sam da sedim mesec dana da bih te priče napisao.

Nedelju dana kasnije Morin mi je poslala poruku da pita da li bih predavao kreativno pisanje kod njih. Tako je počelo. Ostao sam tu godinu dana, a onda prešao na Kent univerzitet.

Nedavno sam u knjizi iz koje sam tada čitao našao onaj program te večeri. Ja sam najavljen kao „Morinin srpski prijatelj“. Nema imena.

#

Pored Kenta, predajem kreativno pisanje i na Pariskoj školi umetnosti i kulture. Četvrtkom ujutro letim preko Lamanša, sa Šarl de Gola vozom na Monparnas, po podne tri sata radim sa studentima u divnoj staroj zgradi, tražeći njihov lični glas, učeći ih da ne poštuju nikoga, posebno ne mene. Uveče obično večeram u napolitanskoj piceriji u susedstvu, gde služi lepa tamnooka Italijanka praćena u korak vrlo namrštenim i nepoverljivim ocem. Ona ide napred, nosi picu, za njom idu mlada Sofija Loren, miris svežeg oregana i na kraju otac.

Petak je moj. Dovoljno dugo sam u Parizu da imam ljude koji mi se javljaju na ulici, u pekari, u knjižari. Polako silazim kroz Luksemburški vrt prema Seni, sedim kraj vode, posmatram ulice sakriven iza stakla kafea na uglu. Dosta mojih studenta vole kafane koje je Hemingvej svojatao pre sto godina, ali to su sada skupa mesta, i nema novih umetnika tamo. Umetnici, ako su pravi, uvek su tamo gde niko nije dolazio. A posle, zbog njih, dođu svi.

#

Od 2008. svakoga leta moja porodica i ja sedamo u kola i krenemo nasumice po Evropi. Ne rezervišemo ništa unapred i nemamo ništa zacrtano, ali trudimo se da svaki put vidimo nešto novo, neki mali grad, neki sporedni put, galeriju, jezero, kafić. Ukus za viste se izoštri kao i u svemu, i samo neka mesta ostave snažan pečat, postajući lična. Ne hvata ih objektiv, brecaju se na reči. Geografija pređe u topografiju, pa zatim u hagiografiju – nečiju, nema veze.

Te segmente nosim sa sobom i gradovi se rasipaju, prelazeći jedan u drugi. Moguće da je to jedan od razloga zašto putujemo – da se geografija razlije kao akvarel, da se viste pomešaju, da planeta bude bar malo nadrealna, jer je stvarnost prilično nepodnošljiva. Manastir u Melku, Heiligenblut, Plansee, sedam prastarih hrastova na prilazu Stoneleighu, jedna šuma u Ettalu, adresa visoko gore na Bulevaru… svi su razmešteni i pomešani, i tu sam.

#

Pamćenje me ne izdaje, ali izdaje druge, i zato ponekad jasno vidim kako je nepoželjno. Svedoke likvidiraju. Zato se ne bavim mnogo sećanjima. Oni smo koji smo sad.

U kišne dane, kad ne znam koji sam, na Fejsbuku poturim sliku s putovanja i onda mi prijatelji overe život, pa imam pravo na besplatno lečenje.

Dragan Todorović je objavio desetak knjiga fikcije, eseja, priča i poezije. Njegov roman Diary of Interrupted Days je bio u najužem izboru za Nagradu Komonvelta, Prvi roman Amazona i druge nagrade. Njegovi memoari Knjiga osvete (Dobar naslov, 2008) nagrađeni su godišnjom nagradom Udruženja pisaca Kanade i bili u užem izboru za Nacionalnu nagradu Britanske Kolumbije za kanadsku književnost. Kolekcija interaktivne poezije Five Walks on Isabella St bila je pobednik na međunarodnom konkursu Astound. Nekoliko njegovih priča ušle su u antologije kratke priče u Engleskoj, Australiji i Kanadi.

Dragan predaje kreativno pisanje na Univerzitetu Kenta u Kenterberiju i na Školi umetnosti i kulture u Parizu.