Tražeći korene zla 1

Janaesti roman italijanskog pisca Donata Karizija – Ja sam ponor, koju je nedavno objavila IK Vulkan izdavaštvo, u prevodu Ljubete Babovića, dolazi godinu dana nakon uspeha Kuće glasova.

Autor još jednom istražuje zlo u društvu, duboko zaranjajući kako bi pronašao njegove korene. Glavni junak priče je anoniman čovek, gotovo nevidljiv, toliko nebitan za društvo da čitaocu ne otkriva ni svoje ime.

U romanu se o njemu uvek i samo govori kao o čoveku koji čisti, o tihom đubretaru na marginama  zajednice, bez prijatelja i strasti, koji voli da ostane neprimećen.

Čovek  koji čisti biće u trenu uvučen u stvarnost jedne devojčice. Opasnost nije samo to da će neko otkriti ko je on u stvari. Prava opasnost je, uvek je i bila, još otkad je bio dečak, da će naljutiti čoveka koji se krije iza zelenih vrata.

„Pre nekoliko godina boravio sam blizu jezera Komo. Otkrio sam neverovatna mesta i upoznao čoveka koji mi je ispričao mnogo priča, najviše o jezeru. Tada sam shvatio da, dok je more besno, a opet i velikodušno, jezero izgleda mirno, ali ispod njega kolaju opasne struje. Oni koji žive na jezeru ne mogu da ga napuste, a ako rešite da se preselite na jezero, ono odlučuje možete li tamo ostati. Želeo sam da dočaram dušu jezera“, objašnjava autor kako je odlučio da napiše ovaj roman.

„Voda u ovom romanu ima različite  oblike i pre svega različita značenja. Za mene je voda uvek alegorija nečega, koristim je i da objasnim određena osećanja. Ona visi na ivicama stranica, ponekad se provlači između rečenica, a zatim izlazi, sa svojim glasom, svojim klokotanjem  i pozivima. Tu je i voda koju nosimo unutar sebe, jer svako od nas ima ponor u sebi. A voda se kreće i u bilo kom  trenutku  nešto može izroniti iz ponora“, dodao je Karizi.