Treba živeti sa onim što je onaj drugi u mom telu ostavio

Kao u mitsko doba, za vreme vladavine sličnih stvorenja, ja sam onaj neprepoznatljivi lik, crta iščezlih pod otvorenim pukotinama na licu, prekriven izlučevinama i krvlju: to mora da je rođenje, očigledno nije smrt.

Oko mene, razasuto po zemlji, busenje smeđeg krzna, očvrsnulo od osušene krvi, podseća na nedavnu bitku.

Već osam sati, a možda i više, nadam se da će se helikopter ruske vojske probiti kroz maglu i doći po mene.

Pošto je medved pobegao, pritegla sam nogu remenom torbe, Nikolaj mi se pridružio i pomogao da previjemo lice, ispraznivši na moju glavu naše sačuvane rezerve alkohola spirita, koji mi je curio niz obraze, pomešan sa suzama i krvlju.

Zatim me je ostavio samu, ali je uzeo moj terenski telefon marke alkatel kako bi sa neke uzvišice dozvao pomoć, verovatno razmišljajući o nesigurnoj mreži, o starinskom telefonu, o udaljenim antenama i kako to sve funkcioniše kad smo okruženi vulkanima; vulkani su pre samo nekoliko časaka slavili našu slobodu, a sada objavljuju da smo utamničeni.

Hladno mi je.

Pipajući tražim vreću za spavanje i umotavam se koliko mogu.

Moj duh odlazi ka medvedu, vraća se, povezuje se s njim, analizira i oslobađa se ljušture, pravi planove kao neko ko je preživeo na kometi.

To iznutra mora da liči na nekontrolisano umnožavanje neuronskih spojeva, sinapsi koje šalju i primaju informacije brže nego ikad.

Tempo je kao u snu, prodoran, munjevit, nezavisan i nesavladiv. Nikad ništa nije bilo stvarnije od toga, niti više ovovremensko.

Zvuci koje primećujem usporili su obrtaje, osluškujem poput zveri, ja sam zver.

U trenutku se pitam hoće li se medved vratiti da završi sa mnom ili da ga ja dokrajčim, ili da umremo zajedno u konačnom zagrljaju.

Već znam, osećam da se to neće dogoditi, da je on sada daleko, da posrće u visinama stepe dok mu krv kaplje niz krzno.

Pronalazimo sami sebe srazmerno njegovom udaljavanju i mom povratku u svoju ličnost.

On bez mene, ja bez njega.

Treba preživeti uprkos onome što sam ja izgubila u tuđem telu, treba živeti sa onim što je onaj drugi u mom telu ostavio.

Sve će biti dobro

Moje rane zašiva starija žena.

Vidim kako izuzetno obazrivo barata iglom i koncem.

Prevazišla sam stadijum bola, više ne osećam ništa, ali sam stalno svesna, bistre glave mimo ljudske izdržljivosti, otkačila sam se od svog tela, a još uvek boravim u njemu. „Vsjo budet horošo / sve će biti dobro“.

Glas i ruke, to je sve.

Posmatram kako moja duga plava kosa, pocrvenela, u busenima pada na moja stopala, dok je žena seče ne bi li ušila rane na lobanji koja se čudom nije raspukla.

Borim se da uočim neku svetlost, ali ne mogu, dno noći je mutno, bolno, beskrajno, ne izvlačiš se lako.

I onda ga ugledam. Znojavi debeljko koji je ušao u sobu, vitla telefonom prema meni, slika me, želi da ovekoveči trenutak.

Strahota, dakle, ima lice, ali to nije moje lice nego njegovo.

Besna sam.

Htela bih da se bacim na njega, da mu raščerečim trbuh i zgrabim creva, da mu u ruku zabijem nesrećni telefon i nateram ga da napravi najlepši selfi u životu koji ga napušta.

Ali ne mogu.

Mogu samo da ga preklinjem da prestane i da nespretno krijem lice, skrhana, slomljena.

Starija žena razume, gura ga napolje i zatvara vrata, znate već kakvi su ljudi, kaže ona.

Nećeš biti ćelava

Neobična procesija započinje u danima koji slede.

LJudi imaju čudnovatu maniju da se za tuđu patnju zakače kao ostrige za stenu.

Sve se zbiva kao da im je događaj objasnio njih same, kao da je drama učinila da se pokažu emocije, predugo skrivane pod kožom, u telu, osećanja toliko autentična da su postala preteška da se nose.

Zarad oslobođenja, najbolje je, izgleda, da se smesta vrate pokretaču unutrašnjeg nemira.

U ovom slučaju – meni. Gledala sam, dakle, kako se na ulazu u moj hodnik iskrcava mnoštvo neznanaca koji stižu u posetu, nose mi neku sitnicu, poveravaju koliko saučestvuju u mojoj patnji.

Uglavnom sam želela da zaurlam; u meni je ključalo. Svaki put bih se upitala kako ne shvataju da žena od dvadeset devet godina, trenutno izobličenog lica, čezne za samoćom, mirom i tišinom?

Molila sam bolničarke da zabrane ulazak svima koji dolaze, preklinjala sam ih da puste samo one koji su mi bliski.

Taj zahtev je dodatno zbunjivao moje čuvarke jer ljudi meni bliski međusobno nisu ličili, nisu govorili istim jezikom, nisu živeli u istom svetu.

Jedne večeri, bolničarka koja mi nedelju dana donosi kašu od heljde, dobacuje, smejući se: Nastja, jednostavno bi se reklo da u ovoj sobi borave dve ličnosti!

Vreme polako prolazi.

Svakoga dana spretne ženske ruke skidaju povez sa moje lobanje, čiste šavove, vraćaju povez.

Jednog popodneva, moja najljubaznija negovateljica kaže, blago me milujući po glavi: Nastja, nećeš biti ćelava.

Gotovo da sam se nasmejala, verovatno su u pitanju živci.

Nisam ni shvatila da biti ćelava ulazi u spisak mogućnosti.

Moglo je da bude gore

Predajem na univerzitetu, pa razumem potrebu da se rad profesora podeli sa studentima, da se imenuju kao učesnici i da se iskoristi svaka prilika kako bi ovladavali znanjima i raspravljali o svakoj posebnoj temi.

Samo što sam ta tema danas – ja.

Povorka studenata medicine ulazi u moju sobu, prateći profesora kao pčele maticu.

Mojih su godina ili malo mlađi, crne sveske u rukama, bele bluze, pažljivi pogledi.

Posmatraju me, slušajući profesora kako tumači moj slučaj.

Ujedi medveda na licu i lobanji, fraktura donje desne mandibularne grane, fraktura desne jagodične kosti, brojni ožiljci na licu i glavi, još jedan ujed na desnoj nozi.

Dok oni beleže, razgledam ih jednog po jednog.

Tako su čisti, tako uredni, tako blistavi u belim bluzama, kažem sebi.

A ja?

Sećam se ne naročito tananih reči jedne meni bliske osobe koja me je posetila čim sam stigla: moglo je da bude gore, liči kao da izlaziš iz gulaga.

Neodoljivo želim da se sakrijem, prekrijem lice velom i da se sklonim od pogleda.

Čujem ih kako će večeras pričati prijateljima o „devojci jednog medveda“ koju su vratili u zemlju na njihovu maksilofacijalnu hirurgiju.

Nastojim da zanemarim komentare koje zamišljam: sirotica, unakažena, a mora da je ranije bila lepa.

Vraćaju mi se prizori

Sutradan mi u posetu dolazi psihološkinja ove službe.

Cipele s malim četvrtastim potpeticama, suknja s pojasom, bela bluza, plava kosa očešljana u punđu.

Dobar dan, gospođo Marten, zatim slede uobičajene formalnosti.

Pita me kako se osećam psihološki.

U nedostatku boljeg, odgovaram da moje psihičko stanje svakako liči na moju kožu i kosti, pocepano, polomljeno, rasparano.

I još?

Osećam se živom, dodajem, pokušavajući da se osmehnem.

Promatra me pogledom koji treba da bude ljubazan i pun dobre volje. Ali, zaista, kako se osećate, navaljuje.

Zaćuti, pa ponovo počinje.

Zato što, kao što znate, lice predstavlja identitet.

Gledam je zaprepašćena.

U glavi osećam vrelinu, misli me zbunjuju.

Pitam je da li tako izdašno deli ovu vrstu obaveštenja svim pacijentima na maksilofacijalnoj hirurgiji u bolnici Salpetrijer.

Ona zbunjeno podiže obrve.

Htela bih da joj objasnim kako već godinama prikupljam priče o brojnim prisustvima koja mogu boraviti u istom telu, u nameri da osporim shvatanje o jednoznačnom, jednovrsnom i jednodimenzionalnom identitetu.

Htela bih, takođe, da joj kažem koliko zla može da nanese izricanje takve presude, jer je upravo osoba koja se nalazi pred njom izgubila ono što je kako-tako odražavalo neku vrstu jedinstvenosti, pa pokušava da se ponovo sastavi pomoću alter elemenata koje sada nosi na licu.

No to zadržavam za sebe. Uspevam da smireno napadnem: verujem da je to delotvornije.

I još… ali mi izmiče: srećom da prozori u sobama ne mogu da se otvore… Izgubljeni identitet unakaženog kao presuda predstavlja nasilje.

Ona, nasuprot svakom očekivanju, opet udeljuje osmeh, mora da misli kako se šalim, kako je to dobar znak.

Drži se svog pravca: da li ja noću dobro spavam?

Zamišljam da želi da joj se ispovedim.

Da prizovem užas, zver, njušku, zube, kandže… Sad se ja njoj osmehujem.

Verujem u njene dobre namere, sigurna sam i u njeno znanje, samo što je ona nekako po strani, drugde.

Razrogači oči, čudeći se, kad joj tvrdim da je noću sve bolje.

To je istina, noću vidim jasnije zato što gledam s one strane; s one neposredne strane koju pripisujemo onome što danju osećamo.

Da li sanjam?

Kako da joj kažem.

Da, sve vreme.

Ali pre nego što počnu snovi, činim i nešto drugo.

Sećam se.

Svake večeri, pre nego što zaspim, vraćaju mi se prizori, nedelje i časovi koji su prethodili preokretu u mom životu.

Da, pokušaću da vam prepričam svoje snove, kažem psihološkinji.

Vratite se kasnije, to može da potraje.

Skrušeni osmeh.

Ona je malo nespretna, stvarno.

I nervira.

Ali mislim da mi se ipak dopada.

Dopada mi se kako žmirka i mršti se obrvama, vidi se da bi htela da shvati.

Prebacujem sebi što nisam bila veoma ljubazna.

Nadoknadiću to kasnije, kažem sebi, slušajući mukli zvuk njenih potpetica na zelenom linoleumu, dok se moja glava okreće prozoru, a pogled mi se gubi u drveću i granama koje se napolju lagano njišu.

San ne može da nadmaši stvarnost

Nalazim se u kući svog detinjstva, u La Pijeru.

Silazim niz polje s konjima, pod kestenove.

U nizini ispod livade, iza kuće, nalazi se mesto koje smo zvali ptičji vrt.

Tako se zvalo zato što je pre nego što sam se rodila, kad je moja sestra Mod bila mala, otac tu postavio prostrani golubarnik sa desetinama grlica.

Sestra ih je volela iznad svega.

Sve do dana kad je došla lisica.

Iskopala je tunel, pa unutra načinila pokolj.

Jedostavno ih je pobila, tek tako, pojela je samo jednu.

Mod je poludela od tuge.

Sutradan je moj otac razgradio golubarnik, rekao je da više neće biti kaveza, to nema smisla, ptice u vrtu biće slobodne ili ih neće biti.

Nalazim se, dakle, tačno iznad ptičjeg vrta kakvog sam upoznala, u sredini je stari bunar, levo je kućica s razlupanim prozorima, desno je konopac za veš i visoko na njemu čuče senice, okolo leskari i mamine stabljike ribizli.

Saginjem se da prođem ispod ograde konjskog parka koji je tačno iznad i napredujem ka ptičjem vrtu.

Skamenim se.

Iz bunara nešto izlazi, neka glava.

Stomak mi se grči od straha.

Sada ga jasno vidim kako se izvlači iz zemlje – krupan je, svetlokestenjast, riđe boje.

Okrećem glavu.

Evo još jednog, sedi za okruglim stočićem od kamena.

Mumlanje.

A treći izlazi iz kućice.

Onaj iz bunara me osmatra i bezbrižnim korakom ide prema meni.

Počinjem da trčim, ali sam spora što mrzim, sporost je svojstvena vremenu sna, udovi otežali, a treba bežati.

Prolazim pored njih, hoću da stignem do staklenih vrata na zadnjem delu kuće, kažem sebi kako će me uhvatiti, trčim, puzim, moram da se ispomažem rukama, hvatam se za zemlju kao četvoronožac pokušavajući da idem brže, vrata se približavaju, u gotovo vodoravnom položaju uvlačim se puzeći, poslednjim zamahom bacam se unutra zalupivši vrata za sobom.

Psihološkinja me zamišljeno posmatra.

Manje je nasilno od onoga što sam očekivala, priznaje.

Naravno.

Nikakav san ne može da nadmaši moju stvarnost.

Šta kažete?

Pitam je.

Ona žmirka.

To što medvedi žive u vašim uspomenama, lutaju sećanjem, izbijaju iz vaše prošlosti … i šta još? Ništa više, kažem. I to je već mnogo.

Pristaću na novu operaciju

Oktobar se bliži kraju, sedim na terasi kafea u Arkašonu.

More ispred, a jesenje sunce pozadi greje mi glavu bez kose, glavu koju je obeležila životinja iz nekog drugog sveta – iz sveta u kojem se ne šeta ružičastim pločnikom pod belim uličnim fenjerima u senci palmi.

Posmatram lađe i njihove zarđale lance koji nestaju pod vodom.

Kažem kako je bolje da sebe prihvatim kao nepodobnu i da se stopim s teretom svoje tajne.

Plove lađe, a ja se prisećam munjevitih trenutaka posle bitke.

Izvesna je šuma, izvesna je moja odluka da ne umrem.

Hoću da se pretvorim u sidro.

U vrlo teško sidro koje zaranja u dubine vremena pre vremena, u mitsko vreme, vreme pramere, nastanka.

U vreme blisko vremenu kad čovek slika po bunarima pećina Lasko.

Vreme u kojem ja i medved doživljavamo uzajamnu inicijaciju – moje ruke u njegovom krznu, a njegovi zubi na mojoj koži – pregovaramo o svetu u kome ćemo živeti.

Lađe plove, a ja vidim kako to sidro nestaje u nekom prostoru koji mi prethodi i koji me rastapa.

Kažem da ako tu privežem svoje plovilo, ono se više neće zanositi, nego će se talasati na živoj površini sadašnjosti.

Treba, dakle, doneti odluku kako da zatvorim svoje telesne napukline koje me drže u nekim granicama, neudobnim a uskoro možda i neprikladnim za život.

Lađe plove, ljudi hodaju ružičastim pločnicima. U redu.

Da bih danas postala ja, potrebno je da odbijem usaglašavanje, izbegnem nagodbu i ne pribegnem rešenju sa harakirijem. U redu.

Pristaću na novu operaciju.

Tuđa telesnost je nepristupačna

Opružena sam na krevetu, upravo sam prekinula vezu.

Razgovarala sam sa Lilijanom, mojom terapeutkinjom.

Poznajem je odavno, ona mi je pomogla kad je otac umro pre četrnaest godina.

Nastojim da mislim o onome što mi je rekla. Medved je materijalizacija izvesne granice.

Događaj medved i to što se nastavlja, zahteva da se jednom za svagda rastanem od nasilja s kojim sam došla na svet.

Prihvatam: u susretu između medveda i mene, između moje vilice i njegove čeljusti, stoji nečuveno nasilje koje odražava nasilje koje nosim u sebi.

Ako razumem njene misli, ja sam, u stvari, u spoljašnjem svetu tražila nešto što se nalazi u meni, medved je samo ogledalo, medved je izraz nečega što on sam nije, što se mene tiče.

Okrećem se na leđa i gledam kapljice koje cure niz krovni prozor.

Razdražena sam.

Još gore, iznervirana sam.

NJeno razmišljanje mi zvuči inteligentno.

Pada mi na um reč clever / pametno.

Ali se nešto ne uklapa, nešto suštinsko što trenutno ne uspevam da shvatim.

Mrmljam, slušajući kišu.

Mrzim to osećanje odricanja.

Zašto se događa da se druga stvorenja svedu samo na odraz naših duševnih stanja?

Šta je sa njihovim životima, njihovim ostvarivanjem, njihovim izborom?

Zašto u mom slučaju, ako hoću da spoznam smisao, sve treba da protumačim sobom, svojim ponašanjem, željom, sopstvenim nagonom ka smrti?

Zato što nam tuđa telesnost ostaje zauvek nepristupačna, odgovara ubeđeno Lilijana.

A naročito ono u nutrini medveđeg tela.

To je tačno i to me izjeda.

Ko može reći šta medved nosi u sebi, šta oseća, ko može da raspravlja o razlozima koji ga teraju na pokret, izvan osnovnog objašnjenja koje daje funkcionalizam?

Očigledno je da postoje stvari koje nikada neću saznati. Što ne znači da se treba odreći potrebe da ih bolje razumem.

O Nastasji Marten

Istražujući nomadska plemena Gvič na Aljasci i Evene u oblasti Kamčatke, Nastasja Marten postaje žrtva neobičnog susreta. Ogroman mrki sibirski medved odgrizao joj je deo lica. Ono što se u avgustu 2015. dogodilo u planinama Kamčatke, u istočnom Sibiru, nije bio tek „napad“ divlje životinje na preplašenog čoveka. Bio je to „susret“.

Izmenjenog lika i lišena identitetskog uporišta, protagonistkinja se, tragajući za odgovorima i ispitujući uzroke, vraća u prirodu, na „mesto ljubavi i zločina“, ne bi li ih pronašla u prvobitnom, arhetipskom, mitskom. Čitalac je prinuđen da je, zastrašen i zadivljen, na tom putu sledi bez predaha.

Knjigu „U očima zveri“ Nastasje Marten ovih dana objavljuje beogradski Clio, u prevodu sa francuskog LJiljane Marković. Danas, u dogovoru sa izdavačem, objavljuje delove iz te knjige. Oprema teksta je redakcijska.