Upozorenja s table u Ulici kneza Miloša

Ruska invazija na Ukrajinu ranije ove godine došla je kada je navodno postavljena nova velika strategija SAD: fokusirati se na rivalstvo sa Kinom i (manje ili više) prepustiti Evropu i Bliski istok sami sebi. „Pljuskovi ruskih projektila i bombi digli su u vazduh ne samo ukrajinske gradove vec´ i tu šemu“, konstatuje Koen. On uviđa da su se „čak i pre invazije, intelektualci zalagali za oživljavanje velike strategije – to jest, sveobuhvatnog koncepta vođenja spoljne politike“, pa se „autor za autorom poziva na novi članak autora „X“, sličan onom koji je napisao Džordž Kenan“ koji je izložio veliku strategiju hladnog rata – strategiju obuzdavanja.

Danas, neki naučnici, vraćajući se na Vilsonov idealizam, sugerišu da Sjedinjene Države treba da usmere svoju politiku oko stvaranja novog „međunarodnog poretka zasnovanog na pravilima“. A upravo to je ono što Rusija vidi kao zamenu za postojeći međunarodni poredak i želju za istiskivanjem Rusije iz njega. Vašington je smatrao da je svako prizivanje „velike strategije“ beznačajno, tvrdi Koen.

S te strane, zanimljivo je da je delovanje „oca velikih strategija“ i čuvenog autora sa potpisom „X“, Džordža Kenana obeleženo upravo u Beogradu, gde je Kenan službovao kao ambasador od 1961. do 1963. Na zgradi bivše američke ambasade, koja je sada stambeni kompleks u vlasništvu izraelske kompanije „Landmark“, otkrivena je spomen ploča u znak sećanja na boravak i rad ovog velikog diplomate u ovoj zgradi.

Čitavo Kenanovo delovanje ide nasuprot faktorima koji su doveli od izbijanja ove globalne krize koja će, po svemu sudeći, iz korena da promeni svet koji smo do sada znali. Kenan jeste tvorac „strategije obuzdavanja“ Sovjetskog Saveza, ali je uvek bio protivnik militarizacije te strategije koju je izveo njegov naslednik u Stejt departmentu Pol Nici. Kenan nikada nije verovao da će Sovjetski Savez da napadne zapadnu Evropu u vreme Hladnog rata.

Posle okončanja Hladnog rata, bio je otvoreni i snažni protivnik proširenja NATO na istok. Kenan je bio prisutan na stvaranju NATO, ali celog života bio je protivnik njegovog stvaranja i razvoja kao što je bio protiv i kao direktor Odeljenja za političko planiranje 1948. godine. Zašto?

Jer NATO je podrazumevao trajno podeljenu, militarizovanu Evropu i stvaranje Zapadne Nemačke kao trajne države. Rezultat ne bi ostavio mesta za bilo kakvo dugoročno rešenje sa Rusima za koje je mislio da je moguće – i na kraju je neophodno. Izašao je u javnost u svojim predavanjima na Bi-Bi-Siju sredinom 1950-ih kada je pozvao na neutralnu, ujedinjenu, demilitarizovanu Nemačku.

Sa ovom pozadinom, vidimo zašto je Kenan bio toliko zgrožen širenjem NATO-a na istok 1990-ih. Postojale su dve opcije koje su isključivale jedna drugu: proširenje NATO na istok ili integrisanje Rusije u Zapad. Kenan je želeo ovo drugo, da pronađe načine da se Rusiji otvore vrata u evropski svet. Trebalo bi vremena, rekao je, a bilo bi i teško. Ali ništa od ovoga ne bi se dogodilo sa proširenjem NATO-a na istok.

Pitanja koja je imao sa NATO-om sve vreme – njegovo militarizovano razmišljanje, tendencija da se Rusija demonizuje kao „neprijatelj“, izražena sklonost da razmišlja u smislu vojne moći umesto temeljnih pitanja – sve je to podrazumevalo američku nesposobnost da bude otvorene prema novim istorijskim mogućnostima za drugačiji odnos između Rusije i Evrope. „Niko nikome nije pretio“, rekao je Kenan.

„Širenje NATO-a bila bi najsudbonosnija greška američke politike posle Hladnog rata“, napisao je Kenan 1997. godine. To bi „zapalilo nacionalističke, antizapadne tendencije u ruskom mišljenju, „vratilo bi atmosferu hladnog rata u odnose Istoka i Zapada“ i učinilo mnogo težim, ako ne i nemogućim, postizanje daljeg smanjenja nuklearnog naoružanja“, napisao je Kenan. Upravo to se i desilo.

Stoga je Kenan želeo da NATO, ako takav još uvek treba da postoji, bude sistem koji bi na neki način uključivao Rusiju, a sigurno, čak i ne implicitno ciljao na nju kao na budućeg mogućeg neprijatelja. „Zašto bi, uz sve mogućnosti nade koje je stvorio kraj Hladnog rata, da se odnosi Istoka i Zapada usresrede na pitanje ko bi s kim bio u savezu i, podrazumevajući, protiv koga u nekim maštovitim, potpuno nepredvidivim i najneverovatnijim budućem vojnom sukobu“, pitao je Kenan.

Ali važno je napomenuti da Kenan tada nije bio sam u svojim kritikama. Jedan broj veoma istaknutih važnih aktera Hladnog rata iz njegove generacije pratio je njegovu osudu širenja NATO-a iz februara 1997. u „NJujork Tajmsu“, vlastitom izjavom u junu 1997. u kojoj je širenje NATO-a nazvano „niti neophodnim, niti poželjnim“. To je bila „politička greška istorijskih razmera… Verujemo da će proširenje NATO-a smanjiti bezbednost saveznika“. A u saopštenju se zaključuje: „Ova loše osmišljena politika može i treba da se napusti“. Među njegovim pristalicama su bili bivši ambasador Džek Metlok, sekretar za odbranu Robert Meknamara, Pol Nice, bivši direktor CIA-e Stansfild Tarner, bivši sekretar vojske Stenli Rizer, senatori Nan, Hetfild, Bredli i brojne druge dobro poznate ličnosti iz doba Hladnog rata „prve generacije“.

Ono što je ova podela na starije i novije spoljnopolitičke aktere, istakla je dolazak na vlast nove, mlađe generacije vladinih delatnika za spoljnu politiku koji su prihvatili vatrenu unipolarnu viziju sveta, onu koja je u potpunosti procvetala u Klintonovim godinama i koja se nastavlja od tada.

Pitanje nakon Vijetnama se delimično odnosilo na to koliko bi SAD zaista mogle efektivno da „transformišu“ druge nacije – i da li (kako je naglašeno u nacrtu Predloga politike Pentagona iz 1992. godine koji je tada „procureo“ u medije) SAD mogu realno da nastave ono što vide kao svoju „glavnu odgovornost, „jer su preuzele obavezu da „spreče ponovnu pojavu novog rivala“. U ovom kontekstu, SAD bi nastavile da „čuvaju NATO… kao kanal za uticaj SAD i učešće u evropskim bezbednosnim poslovima“. Kenan je bio zgrožen.

Daleko ranije od onih bivših lidera establišmenta koji su 1997. govorili protiv širenja NATO-a, Kenan nikada nije verovao da SAD mogu ili treba da pokušaju da upravljaju planetom. Kenan, koji se često smatra velikim američkim strategom par ekcellence, koristio je ovaj termin jednom ili dva puta tokom 1940-ih, ali se uglavnom protivio njegovoj upotrebi tokom 1980-ih i kasnije.

Ono što je on video u Vašingtonu nije bilo ni veliko, ni veoma impresivno strateško planiranje. On je tvrdio da je ono što se pojavljivalo u Vašingtonu predstavljalo „racionalizujuće zamagljivanje sve iracionalnijeg nastojanja da se bude centar globalne dinamike“ koja se u velikoj meri širi, što bi dovelo do na kraju tragičnih rezultata. Biti stožer u svakom regionu, „upravljati“ pravilima igre, širiti NATO na granice Rusije, insistirati na američkim vrednostima kao univerzalnim – sve je to bilo udaljavanje od granica moći o kojima je Kenan govorio tokom svog života.

Koherentno strateško razmišljanje, više puta je ponavljao, postalo je gotovo nemoguće imajući u vidu da su SAD odbile da se suoče sa potrebom da ograniče moć SAD i postanu otvorene za hitne globalno preteće probleme. On je duboko verovao da to sve dovodi u opasnost samu Ameriku i da potkopavajući druge, Amerika ulazi u tunel samodestrukcije, što je opet druga vrsta opasnosti za čitav svet.

Urednik Kenanovih knjiga i profesor istorije na Univerzitetu NJujork, Džems Pek upitan šta bi Kenan uradio u sadašnjem rusko – ukrajinskom sukobu, smatra da bi osudio rusku invaziju, ali bi imao „snažan osećaj zašto se to dogodilo i koja je osnovna odgovornost SAD za to“.

Možda bi podsetio Amerikance da „nijedna zemlja nikada savršeno ne razume poslove druge zemlje; i nijedna verovatno neće učiniti mnogo dobrog mešanjem u njih“. Kasnih 1980-ih mislio je da postoji istorijska šansa za demilitarizovanu Evropu.

Zalagao se za saosećajan odgovor na probleme Rusije – „poželimo im sve najbolje i budimo od pomoći gde možemo. Ali nemojmo sebe da činimo delom problema“. Naravno, na njegovo veliko žaljenje, on je upravo to video da SAD rade sa NATO-om – i pokušao bi da objasni zašto, ukazuje Pek.

Treće, on bi nesumnjivo izrazio zabrinutost zbog rizika da događaji danas potpuno izmaknu kontroli, sve te opasnosti od katastrofe nepažnjom, ljudskom greškom, kvarom računara, pogrešno očitanim signalima – sve ovo dodatno je pogoršano mogućom upotrebom nuklearnog oružja .

Četvrto, verovatno bi ponovio svoje oštre kritike o tome kako i zašto se činilo da američki lideri nisu u stanju da shvate zašto je ruska politika tako često bila duboko pogođena načinom na koji su se SAD prema njima odnosile, što je problem koji se uvek pogoršava načinom na koji je video Amerikance i američku elitu koja je uvek zahtevala „neprijatelja“.

Peto, verovatno bi ponovio svoje oštre kritike komercijalizovanih američkih masovnih medija „čija je posvećenost prevelikom pojednostavljenju i dramatizaciji stvarnosti, a ne edukaciji javnosti o prepoznavanju gorkih složenosti“.

Kasnih 1980-ih, u razmatranju beskonačne serije iskrivljivanja Rusije u Vašingtonu, dehumanizacije njenih lidera, „nepromišljene primene dvostrukih standarda u proceni sovjetskog i našeg ponašanja“, osnovna implikacija da je sukob na kraju bio „nepomirljiv sukob“, ponudio je oštro razmišljanje o tome šta takvi stavovi govore o američkoj vladi.

„Ovo, verujte mi, nisu obeležja zrelosti i diskriminacije koja se očekuje od diplomatije velike sile, to su obeležja intelektualnog primitivizma i naivnosti neoprostive u velikoj vladi. Koristim reč naivnost jer postoji naivnost cinizma. i sumnjičavost, kao što postoji naivnost nevinosti“.

Ovo što se sada dešava teško da bi promenilo njegov zaključak. Današnji događaji otišli su predaleko i njih nije mogućno izmeniti. Neće ih izmeniti ni ova Kenanova razmišljanja. Ima onih koji smatraju da bi, suočen sa realnošću trenutnog sukoba, Kenan korigovao svoje stavove ili bar naglasio svoju strategiju „vešte i budne primene kontrasile na nizu geografskih i političkih tačaka koje se stalno menjaju, što odgovara promenama i manevrima“ suparničke politike.

U bilo kom od ova dva tumačenja, Kenanova razmišljanja će biti koliko korisna, toliko i neophodna za opasni svet koji tek nastaje. Svega ovoga možemo da se prisetimo kada prolazimo pored Kenanove table u Knez Miloševoj ulici u Beogradu.