Vanbračni sin Milana Obrenovića putuje s Liptonom 1

Engleski milioner Tomas Lipton posetio je dva puta Srbiju tokom 1915. godine pomažući joj da se izbori sa epidemijom tifusa. Zanimljivo je da se Liptonu za putovanje u Srbiju javio mladić koji je pretendovao da bude naslednik srpske krune, ali u ime dinastije Obrenović – Đorđe Obrenović.

Kralj Milan Obrenović ostavio je iza sebe teško nasleđe svog nekraljevskog ponašanja. On je, istina, bio tipičan izdanak edvardijanske ere, kada se ni drugi evropski monarsi, nisu drugačije ponašali, ali su njihove zemlje bile bogatije, stabilnije i nisu pred sobom imali visoke ciljeve nacionalnog oslobođenja.

Milan se razišao sa svojim suprugom ruskog porekla, kraljicom Natalijom. Nakon toga, imao je brojne avanture i ljubavnice. Najčuvenija od njih bila je Artemiza Hristić, sa kojom je imao vanbračno dete, sina Đorđa, koji će takođe postati faktor u utakmici velikih sila za srpski presto. Artemiza Hristić, poreklom iz imućne grčke porodice Joanidis, bila je žena Milana Hristića, sekretara srpskog poslanstva u Carigradu. Milan Hristić je bio sin Filipa Hristića, koji je u vreme knjaževa Miloša i Mihajla bio ministar inostranih poslova, predsednik Vlade, guverner Narodne banke, ambasador Srbije u Carigradu, Beču, Berlinu i Londonu.

Dok joj je suprug boravio u Carigradu, Artemiza je živela u porodičnoj kući u Knez Mihailovoj 46, na mestu gde se sada nalazi knjižara Plato. Nju je u to vreme zapazio kralj Milan, koji ju je viđao na balovima i prijemima koje su priređivale beogradske porodice, a upoznali su se u kući Milana Piroćanca, gde je danas Klub književnika. U braku sa Milanom Hristićem Artemiza je već imala troje dece (dve kćeri i sina), kada se kralj Milan umešao u taj brak i razorio ga. Ubrzo je planula ljubav i kralj je posećivao Artemizu tajno, duboko u noć, pokriven kapuljačom, da niko ne bi mogao da ga prepozna. To nije mogla dugo da ostane tajna, pa se 1888. godine razveo od kraljice Natalije želeći da se oženi Artemizom, koja se takođe razvela od Hristića. Do ženidbe nije došlo, jer se njoj protivio poglavar Srpske pravoslavne crkve, arhiepiskop beogradski Mihajlo. Sledeće godine u Carigradu Artemiza je rodila Milanu vanbračnog sina Đorđa.

Svetska štampa je brujala o Milanovom sablažnjivom ponašanju kralja u ostavci koji se s njom i detetom nastanjuje u Parizu pod imenom grof od Takova. Milan nikada nije priznao Đorđa kao sina, ni kao mogućnog naslednika, jer je u to vreme kralj Aleksandar bio živ i očekivalo se da će imati naslednike, ali ga u mnogobrojnim pismima koje je pisao Artemizi nedvosmisleno priznaje za sina, nazivajući ga našim čedom i našim milim sinom.

U vreme zapleta povodom Aleksandrovog prestola, počela je trka za ovim pismima, kako bi se osujetilo pojavljivanje novog pretendenta na srpski presto. Ima indicija da je učvršćenje veze kralja Milana i Artemize osujetila turska tajna policija, koja se dočepala njihove tajne prepiske. Turska Porta je izgleda Milana ucenjivala tim pismima. Kralj Milan i Artemiza sa sinom su živeli zajedno u Parizu sve do 1894. godine kada su se definitivno razišli, a ona se vratila roditeljima u Carigrad, usled sve većih Milanovih finansijskih zahteva.

U leto 1894. godine Milanov sin, kralj Aleksandar, bio je u poseti sultanu Abdul-Hamidu. Već u toku posete govorilo se da je Milan godinu dana ranije, pritešnjen novčanim nevoljama, zatražio pomoć od sultana i dobio od njega pola miliona franaka, a da se sultanu odužio tako što mu je poslao sina na podvorenje. Govorilo se takođe da je Aleksandar molio sultana da Milana uzme u zaštitu od Artemize, koja se nakon razlaza sa Milanom vratila ocu u Carigrad i živela sa sinom Đorđem. Artemiza je čuvala Milanova pisma u kojima joj je on izjavljivao ljubav i priznavao Đorđa za svoje dete.

Iako je čak hteo da se oženi Artemizom, kralj Milan nikad nije priznao Đorđa kao sina, pogotovo ne kao mogućeg naslednika. On se u mnogim napisima pominje kao poslednji Obrenović. Ono što se zna jeste da je Đorđe živeo u Carigradu, da je nekoliko puta na njega pokušan atentat, da ga je usvojio prijatelj kralja Milana Eugen Žiči, da je trebalo da se školuje u poznatoj bečkoj školi, Terezijanskoj vojnoj akademiji, ali je došla zabrana <I>odozgo<I>, pošto car nije sa odobravanjem gledao na pojavu pretendenta na srpski presto, pa je odbio da nepriznati Milanov sin bude upisan na vojnu akademiju. Bio je poznat po svojim akrobacijama koje je umeo da izvede koristeći dva revolvera. Zato je nastupao čak i u jednom cirkusu, da je koristio dva imena: Milan Hristić i Đorđe Obrenović, ali gotovo da nije pominjan u srpskoj javnosti. Đorđe je, posle Carigrada, živeo u Francuskoj, Švajcarskoj, pa u Americi.

U dinastičkim borbama koje su usledile posle ubistva poslednjeg Obrenovića, Đorđe je postao instrument političkih protivnika u Srbiji, velikih sila, Rusije, Austrougarske i Otomanske imperije od kojih je svaka u njegovom životu igrala određenu ulogu, novo izdanje savremenog Džem sultana čije su dinastičke pretenzije bile u rukama Porte, Vatikana i Malteških vitezova.

Nakon Milanove smrti, promenile su se prilike u kojima je Đorđe živeo. Neki od prijatelja njegovog pokojnog oca koji su bili povređeni zbog načina na koji se kralj Aleksandar Obrenović odnosio prema svom ocu, pokazali su za njega interesovanje kao mogućnog kandidata za srpski tron.

Mada Aleksandar i Draga nisu imali naslednika, Đorđe nije smatran naslednikom prestola. Umesto njega, razmatralo se da to postanu kraljičin brat Nikodije Lunjevica ili crnogorski princ Mirko, koji je bio oženjen Natalijom Konstantinović (unukom princeze Anke Obrenović). Pošto je posle ubistva kraljevskog para presto ponuđen Petru Karađorđeviću, čija porodica je decenijama bila u sukobu povodom prestola, Đorđev staratelj, grof Eugen, tvrdio je da je kralj Milan zakonski priznao sina i da je to bilo dovoljno da ga legitimiše kao pretendenta na presto.

Đorđe je imao podršku u Srbiji. Njegove pristalice odmah nakon majskog prevrata izdali su proklamaciju o tome i borili se s pristalicama novoustoličenog kralja. Bilo je izveštaja da je Đorđe s majkom ušao u Srbiju, ali se ništa od toga nije desilo. Otomanski sultan savetovao je Artemizi da ne izlazi na ulicu zbog straha da bi mogla da bude ubijena.

I 1906. godine Đorđe je neuspešno pokušao da se domogne trona. U junu je, tokom studija u mađarskom gradu Klausenburgu, zbog svađe u kafani, došlo do duela mačevima između Đorđa i drugog studenta. Mada je preživeo, bio je teško povređen u glavu, grudi i ramena.

Sledeći udarac je došao kada je njegov staratelj grof Eugen Žiči umro i ostavio veoma malo imetka koji bi Đorđe mogao da koristi za svoje pretenzije, pošto mu njegov otac nije ostavio ništa. Sve, međutim, nije bilo izgubljeno, pošto je imao veliko nasleđe od svoga dede u Konstantinopolju.

Po povratku u glavni grad Otomanske imperije, preživeo je pokušaj ubistva, kada je napadač pokušao da mu zarije nož u vrat. O tome je izveštavao Njujork tajms 7. februara 1907. godine. Ovaj ugledni američki dnevnik, inače, s pažnjom je pratio šta se događa vanbračnom sinu kralja Milana i o njemu objavio više tekstova.

Pet meseci kasnije, u julu 1907. godine bačena je bomba u blizini američke ambasade u Konstantinopolju. Pošto je Đorđe živeo u blizini ambasade, pronela se priča da je to bio još jedan pokušaj ubistva. Otomanske vlasti, međutim, plasirale su drugu verziju događaja, pošto im nije odgovaralo da se dinastičke borbe iz Srbije prenesu na ulice Konstantinopolja. Prvo je objavljeno da je to bio pokušaj da eksploziju iskoristi kako bi privukao pažnju javnosti, a onda da je pokušao da se ubije jer otomanske vlasti nisu dozvolile da koristi prezime Obrenović. Istraga je saopštila da je Đorđe to udesio kako bi izgledalo kao pokušaj ubistva. Na kraju je naređenjem sultana proteran iz Turske. Ovo je dovelo do toga da ga je deda na kraju razbaštinio. Nešto kasnije iste godine, njegov deda je i umro, tako da nije bilo nikakvih šansi za pomirenje.

Pošto mu je zabranjen boravak u Turskoj, otputovao je u Pariz, pre nego što se opet našao u Austrougarskoj, gde je dobio pomoć od starih prijatelja svoga oca, koji su i dalje smatrali da jednog dana može da pretenduje na srpski presto. Kako bi se popravilo njegovo finansijsko stanje, pojavile su se ideje da se oženi bogatašicom iz Austrougarske ili Amerike. Kada je ponestalo podrške, on je nestao iz javnog života Evrope, kojom je putovao, a uz to pao je u dugove.

Američka štampa, međutim, nastavila je da prati nedaće nepriznatog prestolonaslednika srpske krune. Kako bi se izvukao iz siromaštva, nastojao je da se bavi raznim profesijama. Posle neuspešnog pokušaja da se zaposli u austrijskom ministarstvu, kako bi preživeo, radio je kao profesionalni džokej i konobar u vagon restoranu na liniji Beč – Budimpešta. Na kraju, počeo je da peva po kafeima, dobijajući 10 dolara nedeljno, kako je izvestio Njujork tajms 1909. godine. Ali, opet neuspešno, pošto mu je zabranjeno da nastupa, jer se predstavljao kao srpski princ.

Zanimljivo je, međutim, da se o Đorđu govori kao o jednom od braće Hristića, odnosno o dvojici braće Hristića koji su Milanovi sinovi. Dnevni list The Day objavio je 10. avgusta 1916. godine obiman izveštaj iz Beča o tome da je radio kao konobar u spavaćim kolima Orijent Expresa, a da je navodni drugi sin, Milenko, radio kao krojač ženskih odela u Londonu za platu od 15 dolara nedeljno. On je, navodno, prema tekstu ovog dnevnika, tražio u januaru 1915. godine od ser Tomasa Liptona da otputuje na njegovoj jahti Erin u Srbiju kako bi se borio na njenoj strani, ali je ser Lipton to odbio i “koliko se zna, Milenko je ostao u Engleskoj”. Reč je, međutim, bila o Đorđu Obrenoviću.

Američki dnevnik napominje da je interesovanje za njih obnovljeno nakon što je stigla vest iz Rima da su nemačke i austrijske vlasti u Beogradu proglasile jednog od njih za kralja Srbije. Američki list navodi da je uvek bila misterija da se dokuči koji je od braće u Beču, a koji u Londonu, ali se čini da nijedan od njih nije ustoličen kao srpski kralj, što je kasnije i potvrđeno.

Đorđe je kasnije postao pisac. Objavio je knjigu o svom ocu Milanu, ali su tu knjige srpske vlasti zabranile. Đorđe Obrenović je umro u siromaštvu 9. oktobra 1925. godine.

Knjigu Mala, veličanstvena Srbija – kralj čaja Tomas Lipton u Srbiji 1915. godine, koju je prošle godine objavila beogradska IK Klub Plus potpisuje novinar i publiciste Dragan Bisenić. U ovoj knjizi objavljen je u originalu na engleskom i u prevodu na srpski (preveo Vlada Mates) tekst Strašna istina o Srbiji ser Tomasa Liptona, koji je ovaj magnat trgovine čajem objavio u Velikoj Britaniji posle boravka u humanitarnoj misiji u Srbiji zahvaćenoj tifusom početkom 1915. godine. Lipton je britanskoj i zapadnoj javnosti preneo svoje utiske o srpskom heroizmu na početku Velikog rata. I kasnije Lipton je nastavio da pruža podršku i pomoć Srbiji.

U prvom delu knjige Bisenić, na osnovu raznih arhivskih izvora, rekonstruiše boravak ser Tomasa Liptona u Srbiji. Tokom višenedeljnog boravka kralj čaja susreo se sa više važnih ličnosti uključujući prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića vojvodu Radomira Putnika, ali i meštane Niša, Beograda, Valjeva, Kragujevca i Vrnjačke Banje gde je boravio.

Posebno je zanimljivo što je Lipton tokom boravka u Srbiji došao u kontakt i sa vanbračnim sinom kralja Milana, Đorđem Obrenovićem, koji je imao ambiciju da bude naslednik srpske krune. Na tragu ovog detalja Bisenić u knjizi o Tomasu Liptonu i Srbiji donosi uzbudljivu biografiju nepriznatog pripadnika svrgnute dinastije Obrenović. U dogovoru sa autorom Danas objavljuje ovaj odlomak.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.