Vlade šire netrpeljivost prema izbeglicama

… kao i nezaustavljivo širenje redova prekarijata (nove društvene kategorije, koju je Gaj Stending definisao prvenstveno po živom pesku po kojem je prisiljena da se kreće). Nasuprot mnogim stavovima, nesigurnost nije samo proizvod političara koji se bave izbornim ciljevima niti medija koji profitiraju od sadržaja koji šire paniku; međutim, tačno je da stvarna, previše stvarna nesigurnost ugrađena u egzistencijalno stanje stalno širećih delova stanovništva, predstavlja dobrodošlu smesu za mlin političara. U toku je proces pretvaranja te krhkosti u glavni – možda čak najvažniji – materijal od kojeg su sačinjeni sadašnji načini vladanja.

Vlade nisu zainteresovane da ublažavaju uznemirenost svojih građana. Umesto toga, zainteresovane su da pothranjuju uznemirenost koja nastaje zbog neizvesne budućnosti i stalnog i sveprisutnog osećaja nesigurnosti – ukoliko se koreni te nesigurnosti mogu postaviti na mesta koja pružaju brojne fotografske prilike da ministri pokazuju mišiće, dok skrivaju od pogleda vladare ophrvane zadatkom sa kojim su preslabi da se izbore. „Obezbednjavanje“ je mađioničarski trik proračunat da bude upravo to; on se sastoji od preusmeravanja uznemirenosti sa problema koji vlade nisu u stanju da razreše (ili se ne trude da ih razreše) na probleme za koje se čini – svakodnevno i na hiljadama ekrana – da se vlade rado i (ponekad) uspešno njime bave. U prve vrste problema spadaju takvi glavni faktori ljudskog stanja poput dostupnosti kvalitetnih poslova, pouzdanosti i stabilnosti društvenog položaja, efikasne zaštite od društvene degradacije i zaštićenosti od poricanja dostojanstva – sve to su determinante sigurnosti i dobrobiti koje vlade, nekad obećavši punu zaposlenost i sveobuhvatnu društvenu sigurnost, sada nisu u stanju da obećaju, a kamoli da ispune. Među drugima, borba protiv terorista koji kuju zavere protiv telesne bezbednosti običnog naroda i njihove dragocene imovine lako preuzima prvu violinu i drži je čvrsto – tim pre što tako dobija priliku da pothranjuje i održava legitimnost vlasti, kao i da postigne efekat napora za prikupljanje glasova za dugo vremena unapred; napokon, krajnja pobeda u toj borbi ostaje udaljena (i suštinski diskutabilna) prilika.

Lakonska i izuzetno prijemčiva maksima premijera mađarske Viktora Orbana „svi teroristi su migranti“ pruža traženi ključ za efikasnu borbu vlade za opstanak – još više zahvaljujući implicitno prokrijumčarenoj sugestiji o simetriji te povezanosti i recipročne uslovljenosti, pa stoga i gotovo potpunog preklapanja između te dve tako povezane kategorije. Takvo tumačenje suprotno je logici – ali veri nije potrebna logika da preusmeri, ispere i porobi umove; upravo suprotno, ona dobija na snazi ubedljivosti dok gubi logičku verodostojnost. Ušima vlada koje žele da iskupe, uprkos svemu, svoj ozbiljno poljuljan i stalno tonući raison detre, to mora zvučati kao rog broda za spasavanje koji se pomalja iz guste, neprobojne magle kojom je obavijen horizont njihove borbe za opstanak.

Za autora te maksime dobitak je došao smesta, dok su izdaci za ono što je Orban izrekao bili ograničeni na ogradu visoku četiri metra duž granice sa Srbijom. Kada su mađarski ispitanici anketirani u decembru od strane Median.HVG-a, o onome šta ima pada na pamet kad čuju reč „strah“, više ljudi (23%) navelo je terorizam, nego bolest, kriminal ili siromaštvo. NJihov opšti osećaj sigurnosti znatno je pao:

Trebalo je da ispitanici takođe procene osećanja u vezi sa određenim brojem iskaza i obeleže intenzitet tih osećanja na skali od 0-100. Na primer, „imigranti predstavljaju zdravstveni rizik za matično stranovništvo“ (77), „imigranti znato povećavaju opasnost od terorističkih napada“ (77), „oni koji ilegalno prelaze granice treba da odsluže zatvorsku kaznu“ (69). Iskaz „imigracija može imati blagotvoran učinak za Mađarsku jer bi umanjila demografski problem i proširila radnu snagu“ dobio je malu podršku (24).

Očekivano, Orbanova ograda se pokazala kao izuzetno popularna. Ako ju je, u septembru, 68 procenata stanovništva odobravalo, tri meseca kasnije „87% stanovništva stoji iza rešenja Viktora Orbana za problem migranata“ – i samim tim, da budemo jasni, za preteću avet nesigurnosti. Kao što je Rodžer Koen, kolumnista NJujork tajmsa, sažeto formulisao (u drugačijem kontekstu): „velike laži stvaraju velike strahove koji stvaraju velike žudnje za velikim moćnicima“.

Možemo pokušati da pretpostavimo da je, ako se poveže sa fokusom na konkretnog, vidljivog i opipljivog protivnika, intenziviranje straha donekle podnošljivije nego u slučaju rasutih, raštrkanih strahova nepoznatog porekla koji lebde u vazduhu. Može se čak ispostaviti da je to, nastrano, neka vrsta zadovoljavajućeg iskustva: kad jednom odlučimo da postoji zadatak koji treba izvršiti i da smo rešeni da ga izvedemo, mi hteli – ne hteli stičemo prikriveni interes za grandioznost onoga što ćemo izvesti, pa samim tim i za moć otpora sa kojim ćemo se verovatno suočiti. Što naš zadatak deluje zahtevniji i nesavladiviji, verovatnije je da se osećamo ponosnije i polaskanije; što neprijatelj deluje moćnije i podmuklije, to je viši herojski status onih koji se usude da mu objave rat. Nije slučajnost to što je apsolutna većina mađarskih ispitanika izrazila slaganje sa iskazom „Određene neimenovane spoljašnje pokretačke snage stoje iza masovne migracije“.

Pozivanje nacije na oružje protiv neimenovanog (kao što je predložio Karl Šmit u svojoj Političkoj teologiji neprijatelja) pruža dodatnu prednost političarima u neobuzdanoj trci za glasačima: takav poziv svakako podstiče nacionalno samopoštovanje, te stoga pozivač stiče zahvalnost nacije – barem zahvalnost (sve većeg, ili iz bojazni da je sve veći) dela nacije koji je posebno snažno pogođen i razljućen zbog štete nanete njegovom položaju u društvu i maglovitosti njegovih šansi u životu, što sve preti neposrednim povlačenjem javnog priznanja, pa zato i samopoštovanja: dela koja žudi, iz tog razloga, za nekakvom kompenzacijom (čak i ako ona ima manju vrednost jer je opšte, a ne lične prirode) za gubitak ličnog statusa i dostojanstva.

Konačno, politika „obezbeđivanja“ pomaže da se unapred priguši naša – pasivno posmatračka griža savesti zbog prizora patnje onih ka kojima je usmerena; ona vodi ka „oravnoduševljavanju“ migrantskog pitanja (odnosno, isključivanja migranata i onoga što im se čini iz moralne evaluacije). Kad se jednom u javnom mnjenju smeste u kategoriju budućih terorista, migranti se nađu izvan domena i granica moralne odgovornosti – i, pre svega, izvan prostora saosećajnosti i poriva da se iskaže briga. Odista, ako su zahvaćeni politikom „obezbeđivanja“ mnogi ljudi osećaju se – svesno ili ne – prijatno što su oslobođeni odgovornosti za sudbinu nevoljnika, kao i pritisaka moralne dužnosti koji bi inače usledili i mučili pasivne posmatrače. Mnogi ljudi su zahvalni – svesno ili ne – za to olakšanje. Kome? Očito, političarima koji pokazuju mišiće i govore grubo.

Stranci pre našim vratima

Stranci pred našim vratima – naziv je studije poznatog evropskog sociologa poljsko-jevrejskog porekla Zigmunta Baumana (1925-2017) u kojoj se autor pozabavio najaktuelnijim evropskim problemom izbeglica. Ključna Baumanova teza jeste da aktuelne, mahom neoliberalne, desničarske vlasti širom Evrope, koje su „progresivnom deregulacijom tržišta rada“ unele veliku egzistencijalnu nesigurnost u mnoge društvene slojeve, sada nastoje da pokažu brigu za svoj narod, tj. glasače čiju podršku očekuju na izborima, širenjem straha i podsticanjem netrpeljivosti prema migrantima. „Obezbeđivanje“ svog naroda od migrantske opasnosti ove vlasti žele da prikažu kao svoj veliki uspeh.

Knjigu je na srpskom jeziku objavila izdavačka kuća Mediterran Publishing (Novi Sad, 2018, urednik dr Dušan Marinković). U dogovoru sa izdavačem Danas objavljuje odlomak iz ove knjige.