Foto: Stanislav Milojković

U tome je i osnovni razlog zašto se, kao penzionisani profesor, svojim potpisom nisam pridružio peticiji kolega sa Filozofskog fakulteta u Beogradu i potonjim inicijativama sa nekoliko drugih fakulteta društvenih nauka u Srbiji. Međutim, to ne znači da nemam, ili, pak, da krijem svoj stav.

Kazaću, zato, pre svega, da sam manje-više saglasan sa skoro svim ponuđenim dijagnozama kvarenja države i parlamentarne demokratije u Srbiji. Za razliku od kolege Slobodana Samardžića, koji je u pismu „Danasu“ („Dijalog plus“, 30. 01. 2019) upozorio da nije stavio svoj potpis na tekst podrške Fakulteta političkih nauka, zbog „velike nesmotrenosti“ kolega sa Filozofskog fakulteta u stavu da „vlast odustaje od evropskog puta i dobrosusedskih odnosa, čime ponovo vodi zemlju u međunarodnu izolaciju“, ja upravo ovaj stav smatram izrazito bitnim za pozitivnu valorizaciju pomenute inicijative. Reč je o pravovremenom upozorenju na velike opasnosti koje mogu da zadese Srbiju, ukoliko se intenzivira nagovešteni trend zaustavljanja EU integracija.

Fokusirajući se, dakle, na navedene pokušaje „probijanja naučnog materijala u probleme politike“ (Franc Nojman), nisam sklon ignorisanju Samardžićevog stanovišta da „onaj ko se zalaže za te stvari mora da podrži, a ne da kritikuje, današnju vlast Srbije, jer je jedino ona u stanju da ispuni glavni uslov ‘evropskog puta i dobrosusedskih odnosa’ – pravno priznanje nezavisnosti Kosova“. Posebno je za polemičku raspravu izazovan stav da „ko ovo ne vidi, a kritikuje vlast, ili je politički nepismen ili je politički licemeran“.

Dakle, kad je reč o ključnim pitanjima politike, a posredi su odnosi snaga i projekti bliže i dalje budućnosti, moje viđenje takvih stvari svodi se na stanovište, za koje držim da teško može biti ocenjeno licemernim, još manje diletantskim („politički nepismenim“). Nalazim, naime, da je evropeizacija Srbije, posredstvom intenziviranja EU integracija, danas jedina raspoloživa šansa stvarnih reformi i izlaska Srbije iz istorijskog ćorsokaka. U tom smislu, budući da su, na ovim balkanskim vetrometinama, posredi temeljne pretpostavke demokratije uopšte, nesporno je da se akteri naše naučne zajednice moraju mnogo konkretnije odrediti prema problemu Kosova (Kosova i Metohije).

Jedan razboriti politički mislilac je za takve situacije davno upozorio da tamo, gde dodir etničkih i nacionalnih skupina „podrazumeva sukobe sila, demokratija je nemoguća“ (Delajl S. Berns). Slično misli i Nojman kada kaže da „ukoliko pojmovi ‘neprijatelj’ i ‘strah’ sastavljaju ‘energetske principe’ politike nemoguć je demokratski politički sistem, bez obzira da li se strah proizvodi izvana ili iznutra“.

Tri duge decenije, nakon nasilnog raspada Jugoslavije, čitav region Zapadnog Balkana živi u takvom, latentnom ili manifestnom stanju ni rata ni mira među narodima i političkim zajednicama. Tu se elite vlasti i populacije koje im daju izbornu podršku, nažalost, ne pokazuju sposobnim za realizaciju civilizacijskog zadatka pomirenja i suočavanja sa sopstvenim doprinosom svekolikom propadanju. Kako zbog nacionalističkih uverenja, koja „sužavaju vidike“, tako i zbog realpolitičkih interesa da se permanentnim vanrednim stanjem i inženjeringom urođeničkih identiteta onesposobe građani da kontrolišu svoje vlasti putem dobro shvaćenog interesa i ustavno garantovanih prava na život, slobodu, imovinu i traganje za srećom.

Pa, kad smo već toliko „teška društva za demokratiju“ (Đ. Sartori), valja iznova podrobno proveriti kakve to perspektive demokratije Samardžić i njegovi istomišljenici, iz kruga tzv. saborne Srbije, nude svojim javnim zalaganjima za očuvanje statusa quo; za zamrzavanje kosovskog konflikta i napuštanje EU integracija?

A, kad je reč o autokratskoj prirodi vlasti, za koju, prema Samardžiću, Vučić ima odrešene ruke sve dok ne prizna Kosovo, valjalo bi postaviti pitanje: kakva bi tek priroda samodržavlja bila da su se, umesto proevropske orijentacije, ovaplotile suprotne opcije, koje su prethodnih godina bile u opticaju na (post)izbornoj sceni. U oštrom sukobu sa Zapadom oko modusa rešavanja kosovske „kvadrature kruga“, politički neumitna konsekvenca takvih, „nacional-patriotskih“ (DSS, SRS) ponuda za formiranje parlamentarne većine, bila bi definitivno pretvaranje Srbije u nekakvu balkansku Belorusiju, pesmom i igrom čvrsto zbratimljenu sa akterima evroazijske bezbednosne i ekonomske strukture.

No, budući da je nenaučno razmišljati u stilu: „šta bi bilo kad bi bilo“, složićemo se sa ocenama da današnja Vučićeva moć, kao i moć njegove partije, teži svekolikoj ekspanziji. Tu su i razlozi što, uz sve hvale vredne napore da u novoj, naprednjačkoj odori prevlada stare radikalske manire, on ipak ne uspeva u nameri da verodostojno odigra zahtevnu ulogu liberalnog demokrate. Međutim, tu nije kraj priče. Radi se tek o početku ozbiljne detekcije problema sa kojima se Srbija „rve“ već decenijama tranzicije.

Lucidan politički mislilac, kao što je već pomenuti Nojman, bi u tom smislu konstatovao da se „vlast ne može rastvoriti u pravne odnose“, te da u rešavanju krajnje kompleksnog zadatka uspostavljanja „vladavine prava a ne ljudi“, ne smemo smetnuti s uma da ipak ljudi vladaju u konkretnom institucionalnom, interesnom i kulturološkom kontekstu. Drugim rečima, s obzirom da prirodu politike određuje odnos snaga u nimalo nežnoj borbi za autoritet „monopola legitimne upotrebe sile“ (Maks Veber), politička teorija prinuđena je da prodre do istine kroz zatamnjenu sferu stvarnih namera i interesa političkih aktera, sve sa debelim naslagama simbola, stavova i ideologija. Jezgro takve istine jeste sloboda, podvlači Nojman.

U tom kontekstu, imam utisak da Samardžić, kao političar, ne želi da se suoči sa jednom mnogo važnom činjenicom. A, to je da lakoća svekolike koncentracije moći u rukama partijsko-državnog „bossa“ (Maks Veber) i zabrinjavajuće postojana izborna verifikacija takvog modela politike u Srbiji, nije samo, niti pre svega, rezultat lične harizme i osobenog stila liderstva.

Kao i ranijeg Miloševića, Vučića je zapravo „porodila“ i „hirotonisala“ pobeda Ćosićevog ideološkog projekta o „optimalnom iskorištavanju preimućstva zaostalosti i nerazvijenosti“ (Dobrica Ćosić, „Promene“, str. 175-176). A, sve to, kako bi se u krizi i raspadu bivše SFRJ „razgorela nova ognjišta istorije“ i, na talasu populističke maksime da su „Srbi u ratovima bili pobednici, a u miru gubitnici“, srpsko pitanje konačno rešilo državnim objedinjavanjem čitavog nacionalnog korpusa, milom ili silom. Logična posledica delotvorne realizacije ovih, plebiscitarno „overenih“ ciljeva, koji su opredelili i karakter (ne)političkih sredstava, upravo je činjenica da već dugo na tržištu političkih ideja Srbije dominira potražnja za vođom – „izbaviteljem“ i „ujediniteljem“.

Sve u svemu, ako se nakon ovog osvrta na zbivanja, čije dejstvo i te kako snažno utiče na naše živote, fokusiramo na ključno pitanje sadašnjosti i bliske budućnosti, onda želje za ozdravljenjem demokratije u Srbiji, moramo vrlo pažljivo i pošteno artikulisati. Nojman je, u tom smislu, završio svoju knjigu o demokratskoj i autoritarnoj državi komentarom Veberovih rasprava o objektivnosti društvenih nauka, koji počiva na tezi da je „svako dužan, poznavajući vlastite predrasude, da raspravlja otvoreno i racionalno o svakom političkom stavu“.

Razume se, da bi u kontekstu „postojeće povesne situacije i međuzavisnosti svih zbivanja“ (Veber), koeficijent lične pristrasnosti u našim debatama o Srbiji danas i sutra, bio što manji, nužno je naše znanje potkrepiti svesnom refleksijom „nepoželjnih naspram poželjnih posledica svog delovanja“. Pritom je, kako Veber upozorava, ključan odgovor na pitanje: „koliko ‘stoji’ postizanje željenog cilja propraćeno mogućim krnjenjem drugih vrednosti“?

Prevedeno na jezik stvarne politike, to znači da osim uspešnog javnomnjenjskog kandidovanja najrelevantnijih tema za debatu o načinima prevladavanja upadljivog raskoraka između ustavnih proklamacija i „opore“ političke stvarnosti, naučna zajednica ne sme zanemariti odgovore na ključno pitanje: kako Vučića, takvog kakav je, i opoziciju, takvu kakva je, civilnim angažmanom zaputiti ka „izlazu iz tunela“?

Imajući na umu Ektonovu (Lord Acton) maksimu da „apsolutna moć korumpira apsolutno“, kao i to da „svaka moć teži ekspanziji dok ne naiđe na veću moć“, onda je dosadašnji učinak građanskih protesta delotvoran u nekoliko pravaca. Najvažnije je da se, posle krize izneverenih očekivanja od DS-DSS vladavine, ponovo formira „robusno“ građanstvo, kao neophodan, kontrolni faktor elite vlasti, pa i političke klase u celini (H. Linc i A. Stepan).

Ako na strani vlasti bude razuma, onda protestni zahtevi moraju biti shvaćeni kao krajnje ozbiljno upozorenje da se šanse sopstvenog opstanka na političkoj sceni ne mogu očuvati uzurpacijama javnog dobra, već takvom vladavinom koja će, kako to Nojman kaže, svoj minimalni demokratski karakter potvrditi poštovanjem sledećih temeljnih prava: a) jednakog biračkog prava; b) jednakog pristupa svim javnim službama i c) jednakog tretmana u vezi sa zaposlenjem, pozivom i imenovanjima.

S druge strane, jedan broj intelektualaca, koji su peticijama i protestima neposrednije stupili na javnu scenu, misli da je previše kasno za nadu da vlastodršci mogu izmeniti svoj politički habitus, pa da zbog toga definitivno treba „otkazati poslušnost režimu“ i radikalizovati otpor, na alternativnoj platformi demokratskog nacionalizma, neevropske (antievropske) orijentacije, ili, pak, nekakvim levičarskim fantazijama „revolucionarne pravde“.

Međutim, nadajući se da nije baš sve otišlo dođavola, imam potrebu da upozorim da bi, uz sve plemenite namere protestanata, eventualno poentiranje takve strategije samo otvorilo brešu za snažni upliv, pre svega desnog radikalizma. Računa se tu i na mogućnost da kritički stavovi, slični Samardžićevom – o EU determinacijama „strahovlade“, inkliniraju ka masovnijem prihvatanju Amfilohijevih ideja o Vučićevom „izdajništvu“. A to, naravno, teško da bi moglo biti drugačije shvaćeno nego kao plameni poziv da se svim mogućim sredstvima spreči eventualno pravno priznanje nezavisnosti Kosova.

Kako bilo, samo politički naivci i diletanti mogu očekivati da bi vlast na sve to spokojno gledala, sve sedeći skrštenih ruku, bez već „utreniranog“ aktiviranja scenarija vanrednog stanja i „planova odbrane“ svega i svačega što je u vezi sa „pravnom državom“, „integritetom“, „suverenitetom“, „identitetom“, „slobodama“ i slično.

Iz navedenih razloga, držim da je očuvanje građanskih, proevropskih energija protesta, uključujući sprečavanje svih mogućih provokacija, primarni zadatak njihovih organizatora i učesnika. Liberalnoj demokratiji privrženiji segment našeg društva mora naći snage da mudrim delanjem, rezolutnijom političkom artikulacijom svojih zahteva, čak i kad radikalizuje ideje o ostavkama, ipak ostavi „odškrinuta vrata“ za kompromise. Uostalom, opozicioni zahtevi za pregovorima sa vladajućom koalicijom o izbornim procedurama i uslovima to i podrazumevaju.

Na kraju, ali ne i najmanje važno. Ako se ne pojave znakovi da je u vrlo bliskoj perspektivi moguće očekivati finale pregovora o rešenju kosovskog problema, tada iole ozbiljan i odgovoran svet teorije, politike i civilnih inicijativa neće moći da prenebregne potrebu za dramatičnim upozorenjem na izvesnost novih sukoba u regionu, „zarobljavanja države“ i razaranja ekonomije i društva, prema već dobro osvedočenoj formuli: „kosovizacija – militarizacija – autoritarizacija“.

U tom slučaju, zaboravimo na lagodne opcije slobode, u stilu: „Ko voli, nek izvoli“. Osim za ratne profitere, katastrofa bi bila sudbina čitave nacije i države!?

Autor je redovni profesor sociologije u penziji Univerziteta u Novom Sadu

Povezani tekstovi