Hromi sakupljač narodnih pesama, borac za novi jezik koji je prepoznao u narodnom govoru, postaje zapravo beogradski gradonačelnik i predsednik suda. Ali, nije to bila blistava karijera: Beograd je bio divlja varoš, sa besnim psima po budžacima i obesnim žiteljima koji nisu marili za zakon i red.

A iznad svega nadvijala se senka svemoćnog knjaza, autoritarna figura koja ne dopušta da bilo ko drugi u Srbiji sudi osim njega, makar se taj zvao i sudija. Vuk oštroumno uviđa da je sve to sa sudom i magistratom (opštinskom administracijom) samo farsa samovoljnog knjaza koji zemljom upravlja kao svojom baštom, i koji mu iz Kragujevca oholo, kao sa podsmehom, poručuje: „Svako rešenje s predvaritelnim (prethodnim, prim.aut.) soglasjem mojim izdaje se“. Dakle, budi ti meni sudija, ali onako kako ti ja komandujem.

Vuk u toj jednoj godini ima da rešava slučajeve tuča, udaranja štapom, svakakvih prljavština, i između ostalog čak i slučaj nekog bahatog novostvorenog bogataša (svaki rat ima svoje novostvorene bogataše) Pere Brankova, koji da bi proširio svoju kuću ruši potporni zid kuće u kojoj živi neka uboga starica, pa kad na sudu izgubi i bude mu naređeno da zid ponovo sazida, preti predsedniku suda da će mu „vratiti lasno“ za tu presudu.

U pismu jednom od prijatelja, Vuk se žali kako se bahati Brankov vajka što Magistrat beogradski nije babi zapretio da ćuti ili što je nije naterao „da svoju kuću pošto zašto proda“.

Uviđajući da ga taj posao iscrpljuje, i pritom potpuno udaljuje od književnog rada koji je njemu jedino bio mio, Vuk, što nimalo nije bilo lako uraditi svemoćnom knjazu, ostavlja dužnost i odlazi u – Austrougarsku, u Zemun. U Zemunu se suočava sa daleko pruženom rukom uvređenog knjaza, koji ga opanjkava i kod austrougarske i kod ruske vlade, koje mu u tom trenutku uskraćuju gostoprimstvo.

Vuk iz Zemuna piše pisma na sve strane, moli za milost kao osuđenik, izgnan bez para dok porodica u Beču čeka na njega, on biva ni na nebu ni na zemlji, nadomak Beograda u kom je želeo da živi i daleko od svih koji bi mu mogli pomoći. I tada, aprila 1832, uzima pero u ruke. Pisaće knjazu. I reći šta mu leži na duši. To pismo i danas je blistavi primer građanske slobode čoveka koji misli i ne predaje svoj duh u bilo čije ruke.

„Svaki čovek“, počinje Vuk svoje legendarno pismo, „želi znati, šta drugi ljudi o njemu misle i govore; vladaocima i upraviteljima naroda to je osobito važno, zato nebrojeno blago troše, da bi to doznali.“

Pismo („u pet tabaka“, kako će ga kasnije oslovljavati njegov pisac) dalje podseća knjaza kako je on, knjaz, svome šefu tajne policije Cvetku Rajoviću naredio da mu dostavlja sve šta narod priča o njegovoj knjaževskoj veličini. Pa evo, nadovezuje se Vuk, da Vam ja, Svetlosti, o tome pripovedim. Pa počinje s time da „tamo“ u Srbiji, niko nije zadovoljan vladavinom velikoga knjaza i to zato što „niko nije siguran ni sa svojim životom, ni s poštovanjem (češću), niti je gospodar od svoga bogodanoga i s pravdom i s trudom stečenoga imanja“.

Podsećajući vladara na one koji su iz Srbije proterani zbog onog što su govorili, Vuk kaže da „Beograđanima našeg zakona nije bio veći zulum ni pod kakvom vladom turskom, nego što je u današnje vreme, i da su za prošavše dve godine na dva konaka Vaše Svetlosti dali dvadeset i dve hiljade groša samoga kuluka“.

Podsećajući knjaza opet da „tamo“ niko nije zadovoljan njegovom vladom, osim, možda, njegova dva sina, „a i oni, da su malo stariji, može biti da bi bili nezadovoljni“, Vuk naglašava: „Za svakog je vladaoca prava polza (korist, uspeh, prim. aut.) samo ono, što je polezno i za njegov narod; a što je god njegovom narodu na štetu, ono ni njemu nikako ne može biti na polzu“.

Opisujući potom knjazu situaciju u kojoj bi narod, nezadovoljan zbog obespravljenosti, mogao da pravdu uzme u svoje ruke (protiv Miloševe vladavine u Srbiji su pokrenute mnoge bune, Miletina, Hadži-Prodanova, itd.) Vuk kaže da „u ovakim događajima niti se treba uzdati u sultanov berat, ni u one narodne akte i zakletve, a još manje u momke i u soldate i u gardu. (…) Teško onom vladaocu, koji za to drži momke i soldate i gardu da ga čuvaju od njegova naroda!“

Pišući potom svom knjazu od koga je čitavog života tražio pare za štampanje svojih knjiga i neretko pare i dobijao, Vuk se osvrće na postojanje tj. nepostojanje praviteljstva (administracije) u Srbiji: „Danas u Srbiji praviteljstva, u pravome smislu ove reči, nema nikakvoga, nego ste celo praviteljstvo Vi sami; kad ste Vi u Kragujevcu, i praviteljstvo je u Kragujevcu; kad ste Vi u Požarevcu, i ono je u Požarevcu; kad ste vi u Topčideru, i ono je u Topčideru, kad ste Vi na putu, i ono je na putu; a da Vi sutra, sačuvaj Bože, umrete (koje jednom mora biti), umrlo bi i praviteljstvo.“

Opisujući stanje u državi u kojoj nema dovoljno učenih ljudi pa oni moraju da budu dovođeni iz inostranstva uz svakakva obećanja, Vuk kaže da bi, u slučaju postavljanja valjanog praviteljstva u Srbiji, „Srbija dobila pristojno i nužno poverenje i kod država i kod privatni ljudi“, i, nastavlja Vuk, „ne bi bilo nužno doktorima obricati (obećavati, prim. aut.) 600 talira na godinu (pa opet slabo koji bez nevolje oće da dođe), nego bi po objavljeniju praviteljstva na određene ugovore došlo u Srbiju doktora, koliko god treba, po 300 talira, i bili bi mnogo zadovoljniji, nego ovi danas sa 600 talira“.

Taj kompleks nepostojanja profesionalne administracije u Srbiji koja se nadomešta knjaževim svevlašćem, Vuk zaokružuje sledećim pasusom koji govori o manama koncentracije vlasti u jednom čoveku: „Najmudriji vladalac, koji je makar sve vreme svoje mladosti proveo učeći se vladati, opet ne može, kao što treba, sam državom upravljati, jedno zato, što je za jednoga čoveka teško i jednoga malog sela svim poslovima upravljati kao što treba, a kamo li čitavom zemljom i narodom; drugo, što četiri oka bolje vide nego dva; a treće, što je i najmudriji i najučeniji vladalac opet čovek, podložan svim strastima i slabostima ljudskim, pa bi mogao u ljutini ili u kakoj drugoj ovakvoj strasti kome krivo učiniti, ili po ateru na opštu i na svoju štetu, a na osobitu svoju sramotu, dati kome onakvu službu, koja nije za njega, (…) mogao bi n.pr. postaviti magarca da sudi vrani i slavuju koji od nji dvoga lepše peva“.

(U veoma slikovitom dokumentu koji prati ovo pismo do današnjih dana, Komentarima samog Vuka na pismo za koje je očigledno znao da će zauvek ostati važno i čitano u srpskom narodu, ovom su pasusu posvećene dve fusnote: u jednoj Vuk pojašnjava kako Miloš ne samo vlada državom potpuno sam, nego „zapoveda i u crkvi, kad će se i kako zvoniti, i u školama, ko će, šta, i kako učiti; i najposle cenzurira knjige, i zapoveda spisateljima kako će knjige pisati“.

U drugoj fusnoti Vuk navodi slučajeve knjaževe samovlasti pri postavljanju ljudi na odgovorne položaje pa navodi slučajeve Marka Štitarca koji je čitavog života „bio ajduk“ a kod Miloša postao knez za Mačvu i Pocerinu, a takođe i Petra Lazarevića koji je, veli Vuk, „za Kara-Đorđijina vremena bio čauš i nosio lisičje repove sa kapom“ a kod Miloša je bio „punomoćni (gotovo samovoljni) Beogradski sudija i upravitelj“.)

Vuk potom prelazi na slobodu govora, pa kaže: „Ne treba svakoga goniti , koji što protivno rekne, a osobito ako ljudi po nesreći imaju pravo. (…) U zemljama gde se malo slobodnije može govoriti, vladaoci lakše mogu doznati, šta narod misli i govori; ali gde istine ni svoga pravoga mnjenija pokazati ne sme, onde ne samo što je teško doznati, šta ljudi misle i govore, nego se još tovari na vladaoca, pored onoga što je učinio, i drugo mlogo koješta, što nije učinio“.

Završavajući svoj opori memento knjazu, upućen i dalekoj budućnosti, Vuk Karadžić se osvrće na Miloševo nezasito kupovanje zemlje i poseda u Karavlaškoj za koje kaže da mu ga „nikakav pravi Srbin ni pametan čovek ne može odobriti“. „Vi ste črez to (Vi ste time, prim. aut.), na preveliku sramotu svoju i naroda Srpskoga, a na radost sviju neprijatelja vaši, sami javno pokazali, da je po Vašemu mnjeniju bolje i pouzdanije u Karavlaškoj biti spaija, nego u Srbiji knjaz, i da se Vi u Srbiji bavite samo od dana do dana, da biste što više novaca skupili (kao što se gdekoji oko Vas savijaju i ulaguju), pa onda, kako Vam najmanje što budne nepovoljno, da bežite u Karavlašku. Teško Vama, ako ste na te misli spali, a još gore, ako to dočekate!“

Vuk Karadžić i knjaz Miloš Obrenović miriće se i svađati još mnogo godina; knjaz će biti oteran s vlasti 1839, nastaniće se prvo – gde drugde – nego na svom imanju u Karavlaškoj, da bi ubrzo u saradnji ruskog, austrijskog i turskog dvora bio prebačen u Beč, u ulicu Marokanergase, gde je dozvolio da se na gornji sprat useli – Vuk Karadžić sa porodicom (sic!).

A to Pismo jednom žestokom vladaocu, nespornom izvojitelju slobode od Turaka i takođe autoritarnom gospodaru koji vlada i tlači ne mareći za pravdu, ne mareći ni za šta osim svog osećanja moći… to Pismo je danas zavetni tekst intelektualnog uzdizanja i moralnog pročišćenja koji ne samo nadahnjuje, nego i obavezuje.

Povezani tekstovi