Foto: EPA-EFE/VATICAN MEDIA

Nije to ništa novo: otkad je ljudi, uvek je postojao ovaj fenomen koji je, očigledno, proces umiranja, korupcija postoji kada život umire. Vrlo često primećujem da se korupcija izjednačava s grehom. Nije baš tako. Situacija greha i stanje korupcije su dve različite stvarnosti, iako međusobno dubinski povezane.

Zbog toga sam smatrao da je dobro ponovo objaviti članak koji sam napisao 1991. U to vreme mediji su posvećivali ovoj temi mnogo prostora i vremena. Bilo je to u vreme kada je Katamarka (argentinska pokrajina u kojoj je 1991. godine mučki ubijena devojka, čiju smrt su vlasti pokušale da zataškaju zato što su ubice bili sinovi lokalnih moćnika) zaokupljala pažnju javnosti a mnogi su se čudili kako je moguće da se takvi stvari dešavaju. Zatim smo svi počeli da se privikavamo na tu reč i na činjenice, kao da su postali deo svakodnevnog života. Znamo da smo svi grešnici, ali je u kolektivnoj svesti urezana ideja da je korupcija , na prvi pogled, deo normalnog društvenog života, nešto što nije dobro, ali da je to prihvatljiva dimenzija građanskog suživota……

Ne treba mešati greh s korupcijom. Greh, ukoliko se ponavlja, vodi ka korupciji, ali ne kvantitativno (određeni broj čini čoveka korumpiranim), već kvalitativno, zbog stvaranja navika koje pogoršavaju i ograničavaju sposobnost za ljubav, usmeravajući srce sve više prema sopstvenoj imanenciji, egoizmu. Tako kaže sveti Pavle: „Jer što se može doznati za Boga poznato je njima, jer im je Bog objavio. Jer što je na NJemu nevidljivo, od postanja svijeta umom se na stvorenjima jasno vidi, njegova vječna sila i božanstvo, da nemaju izgovora. Jer kad poznaše Boga, ne proslaviše ga kao Boga, niti mu zahvališe, nego zaludješe u svojim umovanjima, i potamnje nerazumno srce njihovo; Govoreći da su mudri, poludješe. I zamijeniše slavu besmrtnoga Boga podobijem smrtnoga čovjeka i ptica i četvoronožnih životinja i gmizavaca.” (Rim 1, 19-23) ….

Korumpiran čovek ne shvata svoju korupciju. Događa se nešto slično kao i sa zadahom: ko od njega pati, toga nije svestan. Drugi ga osećaju i oni moraju da mu skrenu pažnju. Korumpiran čovek teško može izaći iz tog stanja zbog griže savesti. Moć mu je na tom polju anestezirana. ….

Na kraju krajeva, korumpiran čovek ima potrebu za samoopravdanjem, iako sam ne primećuje da to čini. Način opravdavanja korumpiranog čoveka (u smislu pravdanja poređenjem s drugima) ima dva detalja. Na prvom mestu on se poziva na ekstremne, preterane ili same po sebi loše situacije: nepravednost, preljubu, grabežljivost …. Tim pozivanjem na nešto preterano ili na očigledan greh, stavlja poređenje između dobrih manira svojih mana i neosporne negativnosti greha na koji aludira. Radi se o lažnom poređenju jer su u pitanju termini različitog tipa: poredi se privid sa realnošću. Istovremeno, na primeru drugih se porede realnost koja to, u stvari, nije, Tu se otkriva drugi značajan detalj: potpuno je iskrivljen termin na koji se poziva (uglavnom je tako) ili je iskrivljen sam po sebi ili je iskrivljen u odnosu na situacije na koji se odnosi, tako da se koriste interpretacije činjenica kroz prizmu drugih činjenica, naizgled realnih ili nerealnih, ali neadekvatno primenjenih. ….

Kada se poredi, korumpirani čovek se proglašava sudijom drugih, jer on je mera moralnog ponašanja. Ja nisam kao ovaj, znači: “ovaj nije kao ja i na tome sam zahvalan”. U ovome postoji nešto još suptilnije: nijedna osoba ne može u toj meri da forsira stvarnost, a da ne upadne u rizik da se ta ista stvarnost ne okrene protiv njega.

Uz želje da se bude mera i sudija, postoji još jedno obeležje. Svaka korupcija raste i prikazuje se u ambijentu trijumfalizma. Trijumfalizam je idealno plodno tlo za koruptivno ponašanje pošto korumpiranom čoveku iskustvo govori da takvo ponašanje daje dobre rezultate, pa se na taj način oseća pobednikom, trijumfuje. Korumpiran čovek istovremeno se potvrđuje i napreduje u trijumfalističkom ambijentu. Sve ide dobro. Iz tog disanja punim plućima, uživanju u vetru koju duva u pravom smeru, situacija se preuređuje i rekonstruiše na bazi pogrešnih vrednosti.

Korumpiran čovek nema nade. Grešnik se nada oproštenju…. a korumpiran čovek ne, pošto ne oseća da greši: trijumfovao je.

Baš taj trijumfalizam, nastao iz osećaja sebe kao mere svakog suda, je ono što dozvoljava korumpiranom čoveku da ponizi druge do svoje mere trijumfa. Da pojasnim: korumpirana sredina, korumpirana osoba ne dozvoljava rast u slobodi. Korumpiran čovek ne poznaje bratstvo ili prijateljstvo nego saučesništvo. Za njega ne važi ljubav prema neprijateljima ni razlika koja postoji u temelju starog zakona: ili prijatelj ili neprijatelj. On se kreće u koordinatama saučesništva ili neprijateljstva. Na primer, kada je korumpiran čovek na vlasti, uvek će uključivati druge u sopstvenu korupciju, poniziće ih do svoje mere i učiniti ih saučesnicima sopstvenog izbora stila… I to u ambijentu koji se sam po sebi nameće za njegov trijumfalni stil, ambijentu hleba i igara, s prividom zdravog razuma u prosuđivanju stvari i prividom smisla primenjivosti različitih opcija. Korupcija u sebi sadrži tu želju da bude mera, zato je svaka korupcija prozelitistička. Greh i zlo su zarazni… korupcija je prozelitistička.

(Odlomak iz knjige koja će u Srbiji biti objavljena krajem aprila 2018)

Duboka ljubav protiv globalizacije ravnodušnosti

Koje su razlike, a koje sličnosti između milosrđa i saosećanja?

Milosrđe je božansko, više se odnosi na sud o našem grehu. Saosećanje ima više ljudsko lice. Ono znači patiti s nekim, patiti zajedno, ne ostati ravnodušan na tuđu bol i trpljenje. To je ono što je Isus osećao kada je video mnoštvo koje ga je sledilo. Pozvao je učenike na stranu, u pust kraj, piše Marko u svom Jevanđelju. Svet je video kako odlaze u lađi, shvatio je kuda su se uputili pa su pešice krenuli tamo i prestigli ih. Isus siđe s lađe „vidje narod mnogi, i sažali mu se na njih, jer bijahu kao ovce bez pastira; i poče ih učiti mnogo.“ (6,34).

Prisetimo se divne stranice koja opisuje uskrsenje sina udovice iz Naina kada se Isus dolazeći u to galilejsko selo sažalio nad suzama te žene, udovice, slomljene zbog gubitka sina jedinca. Govori joj: „Ženo ne plači.“ Luka piše: „I vidjevši je Gospod sažali se na nju, i reče joj: Ne plači!“ (7,13). Bog koji je postao čovek dozvoljava da ga gane ljudska jad, naša potreba, naša patnja. Grčki glagol koji označava ovo saosećanje glasi sp?a??????�a? (splanchn�zomai) a izveden je iz reči koja označava utrobu ili matericu. Slično je kod ljubavi roditelja, oca ili majke, koji se duboko ganu zbog svog deteta, to je duboka ljubav. Bog nas voli na taj način sa saosećanjem i milosrđem. Isus ne gleda na stvarnost spolja, ne dozvoljavajući da ga ona dotakne, kao da snima fotografiju. On dozvoljava da ga ona zahvati. Danas je potrebno to saosećanje kako bi bila pobeđena globalizacija ravnodušnosti. Potreban je taj pogled kada se nalazimo pred siromahom, marginalcem, grešnikom. Saosećanje koje se brani svešću da smo i mi, takođe, grešnici.

Koje su sličnosti i razlike između Božjeg i ljudskog milosrđa?

To poređenje može se povući za svaku Božju odliku i za svaki njihov atribut. Ići putem svetlosti znači živeti u božjoj prisutnosti, biti bez poroka, pružiti drugi obraz, tačnije naslediti njegovo beskrajno milosrđe. „I ako te ko potjera jednu milju, idi s njim dvije.“ (Mt 5,41); „Onome koji te udari po obrazu, okreni i drugi; i koji hoće da ti uzme haljinu, podaj i košulju.“ (Lk 6,29); „Koji ište u tebe, podaj mu; i koji hoće od tebe da pozajmi, ne odreci mu.“ (Mt 5,42).

I na kraju: „LJubite neprijatelje svoje, blagosiljajte one koji vas kunu, činite dobro onima koji vas mrze i molite se za one koji vas vrijeđaju i gone“ (Mt 5,44). Puno je jevanđeoskih poruka koje nam pomažu da shvatimo obilje milosrđa, božju logiku. Isus šalje svoje ne kao vršioce vlasti niti kao gospodare zakona. Šalje ih u svet tražeći od njih da žive u logici ljubavi i besplatnosti. Hrišćansko naveštenje prenosi se prihvatanjem onoga ko je u teškoći, prihvatanjem isključenih, marginalizovanih, grešnika. U Jevanđelju čitamo parabolu o kralju i zvanicama na svadbeno veselje njegovog sina (Mt 22, 1-14; Lk 14, 15-24). Desilo se to da na svadbu ne dolaze oni koji su pozvani, tačnije najbolji podanici, oni koji se smatraju ispravnima, koji dozvoljavaju da poziv ode u prazno jer su previše bili zauzeti svojim poslovima. Onda kralj naređuje svojim slugama da izađu na ulice i trgove i da okupe sve koje sretnu, dobre i loše, i da ih dovedu da učestvuju u gozbi.

(Odlomak iz knjige „Božje ime je milosrđe“, objavljena 2017, u Srbiji u izdanju NOV OLI, Beograd)