Zatočenici izolovane imperije

Iako je Hladni rat odavno završen, u severoistočnoj Aziji još opstaje hladnoratovska podela Korejskog poluostrva. Ipak, zvanična politika Južne i Severne Koreje ublažena je od Samita 2000. kada su se lideri podeljene zemlje Kim Dae Džong i Kim Džong Il susreli u Pjongjangu i 15. juna potpisali sporazum o pomirenju i ujedinjenju.
Više od 300 novinara iz oko 70 zemalja od 11. do 17. marta učestvovalo je na Specijalnoj konferenciji u organizaciji Udruženja novinara Koreje i Međunarodne federacije novinara „Mir i pomirenje na Korejskom poluostrvu“. Konferencija je održana u Seulu, ali je zatim premeštena u turističku zonu u Severnoj Koreji – planinu Kumgang. Novinari su posetili i industrijski kompleks Gaesong, takođe u Severnoj Koreji. Razvoj ove dve zone u najizolovanijoj zemlji na svetu finansira Južna Koreja, ali se u njima zapošljava severnokorejska radna snaga, što je jedan od primera konkretne saradnje i napora Seula i Pjongjanga na ujedinjenju i pomirenju podeljene zemlje.

Sela Slobode i Propagande

Uz Demilitarizovanu zonu pre nego što se stigne u industrijski kompleks Gaesung, sa desne strane, vide se dva visoka jarbola na kojima se vijore zastave Južne, odnosno, Severne Koreje. Prvo je izgrađeno južnokorejsko selo Slobode, koje je u vreme kada je propagandni rat između dve Koreje bio na vrhuncu vlada iz Seula izgradila kako bi pokazala Severnokorejcima kako se živi na jugu. Na jarbol visine 100 metara postavljena je zastava Južne Koreje. Ubrzo su i Severnokorejci odgovorili, pa su na oko dva kilometra od tog sela izgradili svoje selo, selo Propagande. Na jarbol visine 160 metara postavili su svoju zastavu.

Iako novinari nisu bili ni blizu nekom većem centru, mere predostrožnosti su bile rigorozne. Inače, bodljikava žica još pre granice kilometrima se proteže pored obale Japanskog mora (u Koreji ga zovu Istočno more) kako bi onemogućila prolazak izbeglica sa severa. Fotografisanje iz autobusa

je zabranjeno odmah posle prelaska južnokorejskog dela granice. Kim, Južnokorejka koja je kao turistički vodič uglavnom opominjala grupu da ne vade kamere i fotoaparate, kad god bi videla nešto od zabranjenih predmeta jako bi se uzbudila i menjala boju lica u boju kreča.
Uz put, posle prelaska demilitarizovane zone, sa severnokorejske strane u brdima se vide betonirani bunkeri iz kojih vire tenkovi sa cevima okrenutim prema putu. Takođe su česte i vojne osmatračnice iz kojih vojnici posmatraju autobuse. Uz put stoje vojnici u stavu mirno i sa crvenom zastavicom u levoj ruci. Ukoliko primete nešto neobično u autobusu, a naročito fotoaparat, podižu zastavicu, čime se zaustavlja ceo konvoj, pronalazi se sporni snimak i briše sav snimljeni materijal. Zbog toga u Severnu Koreju nije bilo moguće uneti analogni fotoaparat sa filmom, već samo digitalni, čiji je zum jačine najviše do 10 puta. Pre granice su, takođe, oduzete sve novine, mobilni telefoni, uređaji za snimanje glasa, mp3 plejeri…, jer u „izolovanu imperiju“, kao u kuću Velikog brata ne sme da uđe ništa iz spoljnog sveta. Stanovništvo Severne Koreje prima strogo kontrolisane informacije i kao zatočenicima ograničena im je sloboda kretanja.

Vojni rok – 10 godina

Prema određenim zapadnim procenama, ali i procenama Instituta za spoljne poslove i nacionalnu bezbednost (IFANS) pri Ministarstvu spoljnih poslova Koreje, DNR Koreja koja ima 22 miliona stanovnika raspolaže sa 1,17 miliona aktivnih vojnika i više od 7,5 miliona vojnika u rezervi, dok vojni rok traje 10 godina. Oružane snage Južne Koreje raspolažu sa oko 680.000 aktivnih vojnika, dve godine traje vojni rok, a tri miliona vojnika je u rezervnom sastavu.

Na samoj granici novinare dočekuje pesma sa razglasa, za koju se ispostavilo da nije partijska i ne veliča „vođu“, već je to tradicionalna pesma dobrodošlice. U redu za ulazak u Demokratsku Narodnu Republiku Koreju svi čekaju po unapred najavljenom redosledu, po brojevima i bez improvizacija.
– Fotoparate držite u rukama da mogu da ih vide, molim vas ubacite novčiće u rance jer su prilično osetljivi na zvukove – opominje pratilac grupe.
U prvom susretu sa imigracionim službenikom u oči upada petokraka na kapi i na levoj strani grudi značka sa likom Kim Il Sunga koji, iako je umro 1994. još uvek je zvanični predsednik države, jer je u Ustavu zemlje imenovan za „večitog predsednika“. Zvanična žalost za njim trajala je tri godine. Za života je izgradio sistem „đuče“ (samooslanjanje) koji je i danas uz neke reforme na snazi. Čak je uveden i sistem računanja vremena po godini rođenja Kim Il Sunga, te je prema tom sistemu u Severnoj Koreji 95. godina. Ljudi u DNR Koreji nose značke sa njegovim likom, ali tu „privilegiju“ treba zaslužiti. Nije dozvoljeno spominjati imena niti Kim Il Sunga niti njegovog naslednika.
Hotel Oekumgang u turističkoj zoni planine Kumgang nalazi se na oko 20 kilometara od granice u dubini severnokorejske teritorije. Izgleda čudno, jer ovaj hotel izgleda kao i svi evropski hoteli sa pet zvezdica, ali iza ograde kojom je ograđen i u okviru koje posetioci mogu slobodno da se kreću, vidi se pustoš osiromašene zemlje. Na putu do hotela na poljima uobičajen prizor su volovske zaprege (jer nema dovoljno goriva za mehanizaciju) na ispoštenim poljima na kojima ne može da uspe pirinač, te se gaji kukuruz, ili kikiriki. Pored puta izumire ruinirano selo sa trošnim kućercima oštećenih krovova. Na putevima, osim retkih vojnih kamiona, kreću se samo biciklisti i pešaci koji se kada vide autobuse sa strancima zaustave i sačekaju da prođu. Iz autobusa u pokretu nije dozvoljeno fotografisati.
Dve Koreje su sve do japanske okupacije 1910. bile jedna zemlja i imale su zajedničku istoriju dugu 1.300 godina. Podsetimo da je Koreja krajem Drugog svetskog rata oslobođena japanske okupacije koja je trajala od 1910. ali su upražnjeno mesto zauzeli SSSR na severu zemlje, odnosno SAD na jugu. Koreja je konačno podeljena 1948. po 38 paraleli, a ideološke suprotnosti kulminirale su 1950. kada je počeo trogodišnji Korejski rat u kojem je uz velika razaranja poginulo više od tri miliona Korejaca. Ipak, sedam miliona Južnokorejaca ima rođake u Severnoj Koreji.
Sastavni deo svake vlade Koreje od 1969. jeste i Ministarstvo ujedinjenja, a u Severnoj Koreji ujedinjenjem se bavi Savet za mirno ujedinjenje domovine. Međudržavnim sporazumom dve zemlje su odlučile da svoje odnose neće podizati na međunarodni nivo.
Republika Koreja po ekonomskoj razvijenosti je na 11. mestu na svetu, dok vlada u Pjongjangu ne uspeva ni da prehrani stanovništvo. Ne zna se koliko je tačno ljudi umrlo od gladi između 1995. i 1999, a procene se kreću od 200.000 do 3.000.000.
Glavnu pomoć u hrani pruža južni sused, a ovakva politika saradnje i podsticanja reformi nazvana je „sanšajn politika“. Nivo trgovinske razmene dveju zemalja iznosi oko milijardu dolara, što je mali udeo u ukupnoj trgovini Južne Koreje (godišnje oko 500 milijardi dolara). Ipak, ovakav trgovinski bilans je značajan za Severnu Koreju čija se spoljnotrgovinska razmena kreće do četiri milijarde dolara.
Konkretna saradnja dveju Koreja na ekonomskom polju vidljiva je u dva projekta u koja ulaže Južna Koreja – izgradnja industrijskog kompleksa Gaesong i razvoj turističke zone na planini Kumgang. U industrijskom kompleksu Gaesong rade 22 fabrike, a pet ih se gradi. Trenutno je zaposleno 12.133 radnika od čega 9.230 severnokorejskih. Na planini Kumgang u hotelu koji je otvorio Hjundai radi 1.508 ljudi, a od kada je otvoren 1998. posetilo ga je preko milion i četiristotine hiljada turista, od čega tek oko osam hiljada stranaca. Radnicima koji rade u ovim zonama isplaćuje se oko 60 dolara mesečno.
Saznanja o Severnoj Koreji su uglavnom posredna. Novinarima je bilo zabranjeno da kontaktiraju sa severnokorejcima koji rade u industrijskom kompleksu Gaesong ili u hotelu na planini Kumgang. Ipak, poznato je da DNR Koreja ima spomenik ideji đuče koji je viši od njujorškog Kipa slobode, sportski centar „Prvi maj“ na osam spratova, u okviru kojeg je fudbalski stadion s natkrivenim tribinama za 150 hiljada gledalaca, i osam pomoćnih stadiona za sve vrste sportova. Pjongjang je imao metro 20 godina pre glavnog grada Južne Koreje Seula, ali na jugu kažu da je to zbog toga što su tuneli građeni kao deo pripreme za nuklearni rat. Severna Koreja se nekada ubrajala među najveće proizvođače čelika, mašina alatljika, traktora, cementa. Mnogi pogoni teške industrije su „zarđali“ i mada još neki rade, u njima se ne proizvodi kao nekada. Stanovništvo ima pravo na besplatne zdravstvene usluge, besplatno školovanje i stanovanje. DNR Koreja je jedna od retkih zemalja u kojoj gotovo nema nepismenih.
U DNR Koreji se već nekoliko godina održava nacionalno takmičenje za izradu softvera, s ciljem podsticanja razvoja, a na međunarodnoj izložbi u Pekingu DNR Koreja je predstavila svoj operativni sistem i još neke programe koje su razvili univerziteti Kim Il Sung i Kim Ček, Računarski univerzitet u Pjongjangu, Programski centar u Pjongjangu i Korejski računarski centar. Ipak, uprkos tome stanovništvo nema pristup Internetu, samo nekolicina može da koristi elektronsku poštu. Elektronska prepiska sa nekim iz Južne Koreje se uredno prijavljuje i kontroliše. Takođe, su onemogućeni međunarodni telefonski pozivi. U stanovima imaju televizore, ali postoji samo jedan državni TV kanal na kojem se uglavnom prikazuju aktivnosti Kim Džong Ila.
Unutrašnjost zemlje pati od oskudice u električnoj energiji, mada, kako smo saznali, veći deo Pjongjanga ima struje preko celog dana. Izvestan broj Korejaca dobija novac od rođaka iz inostranstva (Južne Koreje i Japana) i te donacije pomažu im da prežive.