Zbog pruge Veliki rat

Austrija je tokom 19. veka takođe ulagala ogroman kapital u albanski plato i planirala svoju interesnu i stratešku zonu. Za prugu preko Kosova bila je zainteresovana i Turska.

Kosovo je već tada bilo strateški čvor za kontrolu Balkana, Jadrana, Crnog Mora, Dunava i Bosfora. Nije slučajno Amerika po raspadu Jugoslavije i Srbije na njemu izgradila bazu Bond.

A Rusi su za svoj vatrogasni centar izabrali Niš, naime od Niša je pruga i kretala ka Kosovu. Nikolaj Hartvig, ruski poslanik u Beogradu, insistirao je kod Pašića da srpska vojska forsira ne samo Kosovo, nego i da preko Albanije izađe na more.

On je zajedno sa Pašićem na geografskim kartama iscrtavao trase Jadranske pruge. Kosovo kao centralna geostrateška tačka Balkana bila je glavni povod za rat, a za nepismene stanovnike efikasnije je bilo ratnu retoriku zasnivati na „svetinjama“ i na „istorijskom i prirodnom pravu“.

Istoričar Dimitrije Đorđević je smatrao da je natezanje sila oko ove pruge i pravi povod za izbijanje Prvog svetskog rata, više nego aneksiona kriza.

Jadranska železnica je, po njemu, imala dva lica – balkansko i evropsko i da se „uključena u Istočno pitanje, železnica pretvorila u sredstvo borbe velikih sila na Balkanu“.

Beč nudio izlaz na more

Srpska elita nikako nije mogla ili nije htela da pogleda realnosti u oči: da Srbija privredno, finansijski, kadrovski, međunarodnim značajem nije bila u mogućnosti da izvede takav transbalkanski projekat.

Vodeći njeni političari su snatrili da su joj velike sile dužne da joj na ime kompenzacije za aneksiju BiH poklone izlaz na more!? Takvim stavom izazivali su podsmeh.

U Londonu su bili surovo ironični kada je Pašić tražio luku na moru: Pa šta ti Srbi misle, da je dovoljno samo da razjape svoja uvek gladna usta pa da dobiju luku! O lukama na moru odlučuje Britanija, a ne tamo neka Srbija!

Pre aneksije Beč je bio voljan da Srbiji pomogne u izlasku na more i ponudio joj trasu preko Višegrada i Sarajeva do Metkovića, prihvatajući mnoge uslove koje je vlada postavljala.

Vlada je ipak na kraju odbila, jer je želela železnicu u apsolutno svom vlasništvu. Austrijsko Društvo istočnih železnica je ponudilo kapital i operativu za gradnju.

Srpska vlada je i to odbila, mada nije imala ni kapital, a sam Pašić je dovodio u pitanje stručnost srpskih inženjera! Da li su razlog odbijanju bili srpski ili ruski interesi? S druge strane je Austro-Ugarska pokušavala na sve načine da izgradi prugu preko Kosova do Soluna.

Država je živela od zajmova i kredita i surovih poreza od siromašnih seljaka. Vodila se permanentna kampanja protiv Zapada, a od zapadnih banaka su se uzimali krediti.

Priklanjalo se Rusiji, a ona nije davala kredite ni kada su od nje traženi. U Parizu je 1908. potpisan sporazum o osnivanju društava za izgradnju tzv jadranske železnice i pristaništa, ali je ostalo mrtvo slovo na papiru.

Po njemu je trebalo da francuski kapital učestvuje sa 45 odsto, italijanski sa 35, ruski sa 15 i srpski sa pet odsto. Osim povezivanja sa Rusijom, vlada Srbije je računala da bi se od ove pruge imalo više koristi nego od pruge Beograd – Niš.

Pruga bi prolazila pored Bora i mnogih drugih rudnika uglja u istočnoj Srbiji pa bi uticala na privredni razvoj celog područja.

Pošto je i Rumuniji odgovarala takva trasa potpisan je sporazum krajem 1898. godine. Izvedena je i Timočka trasa i od Niša do Kuršumlije do turske granice, ali bez novaca nije se moglo graditi, a ni jedan preduzimač nije prihvatao uslove srpske vlade.

Najkraći put do mora Srbiji je bio preko Kosova i Sandžaka, što nije odgovaralo Austro-Ugarskoj, jer je ona planirala svoju prugu do Mitrovice i zatim dalje do Soluna.

Na tu prugu je trebalo da se priključi i bugarska železnica. Neki istoričari su zaključili da bi ova trasa sprečila Srbiju da izađe na more, čak da u tom slučaju ne bi mogla da izađe ni na Solun.

„To bi za Srbiju značilo potpuni prekid saobraćajnih veza sa drugim zemljama i kraj njenog ekonomskog razvoja“.

Slične rečenice se ponavljaju i prepisuju već sto godina. Zašto bi to bio potpuni prekid saobraćajnih veza sa drugim zemljama? Zapravo, pruga je bila više sredstvo za dominaciju, a ne tek samo „saobraćaj“.

U takvim geostrateškim prilikama, pri nerazvijenoj privredi, pri srednjovekovnom stočarstvu i zemljoradnji Srbija je želela da ima svoj izlaz na more!?

Inženjer Petar Milenković u svojoj istoriji srpske železnice je ocenio da „mi za tu prugu nemamo robe za izvoz. Treba podići stočarstvo i odnegovati bolje vrste cerealija… treba razviti rudarstvo, pa tek onda može biti tovara za Jadransku prugu… A tvrdi se da će se njome izvoziti stoka i cerealije u Italiju?“

Ta bi pruga koštala najmanje pedeset godišnjih srpskih budžeta. Pašić je pod uticajem Rusije i megalomanije zemlju uveo u sukob sa velikom silom, uveo je u smrtonosnu strategiju izazivanja i sukoba.

Mišel Fuko smatra da je osnovna funkcija države očuvanje i napredak stanovništva, a ne njegovo uništavanje i izlaganje pogibelji. Pašić se rukovodio ciljevima Rusije, a ne interesima stanovništva Srbije. U toj Srbiji je bilo drugih, pametnijih politika, ali su ih Pašić i radikali nasilno suzbili.

„Ruske prišipetlje“

Skerlić je glasno bio protiv ratova u Albaniji i izazivanja Austro-Ugarske. Mnogo ranije je Milan Piroćanac upozoravao na tragične posledice ukoliko se Srbija pretvori u „rusku prišipetlju na Balkanu“.

Da li bi bilo bolje danas za nas i Srbiju da nije izgubila milion stanovnika? Koliko je tačna teza da je Austro-Ugarska nameravala da okupira i kolonizuje Srbiju?

Da je stavi pod uticaj svakako, ali u čemu se onda razlikovala od Rusije, od koje Srbija nije imala nikakav ekonomski interes? Vladimir Dedijer je u knjizi „Sarajevo 1914.“ nabrojao sve ruske „izdaje“: ona je Srbiju izručivala tuđem interesu 1726, 1782. i 1813. Austro-Ugarskoj; 1791. Turskoj; 1876. u Rajhštatu potpisuje tajni konvenciju kojom se saglašava da Dunavska monarhija okupira BiH.

Beogradski list Pijemont 26. oktobra 1911. naziva Rusiju „bratskom judom“, jer je do aneksije BiH došlo po sporazumu Petrograda i Beča. Trećeg oktobra 1911. Pijemont piše o tajnom sporazumu Rusije i Austro-Ugarske iz 1897. kada su Balkan podelile na sfere uticaja: Srbija, Makedonija do linije Solun-Vranje, Albanija i Crna Gora u sferu Dunavske monarhije, čak je Rusija dozvoljavala i status protektorata za Makedoniju.

Ali, istovremeno su ruski agenti i diplomate huškale srpske političare protiv Beča. Konačno da li bi Srbiji štetio, kako je predlagao dr Živojin Perić, i trijalizam? Možda Pašić ne bi uspeo da skupi svojih 10 miliona franaka, ali, sve zemlje koje su bile u sastavu sa Austro-Ugarskom monarhijom danas su razvijene, kao što su sve zemlje koje su bile pod uticajem Rusije danas zaostale.

Austrija koju su saveznici sa Srbijom pobedili danas je razvijenija zemlja od Srbije i puna Balkanaca koji su pobegli sa Balkana da tamo uspešno žive i rade.

Može Yu samo u Monarhiji

Austro-Ugarska se protivila, kako je istakao Dimitrije Đorđević, stvaranju Jugoslavije van njenih granica, ali nije imala ništa protiv Jugoslavije u svojim granicama. Štaviše, takve je planove i pravila.

Postoji još jedna rečenica u istorijskim knjigama koju bi trebalo dobro izanalizirati: „Srbija je težila oslobođenju svih južnih Slovena, ne samo onih iz Turske, već i onih iz Austro-Ugarske, Austro-Ugarska je pokušavala da onemogući slobodan razvoj Srbije i primora je da prihvati trijalizam koji bi se ostvario prisajedinjenjem Srbije Austro-Ugarskoj“.

U političkoj stvarnosti nisu postojali „južni Sloveni“, već razni narodi koji su želeli sopstvenu državu. Nerazumevanje ove činjenice dovelo je kasnije do neprestanih konflikata u zajedničkoj državi.

Jesu oni pozdravljali uspehe srpske vojske u balkanskim ratovima, ali pri tom nisu podrazumevali da se Srbija sa pravoslavljem i ruskom podrškom proširi po celom Balkanu. bez obzira na rasprostranjenost Srba po Balkanu. I Hrvati, i Slovenci, i Bugari, i Makedonci, pa i Crnogorci su snevali sopstvene države.

Austrougarski ministar Benjamin Kalaj je forsirao 1900. da monarhija gradi železnicu preko Bosne i Kosova do Soluna i Carigrada, i bila je sagrađena pruga od Sarajeva do Uvca, ali dalje nije moglo zbog srpskog otpora.

Tako bi se omogućila kontrola Balkana, a i da se „iz njihovog privrednog razvitka izvlači samo direktna korist“.

Sa raspadom jugoslovenskih banaka tokom devedesetih dvadesetog veka Austrija je dobro profitirala širenjem svoje Hypo bankarske mreže i omogućila sebi na kraju veka ono što je planirao Kalaj na početku da – „izvlači samo direktnu korist“.

Zvanično je ruska diplomatija podržala 1901. predsednika srpske vlade Vladana Đorđevića u planiranju Jadranske pruge.

Početkom 1902. Nikola Pašić je upućen u Petrograd da traži zajam za razne potrebe, između ostalog i za gradnju Timočke pruge.

Njegova misija je propala, Rusi nisu odobrili zajam. Pašić je o zajmu pregovarao sa Rusima i 1891. i takođe nije dobio ništa, mada je posle Prvog svetskog rata tvrdio da mu je ruski car dao milion franaka.

U Austro-Ugarskoj su se čudili zašto Srbija po svaku cenu insistira na svojoj pruzi i stopira izgradnju njihove pruge.

Pa ni Švajcarska nema more, govorili su, pa se razvija. Uostalom, niko Srbiji ne brani da koristi luke na Egejskom i Jadranskom moru. Srpska vlada je pokušala 1906. da se dogovori sa jednim engleskim preduzećem o gradnji, međutim, Beč je pokrenuo u Evropi kampanju optužujući da je Srbija politički nestabilna i da je sva u zaverama tako da su Englezi odustali. I Rusija nije tada podržala Srbiju da se ne bi zamerila Austro-Ugarskoj, uglavnom je bila naklonjenija Bugarskoj.

Beč je Srbiji ponudio luke Metković, Dubrovnik i Split, po mišljenju Vladimira Ćorovića da je „zadrži pod svoj nadzor i u svojoj vlasti, kao i svoj politički i privredni uticaj“.

To je, međutim, želela i pokušavala i Rusija. I kako je moglo drugačije, kada je u pitanju bila tako mala država? Sve predloge za izlazak na more koje joj je nudila Austro-Ugarska Srbija je odbijala, jer je to bilo „protiv njenih interesa“, želela je da ima sopstvenu prugu, sa tarifama koje bi ona određivala. Oni koji su vodili Srbiju smatrali su da su velika sila.

Velika uobraženost

Političke konsekvence te ambicije su bile da je Srbija protiv sebe okretala zapadnoevropsko političko i javno mnjenje, koje je već bilo narogušeno zbog otimanja železnice od francuskog društva, zbog masakra kraljevske porodice i vlade 29. maja 1903.

Ponekad bi je podržale klimanjem glave Rusija, Francuska i Italija, ali bez kredita i bilo kakve druge materijalne podrške, svesne da ih to klimanje glave ne košta ništa. Više je to bila njihova geostrateška igra sa Nemačkom, Austro-Ugarskom, Engleskom i Turskom. Srbija je pokušavala da za ogromni prostor bude konkurent Austro-Ugarskoj koja je nameravala, kako je to njen ambasador u Carigradu Palavičini opisao – „naša će se kultura naporedo sa železnicom, polako ali sigurno probiti do Soluna i vremenom će Solun postati Austro-Ugarska luka.“

Od 1908. do 1913. Dunavska monarhija je pokušavala da ostvari svoju sandžačku železnicu do mora. Pregovarala je 1913. i sa Srbijom, pošto je tada bio u srpskim rukama.

Aneksiju BiH su sve sile prihvatile, ona nije bila sporno pitanje među njima. Samo se Srbija zavaravala i tražila kompenzacije u teritorijama.

Rusija je najviše obmanjivala Srbiju i sva njena obećanja bila su ludom radovanja. Izvoljski je Pašiću jasno obznanio: „Mi Rusi nismo napustili naš zahtev za teritorijalnim kompenzacijama Srbiji, ali nećemo moći proći. Mi te zahteve moramo napustiti da bi barem druge koristi postigli za Srbiju i Crnu Goru, rešenje Dunavsko-jadranske železnice…“ Pašić je nadobudno odgovorio: „Jadransku prugu će Srbija inače dobiti, čim dođe u bolje odnose sa Turskom… U celom ovom pitanju glavno je da Rusija natera Austriju na ustupanje teritorija Srbiji i Crnoj Gori. Inače je Austrija sve sile pobedila“.

Ovakav Pašićev „razgovor“ sa predstavnikom velike sile je klasičan primer srpskog uobražavanja da smo u svetu značajni i da smo egal sa velikim silama, i da se one moraju rukovoditi interesima srpskih političara i onim što oni zamisle. Tako je zamišljao i Slobodan Milošević.

Dimitrije Tucović – vojni aspekt železnice

Dimitrije Tucović je 1908. napisao jedan članak o austrijskoj železnici na Balkanu na dva jezika.

Verziju na srpskom su objavile Radničke novine, a verziju na nemačkom su u redakciji čuvenog socijaldemokratskog glasila Vowaerts bacili u koš, jer je, po njihovom sudu, bio pristrasan – u austrijskom imperijalizmu je video veću opasnost od ruskog. Štaviše, smatrao je da je strah od širenja panslavizma neosnovan.

U to vreme sva nemačka partijska štampa je otvorila paljbu protiv ruskog apsolutizma, a bečka je u pozivu na „oslobođenje i ujedinjenje srpskog naroda i srpstva“ videla „velikosrpsku agresiju“ iza koje je stajao ruski kolonijalizam.

Te godine je ministar spoljnih poslova Monarhije maršal Alojz Erental govorio o novom programu za građenje balkanskih železnica.

Tvrdio je da je bečka balkanska politika „blagodet za sve narode“, da je politika „poštovanja i unapređenja balkanskih država“, politika „zaštite hrišćanskog stanovništva“.

U ove stavove je verovao i austrijski marksista Oto Bauer i on je mesec dana ranije u „Radničkim novinama“ objavio tekst pod naslovom „Austrijska spoljna politika i socijalna demokratija“ sa stavovima da je austrijska spoljna politika – politika mira i da je „savez sa Nemačkom jak oslonac celokupne spoljne politike monarhije. Sa gledišta radničke klase velika je zasluga ovog saveza što osigurava mir u Srednjoj Evropi“.

Za Tucovića ovakvi stavovi su bili „diplomatske ujdurme“ koje kriju pravi cilj porobljavanja Balkana, ovog puta preko gradnje sandžačke železnice i podseća da „austrijska diplomatija nije propustila nijedno sredstvo kojim bi Srbiju onesposobila za jačanje ma u kom pogledu.

Srbiji je ne samo trebalo oduzeti svaku privlačnu moć za srpski narod u Ugarskoj, Bosni i Hercegovini i Turskoj, već je i samostalnosti sasvim lišiti“.

Srbija jeste, priznaje on, birokratsko seljačka zemlja sa „svim slabostima i iznenađenjima“, ali ju je apsolutno crnom prikazala bečka žurnalistika. Sa ovim ocenama se kasnije složio i Miroslav Krleža koji je i sam bio kritičan prema događanjima u Srbiji.

Pošto ne može da prođe kroz Srbiju, smatrao je Tucović, Erental se opredelio da nova železnička pruga prođe oko Srbije.

Tucović je ovaj potez gledao kroz vojnu vizuru, i baš kao što su u Beču i Berlinu bili protiv ruske jadranske železnice sa obrazloženjem da će se tako omogućiti ruskoj vojsci da pere noge u Jadranskom moru, on je pretpostavljao da će sandžačkom prugom biti omogućeno da cela vojska Monarhije upadne „u srce Balkana“.

Sa prugom koja ide kroz Crnu Goru do Kotora i do Skadra i sa drugim krakom od Uvca do Mitrovice Monarhija će „gvozdenim zagrljajem“ razdvojiti „ove dve srpske zemlje“ – „Crna Gora će sa svojom samostalnošću duboko zaspati, a Srbija će biti potpuno ograđena i onesposobljena ma za kakav samostalni razvitak“.

S druge strane, Tucović je bio uveren da ruska transbalkanska železnica od Radujevca na Dunavu do Bara i Ulcinja ima značaj samo u tome da se „Srbija otme iz kandži Austrije“.

Ona nije opasnost za Balkan, jer Rusija nije u položaju da „malo-pomalo, parče po parče turske oblasti na Balkanu guta, kao što je to moguće Austro-Ugarskoj posle okupacije Bosne i Hercegovine“. Velike sile su se sa dilemom Za i Protiv balkanskih pruga, primećuje Tucović, čudno grupisale: s jedne strane, Nemačka, Austrija i Turska, a sa druge Engleska, Francuska i Rusija.

U tom grupisanju Tucović vidi da je „surevnjivost samoživih kapitalističkih sila kriva što se još održava Crvena zver na Bosforu i besprimerno ropstvo balkanskog stanovništva“.

Za njega su gradnje železnica bile čisto političke, a ne trgovačke prirode i podseća da je „Rusija zidala sibirsku železnicu „radi čisto trgovačkih interesa“, pa je izvezla rat i uvezla revoluciju“.

U situaciji sukobljenih velikih sila na prostorima gde postoje njihovi interesi „podizanje železnica isto je toliko kulturno blago kao i građenje ratnih brodova“.

Nastavak u sledeću nedelju

Posle serije tekstova objavljenih u Danasu od 2013. do 2015. godine, kasnije sabranih u knjigu „Tragedija jednog naroda – šta ljude u Srbiji nagoni da rade protiv sebe“, publicista Momčilo Đorgović nastavlja da razotkriva neprijatne istine iz srpske istorije, nalazeći u njima korene i današnjih zabluda i poraza. Nasuprot u „patriotskoj“ istoriografiji vladajućem diskursu o hrabrosti, slavi i uspesima, Đorgović u fokus svojih interesovanja stavlja razne nacionalne nesolidnosti koje su, i u „slavnoj“ prošlosti i te kako „krasile“ i narod i delove njegove elite. Danas u nekoliko narednih brojeva dodatka Nedelja objavljuje nova istraživanja Momčila Đorgovića o greškama iz prošlosti. Eklatantan primer otpora progresu i modernizaciji, ali i lutanja u sagledavanju strateških spoljnopolitičkih interesa zemlje, predstavljaju sporovi oko izgradnje železnice u Srbiji 70-ih i 80-ih godina 19. veka.