Željko Matorčević: Ludilo je sklono padu, treba ga pogurati 1

Rođen sam u bratstvu i jedinstvu. Zapamtio sam taj deo detinjstva po lepim stvarima.

Išli smo dva puta na letovanje, zimovanje. Svi smo bili jednaki. Jedne godine su nam saopštili da se letovanje sa školom otkazuje. Na televizoru su se pojavljivale užasne slike Narodne armije koja brani teritoriju Jugoslavije od nekih unutrašnjih neprijatelja. Čini mi se da je sve u danu počelo da se raspada. Nije bilo više zemlje o kojoj smo učili.

***

Petokrake su zamenile kokarde, a obrijane ljude zapuštene brade. U tom vremenu, tačno se sećam, pojavili su se neki ljudi koji su u Skupštini druge polivali vodom i pozivali na ujedinjenje Srba na jednoj teritoriji. Čini mi se da su danas ti isti na vlasti.

***

To „ratno stanje“ u Srbiji ipak nam je donelo nešto i dobro. Kao klinci morali smo da se snalazimo za sve i svašta. Roditelji teško da su mogli da nam se posvete kada su plate bile pet nemačkih maraka, i to ako ih kupite istog trenutka. Imali smo i tu sreću da sam živeo na selu, pa nismo bili gladni. Imali smo našu baštu, voće, povrće. Imao sam babu, dedu, prababu te su me oni čuvali, s obzirom da su roditelju bili zaposleni, a tada vrtića gotovo da nije ni bilo.

***

Imao sam odlično društvo, koje se snalazilo za sve što mu je potrebno, jer nismo hteli da opterećujemo roditelje. Imali smo i neki kodeks ponašanja da ako bi ga primenili danas, mislim da bi bili čudaci.

***

Recimo, naša osnovna škola udaljena je nekih minimum dva kilometra od našeg kraja. Po snegu, kiši i bilo kakvom drugom nevremenu smo do i iz škole išli pešaka. Nas je bilo sramota da bilo ko od roditelja dođe autom po nas. Vrlo često smo koristili prečice, preko raznoraznih atarskih puteva.

***

Nedavno sam krenuo u pustolovinu da ih ponovo obiđem, nećete verovati da tih puteva gotovo i nema. Zarasli su u vrzine jer niko njima ne prolazi. Po decu danas isključivo dolaze automobilima. Ja i moje društvo u kraju retko kada smo bili kući. Preživeli smo i bez mobilnih telefona, kompjutera, interneta.

***

Bili smo pioniri, ja mislim poslednja generacija koja je imala i kape i marame. Učitelji u osnovnoj su nam bili izuzetno strogi. Mislim da su izostatak roditelja zamenjivale učiteljice. Stroge i pravične. Mislim da je taj momenat odrastanja, odnosno taj školski sistem bio ključan za kasnije odrastanje.

***

Završio sam osnovnu školu i bio vukovac. Iako nisam nešto preterano učio, tu školu sam završio izuzetno lagano. Kako sam voleo stalno nešto da „čačkam“ oko struje, upisujem ETŠ Rade Končar u Beogradu.

***

Te 1995. godine desio se progon Srba iz Hrvatske. Deca sa tih područja imala su prednost u odnosu na nas domaće za upis u srednju školu. Tako sam u Končaru završio u odeljenju, za smer koji mi je bio treći po redu na listi želja. Međutim, danas kada pogledam, to nije bilo ni važno toliko jer smo u Končaru imali obrazovanje po sistemu, svi uče sve, samo se u zadnjoj godini preusmeravaš za smer u kojem si.

***

Profesori te škole su posebna priča i mislim da su oni prekretnica u mom životu, barem što se novinarstva tiče. Prvenstveno mislim na profesorsku srpskog jezika i književnosti Brigitu Stefanović. Zbog nje sam saznao koliko ja zapravo nemam pojma u toj sferi obrazovanja, odnosno da mi je znanje iz osnovne škole izuzetno nisko, iako sam bio vukovac.

***

Kod nje nismo mogli da nam neko prepriča lektiru, pa da mi odgovaramo, ili da unapred znamo sastav za pismeni. O gramatici tek da ne pričam. „Ja ne mogu da vas učim nečemu što ste trebali da naučite u osnovnoj školi. Srednje obrazovanje nije obavezno, te sednite i naučite ili jednostavno napustite školovanje.“

***

Tako su otprilike glasile njene reči. Zato mi je prva godina srednje škole izuzetno teško pala. Za razliku od osnovne, u toj prvoj godini se nisam odvajao od knjige. Morao sam da ponovo pređem obrazovanje od petog do osmog razreda. Najveći šok za mene je bio što sam posle vukovca spao na to da u srednjoj školi budem sa „dobrim“ uspehom. Ipak, završio sam tu školu. Mnogo njih je odustalo u prvoj i drugoj godini obrazovanja.

***

Znam da su bombe padale na Beograd, a da sam u Končaru polagao maturski rad. Mislim da će vam to najbolje ilustrovati koliko su profesori bili odani svom poslu i koje su to zapravo veličine bile. Dok su sirene oglašavale vazdušnu opasnost, dok su nam avioni preletali iznad glava, mi smo polagali maturski rad.

***

Bombardovanje se završilo i na red je došao nastavak školovanja. Nisam imao želju da pohađam bilo koji fakultet. Tada su postojale Više škole i najbliža mi je bila Poslovna. Sećam se čekao sam u redu za upis, koji je bio bez polaganja, jer je nedavno završeno bombardovanje zemlje. Dakle, dok smo u Končara imali ispite pod „bombama“, ovde je mogao da se upiše ko god je hteo.

***

Red je bio kilometarski prilikom upisivanja. Čekajući i ćaskajući u tom redu, ni od jedne osobe nisam čuo konkretno koji je smisao daljeg školovanja. Muškarci su bili pretežno pod izgovorom „bolje ovo nego da služim vojsku“ i sl. Upisao sam se, ali tu školu nisam završio i nemam osećaj pokajanja zbog toga.

***

Naučen od malih nogu da ne opterećujem roditelje za sve i svašta i da se sam snalazim i za novac, počeo sam vrlo brzo da radim na nekim „sitnim poslovima“ (kondukter, prodavac razglednica…) Kad god sam tražio posao u nekoj ozbiljnijoj kompaniji, usledilo je uvek jedno pitanje, zbog kojeg su me uvek odbijali: „Da li ste služili vojsku?“.

***

U Vojnom odseku sam inače bio zagubljen u evidenciji. Ko zna da li bi me ikada i pronašli. Međutim zbog činjenice da nisam mogao da nađem ozbiljan posao, otišao sam i prijavio sam se u vojsku. Za vreme vojnog roka išao sam u dve vojske. Obuku sam krenuo u Vojsci Jugoslavije, a završio u Vojsci Srbije i Crne Gore. U tom periodu desilo se i ubistvo premijera Đinđića, te sam okusio „čari“ vanrednog stanja u vojsci.

***

Nakon odsluženog vojnog roka dobijam posao u JAT Hotelima Slavija na mestu elektrotehničara. Kasnije postajem i poverenik sindikata Nezavisnost, ali otkaz dobijam u decembru 2013. Pre nego je otkaz usledio, desio se preokret u mom životu.

***

Godine 2011. u aprilu mesecu dobio sam poziv od jednog poznanika da počnem da pišem za portal koji će se tek otvoriti u Grockoj. Prvo što sam ga upitao – zašto ja kada nemam dodirnih tačaka sa novinarstvom, a odgovorio mi je otprilike sledeće: „Pratim šta ti komentarišeš i pišeš po društvenim mrežama i smatram da je to totalno korektno. Samo malo popraviš pisanje i to može da ide na portal.“

***

Nakon kraćeg premišljanja, odnosno njegovog ubeđivanja, prihvatio sam poziv. U samom startu sam imao samo jedan zahtev a to je da nema cenzure, kao i da ću se ja vremenom edukovati za taj poziv.

***

Vrlo brzo sam saznao kako je kada vlast kupi jedan portal. Ja sam taj portal Grocka info najviše održavao vestima, jer sam želeo da steknem iskustvo. Ispostaviće se vrlo brzo da će to biti ponovo dobar potez, jer odlazim sa tog portala i osnivam Našu Grocku, prvo registrovano javno glasilo u Grockoj.

***

Moj odlazak sa portala Grocka info bio je isključivo zbog toga što se vlasnik sa još jednim saradnikom prodao tadašnjoj opštinskoj vlasti. Pošli smo od momenta kada je lokalni predsednik Skupštine bio ozloglašen, pa stigli do momenta kada taj postaje najvoljenija ličnost.

***

Zato početkom 2012. otvaram portal Naša Grocka info. I taj portal je zatvoren krajem 2014. godine, jer sam imao velike pritiske od strane lokalne vlsti u Grockoj, a sve zbog pisanja u vezi sa aferama vladajuće strukture.

***

Pre toga, u decembru 2013. godine u Slavija Hotelima, koje i danas drži brat od tetke Danice Drašković, dobijam otkaz iako sam poverenik sindikata. Godine 2019. Treći osnovni sud donosi pravosnažnu presudu da mi je uručen neosnovan otkaz. Do tada naprednjaci u Grockoj su vrlo često znali da me „targetiraju“ da sam dobio otkaz jer sam neradnik, a vrlo dobro su znali da je taj otkaz potekao od bivšeg predsednika GO Grocka Dragoljuba Simonovića.

***

Početkom 2015. godine osnivam portal Žig info. Ime „Žig“ je dobio jer sam hteo da ima neki upečatljiv naziv, a Pečat je već postojao. Takođe, nisam želeo da ima u sebi i naziv Grocka, jer smo već pisali i priče i iz drugih krajeva Srbije. Zanimljivo mi je i danas ima onih koji se pitaju šta znači to „Žig“.

***

Od jednog školskog drugara sam nedavno dobio poziv u kojem mi je rekao: „Saznao sam zašto si dao ime Žig. To je u stvari skraćenica Željko Info Grocka.“ Zaista me nasmejao, ali ima smisla ta njegova skraćenica, iako nikada o njoj nisam ni razmišljao.

***

Pre toga sam stekao dosta iskustva u isključivo istraživačkom novinarstvu. Išao sam na brojne radionice, seminare organizovane od strane prvenstveno NUNS-a, kako bi što profesionalnije obavljao svoj posao.

***

U međuvremenu zaista dobijam izuzetne ljude uz sebe, koji i danas rade u Žig infu. A od svih njih na ovom, da ga nazovem projektu, retko ko se u prošlosti bavio novinarstvom. Svi smo iz nekih drugih sfera.

***

Ne treba zaboraviti policijsko iskustvo kolege Milana Jovanovića, pa diverzantsko Zorana Lalića, kao ni veštine mnogih drugih saradnika. Tu je i supruga Dragana, koja mi je glavna podrška u svemu. Sva ta različita iskustva upotrebili smo da bi bismo imali portal Žig info kakav je danas.

***

Za razliku od prvih godina danas imamo dosta onih koji nam dostavljaju informacije. Jedva postižemo da sve ispitamo i proverimo. Pogotovo što pored „insajderskih“ imamo i dosta informacija koje se odnose na komunalne usluge.

***

Građanima je lakše da nešto uslikaju i pošalju nama, kako bi mi to objavili, nego da isto to opišu i pošalju nadležnim organima. Kažu jednostavno da kada su to i radili, ništa se nije desilo, a kada mi objavimo, vlasti odmah reaguju. Stekli smo poverenje Gročana, pa i drugih čitalaca širom Srbije, te imamo i dopisnike iz još nekih mesta po Srbiji.

***

Poverenje koje smo stekli je delimično stečeno i zbog dugogodišnjeg targetiranja i ugnjetavanja naše male redakcije od strane predstavnika sadašnje vlasti u Grockoj.

***

Nakon što smo izdržali raznorazne pritiske, od dobijanja otkaza i nemogućnosti zapošljavanja, zatim zatvaranja svih finansijskih tokova, preko isključenja struje, vode, kanalizacije, usledilo je i moje prebijanje u oktobru 2018. Završio sam u bolnici nakon batina tog jutra. Ležao sam sedam dana u bolničkoj postelji i prvi put se suočio sa totalnom anestezijom i operacijom.

***

Preispitivao sam u tom stanju svoj dosadašnji život i rad. Objavili smo mnoge afere oko gasifikacije Grocke, zatim bogaćenja funkcionera, gradnju čitavog naselja na Srebrnom jezeru…

***

Dok sam ležao u bolnici, pronašao sam svog napadača na društvenim mrežama. Do njega smo došli tako što smo izvršili „diverziju“, odnosno preko lažnog profila komentarisali smo pozitivno moje prebijanje. Mamac je bio bačen i riba je zagrizla. Nakon izlaska iz bolnice otišao sam sa Milanom pravo u policiju i prijavio napadača po imenu i prezimenu. Ništa se nije dešavalo dok jedne noći nije zapaljena Milanova kuća.

***

Da je policija odradila svoj posao, sigurno do paljenja kuće ne bi došlo. I moj napadač je čvrsto vezan za gročansku vlast i policiju. Mislio sam da nakon napada i nakon što se prvi put pokrenula radna grupa za zaštitu novinara niko više neće stradati. Ipak, stradao je i to moj kolega Milan Jovanović.

***

Tek nakon što je zapaljena kuća Milana Jovanovića policija iz Grocke kreće u neku istragu da sazna ko je moj napadač. Organizuju i „prepoznavanje“, gde ja prepoznajem svog napadača. Ali, sve to za Drugo osnovno javno tužilaštvo nije bio dovoljan dokaz, te mog napadača oslobađa daljeg krivičnog gonjenja.

***

Sve i da sam pogrešio u prepoznavanju – a nisam jer sam se trudio da taj lik, ako preživim, ne zaboravim – postavljam pitanje ko je mene napao? Ja ni danas ne znam da li policija i tužilaštvo uopšte vrše istragu.

***

Nedavno sam dobio telefonski poziv gde jedan tvrdi da zna napadača, i da će mi, ako platim, reći ko je u pitanju. I da imam traženi novac, ne bih ga dao, kao što ovaj slučaj nisam ni prijavio policiji i tužilaštvu, jer su oni postigli svoj cilj – a to je da ne želim da im više podnosim bilo kakve prijave. Zašto bih kada je moja statistika vrlo jasna – od sto podnetih prijava, nijedna nije procesuirana.

***

Imam slučaj gde sam zbog pretnji prijavio lice pod punim imenom i prezimenom, a da mi se od tužilaštva vraća obaveštenje da se obustavlja dalja istraga protiv N. N. lica! A N. N. lice sa imenom i prezimenom je „drug“ naprednjaka u Grockoj.

***

Sve ovo me podstiče da nastavim dalje sa svojim radom i poslom. Mi iz Žig infa imamo slogan: „Ludilo je sklono padu treba ga samo pogurati.“ Put do pravičnijeg i demokratičnijeg društva je izuzetno težak, ali nije neostvariv. Mislim da smo mi u Grockoj pravi primer takve borbe. Mala grupa ljudi, baveći se profesionalno svojim poslom, uspela je da uzdrma lokalnu vlast. Uspela je da smeni neoborivog Dragoljuba Simonovića i da za njegova zlodela čuje i svetska javnost.

***

Zamislite šta bi tek bilo da je nas „malih ljudi“ mnogo više? Da povrh jedne male redakcije imamo i jedno „malo“ tužilaštvo, policiju, građane…

O sagovorniku

Željko Matorčević rođen je 21. 12. 1980. u Beogradu, a živi u Pudarcima, u Grockoj. Završio ETŠ „Rade Končar“. Osnivač i glavni odgovorni urednik portala Žig info iz Grocke. Član je NUNS-a. U svet novinarstva ušao je sasvim slučajno pre deset godina. Osim novinarstva, bio je i poverenik sindikata Nezavisnost u Slavija Hotelima.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.