Foto: Stanislav Milojković

Fašizam je bio i ostao tema od presudnog značaja za svako društvo koje odbija da se povinuje zlu. Otpor fašizmu, utoliko, nikada ne prestaje. Danas to prepoznaje i zato otvara svoje stranice za promišljanje ovog malignog fenomena. Utoliko polemički tekst koji sledi nije uperen protiv Alekseja Kišjuhasa, koji je, ne jednom, kako tekstovima tako i građanskim angažmanom, jasno pokazao svoju posvećenost antifašizmu. Ovaj tekst je prilog kritici fašizma.

Verujem, međutim, da Kišjuhas nije razumeo ideju Hane Arent o banalnosti zla, što pre svega pokazuje nabrajanje načina na koje su izvođene genocidne radnje u 20. veku. Spisak gnusnih, manijačkih postupaka koje autor prilaže mogao bi se produžiti unedogled. Ali neozbiljno je i pomisliti da se banalnost iz sintagme „banalnost zla“ odnosi na ubijanje. Suočavanje sa smrću, sve i da se davimo u sengrupu, nije banalno, nego je stravično. Naravno da nije banalno kada kapo u nacističkom koncentracionom logoru zamahne drvenom batinom, jer taj štap tako je istesan da, uz nešto vežbe, lomi lobanju. Naravno da je nezamislivo zlo kada otupeli psihopata, negde u bosanskim šumama, puca u leđa vezanom mladiću. Nikada ni pod kojim uslovima susret sa smrću nije banalan. Banalnost se odnosi na ono što stvara uslove za ubijanje, na fašizam. Inventivnost zločinačke mašte je neiscrpna, a fašizam je, u tom pogledu, za manijake ono što je vlažna i mračna sredina za pečurke: psihopate su uvek tu, među nama, ima ih svugde, ali njihove kreativne sposobnosti dolaze do izražaja samo ako im se pruži prilika. Zbog toga je loše napisati da je banalnost tek „utešna“ ideja koja skriva „čisto, nedvosmisleno i nepatvoreno zlo“. To je moralizatorska greške na koju je upozoravala Hana Arent: čisto, nedvosmisleno, nepatvoreno zlo puka je apstrakcija, fantazam koji se hrani mračnom privlačnošću onog neizrecivog. Tome nasuprot ideja o banalnosti zla odbija da Holokaust utopi u neizrecivost (čemu ni jedan Adorno nije odoleo), da se paralizuje pred njegovom nemislivošću i nedohvatnošću, već mu daje lice. A to što u licu banalnosti prepoznajemo i sopstvene crte (pa nam ume biti neprijatno zbog toga) govori o tome da svako od nas, samo ako fašizam nadvlada, može da dođe u priliku da svoju nepatvorenu čistotu stavi na probu, a tada… tada je krajnje neizvesno da li ćemo ostati čisti, onakvima kakvi smo bili pred sobom dok đavola nismo pustili u kuću. Ideja o banalnosti zla jezivija je, strašnija je od svake predstave zla. Ideja o banalnosti zla mnogo je neutešnija od svih objašnjenja koje smo imali do Hane Arent, a i posle nje. Odbijanje ideje o banalnosti zla vodi Kišjuhasa u banalnost („u korenu reči ‘zločinac’ nalazi se ‘zlo’“), psihologiziranje (Ajhman je „svesno, spremno, voljno, radosno, kreativno i bez trunke kajanja poslao milione ljudi… u brutalnu smrt“) i moraliziranje („osobe koje osećaju potpuni i iskrenu nebrigu za ljudske žrtve, ili pak pokazuju vatrenu oduševljenost i predanost tome da ih povrede i ponize“). Kako, međutim, drugačije nazvati onoga ko „veruje u svoju rasnu, etničku, nacionalnu ili versku superiornost“, osim ništavnim glupakom? Ali to ne znači i da je bezopasan. Naprotiv. Hitler je bio ništak, nesumnjivo, ekstrakt banalnosti – nije zabeleženo da je ikada izgovorio bilo šta što nije sam sukus banalnosti – ali se ne tome uprkos, nego tome zahvaljujući, vinuo dovoljno visoko da izdejstvuje zločin svih zločina. Kako je to bilo moguće? Pa, pružili su mu Nemci priliku, oni koji su u njemu prepoznali sebe. I on je tu priliku odlično iskoristio.

Sve i da je tačno to što je naknadno otkriveno o pukovniku Ajhmanu, to ništa ne govori protiv ideje o banalnosti zla, već je, naprotiv, potvrđuje. (Ovo uzgred, ali kada se kaže da je Hana Arent „imala predrasude“ i „malo je plagirala“, onda bi to valjalo i malo potkrepiti nečim.) Jer, ko je u stanju da se hvali svojom (značajnom) ulogom u Holokaustu, ako ne neko ko je do poslednje svoje ćelije prožet banalnošću, neko ko je u stanju ne samo da čita nakupinu banalnosti, skarednosti i gluposti ukoričenu u nešto što se zove Moja borba, ko ako ne moralno oštećena osoba, upravo priglupa, neobrazovana, ali utoliko više i fanatičnije posvećena kretenskim idejama. Zašto? Zato što ništa drugo osim tih ideja ni nema. Kao onaj Sartrov stric Žorž kome se ne sme dirati u mržnju prema Englezima, jer osim mržnje prema Englezima i ljubavi prema Francuzima nema on ništa drugo da ponudi. Žorž je niko i ništa, kao što je to bio i Ajhman. Razlika između Žorža i pukovnika Ajhmana samo je u tome što Žorž nije dobio priliku da se razračuna sa Englezima. Zato banalnost jeste zla, a zlo banalno, naročito ako se, kao u nacizmu, vredno radi na banalizovanju čitave zajednice, na zaglupljivanju ljudi raznoraznim tabloidnim tehnikama toga doba. Nema naroda predodređenog za fašizam, ali nema ni naroda pelcovanog protiv fašizma. Fašizam je uvek već tu, samo je pitanje hoćemo li mu dopustiti da se probudi, ili ne.

Pripadnici 101. rezervnog policijskog bataljona, koji su, koristeći „primitivne“ tehnike ubijanja puškom u potiljak, ostvarili neverovatne učinke u maskaru Jevreja u Poljskoj 1942. godine i na koje se Kišjuhas poziva u svome tekstu, bili su „obični ljudi“ (kako ih naziva Kristofer Brauning u svojoj nezaobilaznoj studiji Obični ljudi), obični koliko je običan bio i Ajhman. Običan čovek nije unapred nevin dok to ne dokaže, a bolje je da nikada ne bude u prilici da dokazuje. I obični ljudi 101. rezervnog policijskog bataljona mogli su, pre nego što im je naređeno da ubijaju sve – dakle i decu, dakle i bebe, dakle i starce, dakle i trudne žene, dakle i nemoćne muškarce – mogli su, bez posledica, da odustanu. Zašto nisu? Pa, zato što su bili predani dužnosti. Zato što su, ulepljeni nacističkom propagandom, bili lišeni sposobnosti rasuđivanja, zato što su im reči infernalnih pajaca zvučale tako poznato, razumljivo i blisko, zato što nisu postavljali pitanja sebi i drugima, zato što ništa drugo nisu mogli da čuju i vide osim zapenjenih monologa psihopata, zato što su, odustajući od mišljenja, prihvatali ono što je lakše: vođstvo. Mogli su da odbiju naređenje, ali nisu. Nije ni Ajhman. U početku im je, tim običnim ljudima, bilo malo nezgodno što su im krv i mozak žrtava prskali po licima i odeći, ali brzo su usavršili tehniku pucanja u potiljak (iskustvo je čudo: ne visoko u potiljak, nego niže), a i svikli su se, pa se time i hvalili. Kao i Ajhman. Ali nisu oni prinčevi tame. Oni su samo jezivi pajaci izronjeni iz melase banalnosti kada su njihovim životima ovladali demagozi, lažovi, ubice, secikese, manijaci i psihopate (uglađeni Herman Gering bio je, naprosto, lopov; možda lopov sa ukusom, ali lopov; i ubica, naravno). Upravo su ti mirni i obični ljudi dopustili da njima ovlada ološ. I ne samo da im nisu pružili otpor, ti obični ljudi, hamburški radnici, činovnici, notari, prodavci, muzičari, koji čak nisu bili ni članovi Partije, ne, dakle, da nisu pružali otpor, nego su nacistima, sve radosno pocupkujući, zdušno pomogli da ispuzaju iz svojih smrdljivih rupa. Kada se istinski đavo bude pojavio u svoj svojoj veličini, jednog jezivog jutra u Jozefovu godine 1942, biće kasno. Infernalni pajaci već su ih, stazama banalnosti, odveli u zlo.

Istinski Ajhman jeste onaj Ajhman u staklenom kavezu u Jerusalimu. Tupo čudovište koje ne misli. Drugog Ajhmana nema. Kafanska lupetanja nisu ga udaljila od suštine onoga što je bio i ostao: moron. Hana Arent je znala: ukaže li mu se prilika, ništa ubija.