U ovim postsocijalističkim i (post)revolucionarnim koordinatama, u protekle tri decenije i dalje gospodare obrasci već viđenih, istorijski anahronih modela vršenja vlasti. Iako su ovi prostori zahvaćeni radikalnim smenama poredaka, još uvek tumaraju po pučini i nedogledima i traže luku u koju će pristati. Politički pluralizam, slobodni izbori, promena vlasništva i tržišna privreda, izbacili su podosta sociopatoloških i političkih iskliznuća. Demokratska agenda ovih društava još uvek ima ne malih problema sopstvene utemeljenosti, a da se i ne govori o vladavini prava, o kvalitetu života, o dobrom ili pak pristojnom društvu. Očito da kapitalska društva, ne samo na periferiji, već i u svojim centrima imaju ne male probleme sopstvenog legitimisanja. Ovovremeni svet, ne samo od jugoistoka Evrope do Mediterana, treba alternativu, treba drugačije iskorake, inače će ostati/biti stecište sve perfidnijih modela savremene kolonizacije i vlastite izgubljenosti u besmislu življenja.

Boris Varga, u svojoj knjizi Populizam, direktna demokratija i tiranija većine (Vojvođanska politikološka asocijacija, Novi Sad 2018), umnogome uspeva da pokaže ta presvlačenja i ponavljanja već viđenog, koja se nude u preoblikovanju skoro oslobođenih demokratskih društava. Dobro je znano da razni vidovi izvoza demokratije i politička mešanja, arbitriranja i podmetanja nisu doneli ništa dobro ni jednima ni drugima. Osvojiti, potčiniti, uslovljavati, naređivati – već su viđeni atributi moći i vladanja u istorijskom spektru ovih prostora. Stari porivi, opsesije, ideje i matrice vršenja vlasti, u novim pakovanjima i tehnološkim i digitalnim podrškama, neće moći izaći iz date kvadrature kruga. Autor, ne samo u ovom štivu, već i u ranijim knjigama i studijama, pokušava da ukaže da individualno i socijalno dostojanstvo etnika, građanina, žitelja, valja tražiti u kritici postojećih ideja, ali i u uvođenju novih spletova ideja i ideologija.

Ono što je zajedničko u sadržaju ove knjige iščitava se u preciznoj i britkoj analizi različitih aktuelnih (zlo)upotreba mase, gomile, birača. U optici su analize različitih ispoljavanja vršenja vlasti, pod neizostavnim stegovima demokratije. Ispisane stranice ovog štiva nam ukazuju da čak i kvantitativni i dopadljivi argumenti i potezi vladajućih aktera (stranih i domaćih) i te kako produkuju manipulaciju i beskrupuloznost.

U slojevitosti ove knjige, a slojeva ima više, valja uočiti naznake i elaboracije iskliznuća koja se događaju u tranzicionim procesima i konsolidaciji novih država. Razlikujući državu i društvo i naglašavajući važnost subjektivizacije građanske, društvene infrastrukture, pre svega u kontroli vršenja vlasti, posredstvom medija i raznih vidova (samo)organizovanja građana, autor ukazuje na to da oni ne mogu biti jedini korektori, posebno u postsocijalističkim vedutama. Vladavina prava je očito veoma složena zadatost za ova društva, a ona se ne iscrpljuje samo u (odmerenoj) institucionalnoj izgrađenosti društva, već i u direktnom uticaju na vrednosnu i etničku zasnovanost vršenja vlasti.

Razni vidovi socijalne patologije se ne obuzdavaju samo dobrom pravnom regulativom, dobrim zakonima, već i njihovom primenom. Takođe je važno eliminisati socijalne i političke uzroke koji proizvode kriminal, mito, korupciju, sivu ekonomiju, nesigurnost življenja, itd. I u ovoj ravni autor progovara na posve podsticajan način.

Demokratija je nesporno taj ključni pojam oko kojeg se centriraju brojni akteri i procesi u vršenju vlasti. Međutim, dobro je znano da demokratija ima svoje deficite, hendikepe i ograničenja, koja se pokušavaju prevazilaziti populizmom, direktnom demokratijom i tiranijom većine. Iskliznuća, čak i u stabilnim, konsolidovanim društvima, rečito govore da je za svaki politički poredak, za svako vršenje vlasti, potrebna ta senzibilnost da se uoče ključni tokovi i da se ne sklizne u neki demokratski ćorsokak. Čak i u institucionalnoj pokrivenosti i premreženosti valja biti osetljiv. Postavlja se pitanje mere, optimuma, mudrosti političkih elita u traganju za najmanje lošim rešenjima.

Autor ove knjige pokušava da kritički secira političke inovacije, da razotkrije razloge nastajanja, da razjasni uzroke, da ogleda domete i ponudi pravu meru prepoznavanja onoga što je bitno u tim pulsirajućim tokovima nakon turbulentnih smena ranijih poredaka. U svojoj analitičkoj zadatosti i osetljivosti, u svojoj radionici uma i razuma, nema apologetskih i površnih opservacija ove postsocijalističke i ranokapitalističke društvene zbilje. Izbornim i inim analizama u visokorazvijenim i stamenim kapitalskim društvima, kao da nam autor naznačava predvorja i hodnike u kojima se ovi vidokruzi mogu izgubiti.

Ovaj narativ naprosto provocira dalje promišljanje i traganje za najmanje lošim rešenjima ovih društvenih realiteta. A treba li više od toga?

Povezani tekstovi