Dan sa poslanicom Sandom Rašković Ivić 1Foto: S. K.

Narodna poslanica u Skupštini Srbije Sanda Rašković Ivić smatra da je bojkot parlamenta jedino što je „makar malo“ razdrmalo Brisel i zapadnjake da primete da je u Srbiji paravan od demokratije, jer ako se narodni poslanici odluče na takav korak, to sigurno znači da je skroz dogorelo.

Dok je, kao i ostali poslanici opozicije koji su stupili u bojkot, na razne načine angažovana van sale, ono što se dešava u istoj deluje joj dosadnije nego inače – nema replika, nema nikoga ko će poslanicima vladajuće koalicije da odgovara. „Ispada kao neki solilokvijum, kao monolog“, komentariše ona.

Razgovor sa ovom poslanicom obavili smo, kao što je predložila, u njenom stanu. Dočekala nas je pitanjem: „Jeste li se snašli?“ – očekivano, budući da je kraj u kojem živi potpuno raskopan, a sa obe strane ulice postavljena je ograda. „Kad hoću da idem na pijacu, moram da zaobilazim ulicu celom dužinom“, kaže.

Sanda Rašković Ivić u politici je već oko dve decenije, a ona ju je, kaže, zanimala oduvek. Uz oca Jovana Raškovića, poznatog jugoslovenskog akademika i osnivača Srpske demokratske stranke u Hrvatskoj, često je slušala diskusije i sa drugim akademicima, poput Matije Bećkovića, Dobrice Ćosića, Mome Kapora i drugih.

Dan sa poslanicom Sandom Rašković Ivić 2„Bez obzira na svu autoritarnost Miloševićevog režima, tada su ljudi koji su pripadali opozicionoj eliti i eliti uopšte mogli da se čuju, mogli su da razgovaraju. Sećam se emisija u kojima je moj otac nastupao sa mnogim drugim akademicima i profesorima sa Univerziteta, ljudima koji su zaista imali potpuno drugačije mišljenje od onoga što je zastupala tadašnja vlast. Kad to uporedim sa ovim što je danas, vidim drastičnu razliku“, ističe ona.

„Prelomile“ su je, kaže, devedesete godine, kada je prestala samo da „prati oca“ i kada je uplivala u političke vode na strani srpske opozicije.

Najpre je bila članica Demokratskog centra, da bi kasnije postala i potpredsednica i predsednica Demokratske stranke Srbije u kojoj je ostala do 2016. godine.

„Izbačena sam iz stranke 2016. godine i to je jedan kuriozitet. Mislim da sam jedina u istoriji koja je uspela da vrati jednu stranku u parlament, a onda bila izbačena i to zbog toga što sam se protivila saradnji sa naprednjacima na lokalnom nivou“, podseća naša sagovornica.

Sve vreme dok razgovaramo, po stanu se šeta njena mačka. Tog jutra, pre intervjua, vodila ju je kod veterinara. „Eto, obavila sam svoju poslaničku dužnost za danas“, našalila se. Na dva kraja sobe nalaze se police pretrpane knjigama. Uglavnom medicinskog štiva, ali i istorijskog, umetničkog i drugog. Među njima i ona iz koje je pripremala doktorsku tezu – „Modern Synopsis of Comprehensive Textbook of Psychiatry“.

Dan sa poslanicom Sandom Rašković Ivić 3

 

Ona je, osim u politici, već 39 godina i lekar u psihijatriji. Medicinu je završila 1980. godine, a specijalizirala je pihijatriju 1986.

„Psihijatriju sam zaista oduvek želela da učim i da se time bavim, jer tako sam naučena – da je ljudska duša diferentia specifica. Ne postoje dve iste duše“.

Nikada, ni dok je boravila Italiji kao ambasadorka Srbije, nije želela da napusti svoju struku. Interesovala se kako rade njihovi centri za psihijatriju, držala predavanja u centrima za mentalno zdravlje, govorila o paralelama njihovog i srpskog sistema.

„Moja želja je da imamo sistem sličniji italijanskom, odnosno da svaki kvart ima mali centar za mentalno zdravlje. Volela bih da vidim psihijatrijsku reformu, psihijatriju koja izlazi iz bolnice, koja se otvara prema ljudima. Čak i kad odem u penziju, mislim da ću stalno gurati psihijatrijsku reformu“, ističe ona.

I mesto narodnog poslanika joj je, dodaje, izuzetno važno. Bojkot parlamenta nije bojkot rada, kaže. Redovno čita zakone zajedno sa ljudima iz svoje poslaničke grupe, povremeno se sastaju, a drže i konferencije za medije. A što se tiče građana, s njima razgovara i u Skupštini, i na terenu.

„Ne mogu svi ljudi da dođu u Beograd i meni je žao što je Srbija jedna izborna jedinica, jer mi ne možemo da znamo sve što se dešava u drugim gradovima“, priča ona. Ljudi se, kako kaže, uglavnom žale na teško materijalno stanje, na lečenje, školovanje, posao.

Bilo bi mnogo bolje, smatra ona, da se napravi neki proporcionalni sistem, tako da poslanici zaista odgovaraju samo građanima i da ih biraju samo građani, a ne šef stranke po podobnosti.

„Ali moram da kažem da gospodin Jeremić ne izgleda kao neko ko bi pretio ljudima da neće biti na poslaničkoj listi ako ne budu dobri i poslušni“, kaže Rašković Ivić.

Poslanička grupa Nova Srbija – Pokret za spas Srbije, čija je članica, broji pet, kako kaže, raznorodnih poslanika. Ovo, dodaje, ima i dobrih i loših strana.

„Bolje je kada je veća poslanička grupa jer možete bolje da podelite posao, dajete amandmane, držite konferencije, ali to ima i svojih prednosti, jako lako se dogovorimo, nekad održimo sastanak i telefonima“, kaže ona.

Prilikom nastupa u plenarnoj sali, poveravaju joj se teme poput Kosova i Metohije, ali i zdravstvo, socijalna pitanja, nekad i pravne teme. „Mi moramo da budemo multupraktik jer nas je malo“.

Ponašanje poslanika u parlamentu, smatra, dolazi od atmosfere u društvu i ponašanja ključnog čoveka.

„Kada neko ko je šef države, a drži sve medijske i poluge novca u svojim rukama, daje sebi za pravo da se ponaša na taj način, onda svi koji su u toj piramidi niže žele da ga imitiraju“, objašnjava ona.