Milo Đukanović i vanredna stanja

To što ne popušta još uvek pred vođom protesta vladikom Amfilohijem, i što sprovodi turneju po odborima svoje partije pod radnim nazivom “nećemo dati Crnu Goru”, može značiti samo jedno. A to je da će braniti svoju vlast stečenu u dva protestna talasa (prvi u bivšoj Jugoslaviji kada je 1991. postao premijer Crne Gore, i drugi nakon zimskih demonstracija u Srbiji 1996/1997 kada je 1998. prvi put postao predsednik) – sve do najpovoljnijeg dogovora.

Taj dogovor, u najgorem slučaju po Đukanovića, mora da sadrži garantovano prelazno razdoblje kada bi odstupio sa vlasti, ali tokom koga bi trebalo da ostane potpuno slobodan, naravno, i dalje moćan čovek.

Sa tim prelaznim razdobljem međutim, i u daljoj i u bližoj prošlosti, postoji problem. U izvesnom smislu to prelazno razdoblje je imao i Slobodan Milošević od 7. oktobra 2000. kada je Vojislav Koštunica položio zakletvu i nasledio ga na mestu predsednika SR Jugoslavije, do 31. marta 2001. kada je pokušano, a potom i izvedeno, Miloševićevo hapšenje u vili Mir na Dedinju.

Sličnu, ali neuporedivo blažu situaciju imao je nedavno i bivši makedonski premijer Nikola Gruevski. Njegov naslednik Zoran Zaev postao je premijer u maju 2017. a Gruevski je morao u novembru 2018. da napusti Severnu Makedoniju, kako je objavljeno prolazeći i kroz Crnu Goru, da bi stigao do političkog azila u Mađarskoj.

Đukanović bi dakle, morao da veruje drugima, samo onako kao što je Svetozar Marović, njegov nekadašnji najbliži saradnik. Marović je već četvrtu godinu u nekoj vrsti političkog i zdravstvenog azila u Beogradu, gde se obreo nakon presude iz 2016. za malverzacije sa opštinskim i građevinskim zemljištem u Budvi. Marović, je godinama bio Đukanovićev zamenik u partiji i blizak saradnik. U Beogradu je utočište našao i Marovićev sin, srpski državljanin.

Među, onima kojima Đukanović treba da pokloni poverenje, ističu se premijer Crne Gore Duško Marković, ali kako se tvrdi, i zvaničnici Evropske unije, koji neskriveno iskazuju simpatije prema Markoviću. U delu podgoričke štampe Marković slovi za evropskog favorita.

To što se Đukanović kao odgovor na masovne pravoslavne proteste koji traju od kraja decembra i usvajanja spornog Zakona o veroispovesti usmerio na kampanju unutar sopstvenog DPS, smatra se nastojanjem da spreči Markovića da potpuno preuzme partiju.

Tim dubinskim nepoverenjem bi se moglo i objasniti kako je moguće da tokom susreta Markovića i evropskog komesara Olivera Varhejia (naslednik Johanesa Hana u resoru proširenja) “procuri” da će primena verskog zakona biti odložena, pa da se to potom odmah porekne.

U odnosu prema vladici Amfilohiju i drugim ljudima iz SPC koji organizuju i predvode proteste, vidljiv je Markovićev blaži stav i veća spremnost na razgovor. A do pregovora bi svakako moralo da dođe, to je neminovno kad na ulicama gradova demonstrira skoro trećina stanovnika jedne države.

Takođe, to je neminovno i kada u zid udari stvarnosti udari glavni politički koncept. A glavni koncept glasi da je Đukanović uspeo da “stvori” novi crnogorski identitet, koji je prirodno okrenut zapadu i onome što se određuje kao moderne liberalne vrednosti.

Međutim, on je najviše uspeo da delove postojećeg ideniteta okrene jedan protiv drugog, za potrebe političke kampanje. Ali i ta kampanja koja negira da je istovremeno moguć osećaj crnogorstva i posebnosti, zajedno sa bliskošću sa Srbijom, i željom za evropskim vrednostima, ima krajnji domet. I taj domet je pređen na prošlim izborima u oktobru 2016. kada je na izborni dan došlo do hapšenja grupe srpskih državljana i potom suđenja i presuda u aferi “državni udar uz pomoć agenata ruske voje službe”.

Tada je lista DPS “Sigurnim korakom” osvojila 158.000 glasova, dok je koalicija oko Demokratskog fronta pod nazivom “Mi ili on” uspela da dobije upola toliko, a Demokratska Crna Gora 38.000.

Međutim, opozicija nije priznala pobedu DPS-u, pa svjedno i što je Đukanović pobedio na predsedničkim izborima 2018. nastavlile su se silne primedbe na to kako vlast DPS sprovodi izbore i krši pravila, a i povremeni bojkoti parlamenta.

Situacija je vrlo nalik onoj u Srbiji, čak je i lider Demokratske Crne Gore Aleksa Bečić dočekao komesra Varheija sa spiskom svega što vlast nije usvojila da popravi sprovođenja izbora. Bečić tvrdi da je Crna Gora u vanrednom stanju zbog masovnih protesta, kršenja izbornih pravila i stanja u pravosuđu.

Đukanoviću je neophodno da to vanredno stanje reši i skloni protestante sa ulica pre izbora. Budući da je zahtev samo jedan i odnosi se na povlačenje verskog zakona, to deluje jednostavno i izvodljivo i do maja, za kada su najavljivani izbori.

Međutim da li bi to značilo za Đukanovića da njegov DPS na izbore ide kao gubitnik? Sadašnji nalazi navodno pokazuju da preko 60 odsto ljudi podržava proteste. Koliko god da blokiran ili slab parlament bio, i bez obzira što je Đukanović na predsedničkom, a ne na premijerskom mestu (Markovića je lako “žrtvovati”), gubitak parlamenta vodio bi gubitku stranke – DPS-a, a odatle je samo pitanje trenutka odsutne bitke za poziciju predsednika.

Sa druge strane, Vučiću u Srbiji mnogo bolje ide. Vučiću su se demonstranti sami sklonili sa ulica, time što je omladinski pokret “1 od 5 miliona” najavio da se povlači iz organizacije protesta. Takođe, mada su lideri opozicionog Saveza za Srbiju komesaru Varhejiu ponovili rešenost da bojkotuju predstojeće opšte izbore, sa velikom verovatnoćom se može očekivati da će se od bojkota odustati. Pitanje je samo da li će se naći lep ili ružan način odustajanja.

Način će biti stepenast, kao i kad je proglašavan bojkot. Prvo su to učinili u pokretu “1 od 5 miliona”, pa pojedinačno stranke članice Saveza, pa onda svi zajedno. Sada će se izgleda ići obrnutim redom. Prvo je bojkot srušio “1 od 5 miliona”, pa kada utihne zbunjenost i neverica kod pristalica, slediće gradonačelnici Šapca i Paraćina koji su u Savezu, pa će se videti kako dalje.

U međuvremenu, nastojanja da se omladinci iz “1 od 5 miliona” dožive “trojanaci”, kao ratna varka, jer će se iz lukavstva kandidovati, su uzaludna. Jer, ne možete “trojanskim konjem” zvati to kada u tvrđavu šaljete grupu mladih kopljanika, koji ničim nisu sakriveni. Tako ogoljeno izgledaju omladinici “1 iz 5 miliona” kao kadnidati za odbornika i poslanike, budući da su godinu dana predstavljani javnosti kao mladi zagovornici najradikalnije “borbe protiv diktature”.

U tvrđavi vlasti ih čekaju Vućićevi “strelci”, najavljuje se da će na listima njegove SNS 40 odsto zauzimati novi “mladi” iz njihove političke akademije.

U slučaju Šapca i Paraćina, odnosno učešća na lokalnim izborima Nebojše Zelenovića i Saše Paunovića, situacija će biti još teža. Ukoliko se njihova imena budu našla na listama kandidata, značiće da ni oni sami ne veruju da će Vučić i SNS biti bojkotom srušeni u dogledno vreme, te da će, recimo postati ministri, a ne ostati gradonačelnici.

U nešto lakšoj poziciji biće Paunović, on je navikao da nastupa sam bez pomoći i strategije Demokratske stranke, uglavnom prateći šta rade naprednjaci na terenu i uzvrćajući im.

I na kraju, svi koji kažu da je Savez za Srbiju savez za izborne uslove i bojkot, grdno greše. Kada je sklapan u jesen 2018. odmah su dogovarane i kandidatske kvote.

Savez za Srbiju je napravljen pre svega kao izborna koalicija. Nezadovoljstvo brojem prolaznih mesta na listi za parlament bilo je objašnjenje zašto recimo DSS Miloša Jovanovića tada nije ušla u Savez, a pregovarali su.