– Većina takvih dokumenata prvenstveno se odnosi na postupanje prema štrajkačima glađu u zatvorima, pošto je to njihov jedini način protesta. Tako i Deklaracija svetskog lekarskog udruženja o postupanju sa štrajkačima glađu i žeđu, usvojena na Malti 1992, kaže da su lekari dužni da pregledaju pacijente koji se odluče na ovakav vid protesta, i da ih po potrebi hospitalizuju. U slučaju Tomislava Nikolića ne znamo da li je prethodno bio podvrgnut pregledu lekara, ali su doktori pre ukazane lekarkse pomoći bili dužni da mu predoče eventualne ishode njegovog postupka – ukazuje Alimpijević.

Naš sagovornik navodi da osoba može da živi bez hrane do šest nedelja, a bez vode najviše nedelju dana.

– Ukoliko pacijent odbija da primi medicinsku pomoć i ne odustaje od štrajka, a stručnjaci ustanove da nije duševni bolesnik, on može da zapadne u stanje kome. Prema Kodeksu profesionalne etike Lekarske komore Srbije, lekar je dužan da u toj situaciji bez „odlaganja pruži pacijentu pomoć“ – navodi Alimpijević. On dodaje da je protest u vidu odbijanja hrane i vode rizik za zdravlje ljudi i da posledice mogu da budu kobne usled pogoršanja zdravstvenog stanja ukoliko imaju neku bolest, a ne samo zbog neuzimanja hrane ili vode.

S obzirom na to da Tomislav Nikolić nije odbio lekarsku pomoć, već prima terapiju, hranu i vodu putem infuzije, rizici po zdravlje svedeni su na minimum.

Međunarodna lekarska deklaracija o štrajku glađu

Deklaracija o štrajku glađu usvojena je na 43. skupu svetskih lekara u Malti u novembru 1991, a dopunjena je na 44. skupu svetskih lekara u Marbeli u Španiji septembra 1992.

1. Lekar koji pruža medicinski tretman štrajkačima glađu suočava se sa sledećim suprotstavljenim načelima:

1.1. Moralna je obaveza svakog ljudskog bića da poštuje tuđi život. To se naročito odnosi na lekare, koji svojim znanjem spasavaju živote i deluju u najboljem interesu svojih pacijenata.

1.2. Dužnost je lekara da poštuje autonomnost pacijenta. Lekar mora da zahteva pristanak pacijenta pre nego što ga podvrgne bilo kakvom medicinskom tretmanu, osim u slučaju vanrednih okolnosti kada lekar mora da preduzme korake koji su u najboljem interesu pacijenta.

2. To je tipičan slučaj kada štrajkač glađu, koji je dao jasne instrukcije da ga ne reanimiraju, upadne u komu i u opasnosti je da umre. Lekar ima moralnu obavezu da reanimira pacijenta iako je to protiv njegovih želja. S druge strane, dužnost lekara je da poštuje autonomiju pacijenta.

2.1. Ukoliko se sprovede intervencija, može da se osujeti autonomija pacijenta.

2.2. Ukoliko ne interveniše, lekar može da se suoči s tragedijom neibežne smrti pacijenta.

3. Odnos lekar-pacijent postoji kadgod je doktor dužan, zbog obaveze prema pacijentu, da svojim znanjem pomogne bilo kojoj osobi, bilo u vidu pružanja medicinskog tretmana ili u vidu saveta. Taj odnos može da postoji uprkos činjenici da pacijent možda ne pristaje na izvesne oblike medicinskog tretmana ili intervencije. Onog trenutka kada lekar pristane da pruži medicinski tretman štrajkaču glađu, on postaje njegov pacijent. To sa sobom nosi sve implikacije i odgovornosti koje su u vezi sa odnosom lekar-pacijent, uključujući pristanak i poverljivost.

4. Konačnu odluku o tome da li intervenisati ili ne treba da donese jedan lekar bez mešanja treće osobe čiji primarni interes nije dobrobit pacijenta. Međutim, lekar treba jasno da stavi do znanja pacijentu da li on može da prihvati njegovu odluku da ne želi medicinski tretman ili u slučaju kome infuziju, te da je u smrtnoj opasnosti. Ukoliko lekar ne može da prihvati odluku pacijenta da ne želi lekarsku pomoć, pacijentu će biti dodeljen drugi doktor.