Foto: Beta/Saša Đorđević

„Kada su predsedniku Aleksandru Vučiću na komemoraciji 24. marta pošle suze, bio je predstavnik srpskog društva po tome koliko je šok i danas dubok. Doduše, Vučić ni rečju nije pomenuo žrtve na drugoj strani“, piše Erih Ratfelder za dnevnik Tagescajtung: „U srpskoj štampi se ni ne izveštava o tome da postoje masovne grobnice sa Albancima iz vremena rata. Široka srpska javnost zna samo za jednostranu sliku priče, iako se neki opozicionari tome suprotstavljaju. Ona ne zna ništa o etabliranju represivnog sistema posle revizije srpskog Ustava iz 1989. Ona ne zna gotovo ništa o početku 90-ih godina, kada su Albanci izleteli iz državne službe i privrede. Ona ne zna ništa o svakodnevnom tlačenju kojem su Albanci bili izloženi svih tih godina. I ne diskutuje o tome da je tadašnji predsednik Slobodan Milošević sklapanjem mira u Bosni sprečio mirno rešenje za Kosovo. Za nju su borci UČK koji su se posle pojavili samo teroristi protiv kojih se trebalo boriti svim sredstvima. Jer, u srpskom istorijskom mitu 19. veka Kosovo je ’kolevka nacije’ koju valja braniti svim sredstvima – sve i ako Srbi na Kosovu odavno predstavljaju manjinu.“

„Sledstveno tome je većina srpskog stanovništva podržavala brutalne akcije srpskih policajaca i vojnika. Uništavanje čitavih poteza zemlje, spaljivanje trećine albanskih sela 1998, godinu dana pre akcije NATO, ne postoji u kolektivnoj svesti Srba. Srpski general Ratko Mladić je 1995. masovno ubistvo više od 8.000 Bošnjaka u bosanskoj Srebrenici nazvao ’osvetom Turcima’. To se odnosilo na (izgubljenu) bitku protiv Osmanskog carstva na Kosovu polju 1389. Šeststo godina kasnije su to dakle Bosanci imali da plate životom. I danas ogromna većina u srpskoj javnosti odbija da prizna Srebrenicu kao genocid.“

„Događaji u Srebrenici su stvorili foliju za odluku NATO. Ni to se ne opaža kao istorijska činjenica. Da je Milošević pristao na Sporazum iz Rambujea koji je bio poslednji pokušaj da se problem mirno reši, Kosovo bi danas neosporno još bilo srpsko državno područje. On je propustio šansu. Zato su Amerikanci i Britanci požurivali na rat.“

„Pri odluci crveno-zelene vlade da se zbog Kosova vojno interveniše u Srbiji, srpski zločini u Bosni, genocid u Srebrenici, sigurno su psihološki imali ulogu. Šok iz Srebrenice je bio pozadina za ukazivanje Joške Fišera na nemačku poziciju posle Drugog svetskog rata: „nikad više Aušvic; nikad više rat“. Nikad više Aušvic u vezi sa balkanskim ratovima znači: nikada više ne dozvoliti monstruozne zločine pred našim očima. Na Kosovu je pretilo ponavljanje događaja u Bosni.“

„Obrazloženje koje je poticalo iz prorađivanja nemačke istorije su druge sile zahvalno preuzele. Za to su imale i razlog. Od 20-ih godina, različite srpske vlade su pokušavale da promene etnički sastav na Kosovu u svoju korist. O tada nastalom spisu srpskog političara Vase Čubrilovića – planu da se Albanci odstrane sa Kosova – u Srbiji 90-ih godina se ponovo široko diskutovalo – a od 1998/99 taj plan je sprovođen. Sa NATO-intervencijom 1999, ta strategija se samo radikalizovala. Srbi su deportovali 900.000 Albanaca u Makedoniju i Albaniju, pri tome je ubijeno 13.000 ljudi.“

„Nakon što je Milošević u junu 1999. kapitulirao, te izbeglice su mogle da se vrate. Sada su pobegli mnogi Srbi, pre svega državni službenici koji nisu poticali sa Kosova, jer su morali da strahuju od osvetničkih činova Albanaca. I Srbi sa Kosova su imali žrtve. Danas na Kosovu živi još samo 120.000 od nekadašnjih 220.000 kosovskih Srba.“

„Uprkos svemu: posle 20 godina, situacija na Kosovu se unekoliko smirila. Država proglašena nezavisnom 2008. je multietnički obojena. I kosovski Srbi su deo vlade. Od pre nekoliko meseci se pregovara o tome da Srbija diplomatski prizna Kosovo. Vučić bivši ministar informisanja Slobodana Miloševića, sada pregovara sa bivšim vođom UČK Hašimom Tačijem o razmeni područja. Srpska područja na Severu trebalo bi da pripadnu Srbiji, albanska područja oko grada Preševa – Kosovu. Tada bi Srbija trebalo da diplomatski prizna Kosovo. Ali, može li Vučić da ubedi svoju sopstvenu javnost, koju je sam manipulisao, da se odrekne Kosova?“

„Na obe strane bi trebalo da se mnogo šire diskutuje o prošlosti. Albanci koji su imali 13.000 žrtava, u osnovi su spremni za to, ali će to moći samo ako srpsko društvo prizna te žrtve. Stvaran mir, kako je to jednom rekla srpska istraživačica genocida Janja Beč, moguć će biti samo kada ljudi, potreseni zbog prošlosti, budu mogli zajedno da plaču. Vučić i Tači to do sada nisu mogli“, piše Erih Ratfelder za dnevnik Tagescajtung.


Povezani tekstovi