Doduše zajedno smo učinili tako da ta godina bude posebna i za naše partnere u Evropskoj uniji. Samo 11 godina nakon primanja Bugarske u evropsku porodicu, danas mi smo po prvi put predsedavajući Savetom EU. Samo pet godina posle početka pregovora za članstvo u EU Srbija je dobila od Evropske komisije jasni vremenski okvir za evročlanstvo. Dok ovo čitate u Sofiji se sprovodi prvi od 15 godina naovamo samit između EU i Zapadnog Balkana.

Ovim susretom bugarsko predsedavanje Savetu EU, ali i bugarska vlada jasno poručuju: „Naša budućnost sa Zapadnim Balkanom je zajednička, a to je Evropa putovanja bez granica, zapošljavanje bez ograničenja, kupovina bez carine.“ Bugarski napori u ovom pravcu ne završavaju se krajem našeg rotacionog predsedavanja – dosledno radimo za zbližavanje s našim susedima, te bi mogli da se smatramo uspešnima jedva kad taj proces postane nepovratan. A ja verujem da je ovaj rezultat napora svih nas neminovan. I današnji samit jeste korak prema ovome uspehu. Očekivana Sofijska deklaracija je preliminarno odobrena od svih 28 zemalja-članica EU i podržana od zemalja Zapadnog Balkana. Ona sadrži jasnu političku podršku za evropsku perspektivu regiona. Nešto više – u njoj ima anekse i dopune koji naknadno razvijaju onih šest inicijativa Strategije proširenja Komisije, objavljena 6. februara ove godine.

Ovi tekstovi su naše „zapisano u kamenu“ obećanje da se angažujemo podrškom reformi, povezanošću regiona, civilnom društvom, podrškom malom i srednjem biznisu i obrazovanju mladih ljudi. Ako moram da potražim primer u mojoj rodnoj Bugarskoj, ona je neprepoznatljivo promenjena za poslednjih 11 godina. Danas pred mladima ne stoji dilema da se osećaju Evropljani u otadžbini ili Bugari u Evropi. Oni su oboje. Imaju mogućnost da se uče u Maastrihtu, da rade u Plovdivu, da se zabavljaju u Novom Sadu, a da se ne osećaju neshvaćeni, neocenjeni, ili ne na svome mestu u bilo kojem od ova tri grada. Ukratko rečeno – to je dupli cilj današnjeg susreta u Sofiji – mi, Evropska unija, da potvrdimo i osnažimo naše angažovanje prema Zapadnom Balkanu, a mi, zemlje regiona, da dokažemo da možemo ne samo da se reformišemo, nego i da to činimo zajedno. Prvo je neophodno, jer je bitno evropske zemlje i institucije da postanu svesni da dugujemo našim susedima svoje najbliže prijateljstvo i podršku. Drugo – da prevaziđemo skepticizam onih naših evropskih partnera koji još uvek ponavljaju vekovno kliše o „balkanizaciji“. Bez jasnog stimulansa od strane EU je teško da se ide putem evropske integracije, ali ako se taj put ne prati dosledno, nije moguće da se osigura iskrena evropska podrška. Neka zajedno – političari i civilno društvo, slomimo ovaj vicious circle i pretvorimo ga u virtuous circle!