Foto: Stanislav Milojković

Ali, zašto bi istina o tragediji Đinđića bila za ovo društvo relevantnija od bilo koje druge istine koju moje društvo potiskuje i koga danas, uopšte, to interesuje?

I ja sam mogao da se ponašam drugačije, pa da pustim suzu 15 godina kasnije, ali neću dozvoliti da relativizovanjem svega onoga što je bitno završimo u moralnoj crnoj rupi, među svima onima koji danas nabrajaju pravne pretpostavke političke pretpostavke ubistva Zorana Đinđića. Prvo, ko to pita, a da ne zna, a drugo zašto se Srbija krije iza besmislica? Đinđić je ubijen u akciji „Stop Hagu“, to je bio poslednji način da se zaustavimo u sprovođenju politike čiji je on postao simbol. Ubistvo Đinđića bilo je samo metod, pre toga se glasalo o nepoverenju vladi, protestovale su JSO, i Đinđića su kriminalizovali u medijima, ali sistem o kojem je Zoran pričao nije bilo ni policija ni pravosuđe, već život. Nije mene do danas ništa sačuvalo osim sam život, kaže u razgovoru za Danas Čedomir Jovanović, predsednik Liberalno-demokratske partije, odgovarajući na pitanje kako komentariše činjenicu da ni posle 15 godina nije otkrivena politička pozadina ubistva premijera Zorana Đinđića.

* Kako ocenjujete inicijativu da se bivšem predsedniku države Slobodanu Miloševiću, protiv čijeg režima ste se i sami borili, podigne spomenik?

– Milošević je pod neuporedivo težim pritiscima ostavljao utisak uravnoteženije osobe od 90 odsto srpskih političara. Zamislite Miloševića koji ide u streljanje i prazni šaržer ili Miloševića koji tvituje, ili ode pa prebije nekog u gradu. Za mene Milošević nikako nije bio normalan, ali nisam ličan u politici i zato postoji nesporazum između mene i velikog dela društva koji polaže pravo da mu ja pripadam. Nikad nisam svoju politiku ograničavao, ali je tačno da je moju politiku mogao mnogo lakše da razume neko u onome što mi definišemo kao „krug dvojke“ nego u Kosjeriću ili Arilju. Način na koji delujem u politici nikad nije bio ličan. Tako nisam bio ličan ni prema Miloševiću. U tu kuću sam otišao tek kad sam shvatio da će ga ubiti. Nisam želeo da 21. vek Srbi provedu u međusobnom klanju kao što smo proveli sve prethodne. Nikad ne bih potcenio ni Miloševića ni bilo koga do te mere da ga varam i lažem u toj situaciji, to su okolnosti u kojima nema foliranja. Naravno da je njemu bilo sve savršeno jasno. Mislite da je bio zatečen što ide u Hag? Ne. Možda su bili zatečeni njegovi advokati što su ostali bez honorara. Naravno da mu Srbija neće dići spomenik jer u Srbiji nikome nije stalo do Miloševića. Jedini koji podržavaju tu ideju jesu oni koji pripadaju „kreativnom talogu“. Oni su samo jalovi kao što je jalova čitava naša stvarnost. Tako neko ima Slobu i spomenik, a neko ima onu „horajzon lutku“. To je kompenzacija za osećaj jalovosti. Oni su jalovi, pa kad ne znaju šta će, pričaju o Miloševićevom spomeniku. Njima je Milošević koristan samo mrtav. Ova zemlja treba da racionalizuje svoj odnos prema Miloševiću, da postane svesna šta je on bio. Dva puta je rušena presuda za ubistvo Ivana Stambolića i dva puta smo je ne znam kako odbranili, iako je sve dokazano u policijskoj istrazi. Ja nisam ličan za razliku od onih koji kažu da je Srbija fašističko društvo, a da je „Bujke gori od Vučele“. Zašto? Zato što primenjuje vaš besmisleni zakon o javnom informisanju. Vučić ode u Zagreb, pa kod Erdogana, pa kod Angele Merkel i onda merite njegove minute kao predsednika sa vašim sekundama dok stojite sa Sergejem Trifunovićem kraj Železničkog mosta. Taj most od Vučića mogu da „brane“ samo oni koji nisu ostali bez felne na njemu ili oni koji ne žive na Novom Beogradu.

* Neretko ste na meti tabloida. Kako to komentarišete?

– Ne znam po kome su se tabloidi više „istovarili“ nego po meni. A koga sam ja to opljačkao, ubio, kakav sam ja to narkoman? Zašto mene Vučić nije zvao 2016. da budem potpredsednik Vlade, kao što Dragan Đilas kaže da je zvao njega. Ja se Vučiću nisam nudio da budem predsednički kandidat, za razliku od Saše Jankovića i Vuka Jeremića.

* Da li Vas je Vučić nekada pozvao?

– Mi razgovaramo, ali je i vrlo dobro jasno i njemu i meni koji su limiti. Ja ne mogu da budem u Srbiji vlast jer moj dolazak na vlast znači davanje legitimiteta onim idejama koje „nikad nisu imale pravo“ na postojanje u Srbiji. Ja sam otac četvoro dece i još sam ludo zaljubljen u svoju ženu. Čitav život radim i pokušavam da živim od svog rada. Zar mislite da je pitanje Prajda jedini problem Srbije? Ne, ja se tamo pojavljujem jer znam kakvo je zlo na drugoj strani. Ja ne mogu da budem vlast u Srbiji, kao što nije mogao ni Zoran. Vlast u Srbiji se ne dobija na izborima, ona se otima. Tako je oduvek bilo. Kao što se znalo da vlast u Srbiji ne može da se napravi dok Rusi ne klimnu glavom.

* Kako komentarišete tvrdnje Dragoljuba Markovića o Đinđiću, Ulemeku, Vama, objavljene u nedeljniku bliskom vlastima u nedelji kada se obeležava 15 godina od Đinđićevog ubistva?

– To je gubljenje vremena. Karte u Srbiji su podeljene. Šta god da se u Srbiji kaže o Đinđiću, to neće uticati na stav ljudi koji Zorana iskreno poštuju. Pucanje u mene je samo rasipanje municije. Meni je prvo žao Dragoljuba, neću da naše lične odnose unosim u sve to… Za razliku od mnogih, ja sam druga Srbija, koja „nema pravo“ da postoji. Kao što mi je rekao Stjepan Mesić: „Mali, tebi kosti neće ostaviti na miru.“

* Zašto Vam je Mesić to rekao?

– Zato što sam ta druga Srbija. Mene ne interesuje šta kaže Dragoljub, koga su uništili sopstveni demoni, niti šta je uloga Veselinovićevog nedeljnika koji služi za to da Cane Subotić kaže šta mu padne na pamet. Ne zanima me ni šta o meni govore oni koji sebe smatraju „živim svecima srpske demokratije“. Ceo život mene „cepaju“ i „beli listići“ i „crna ruka“. Ja, recimo, nisam imao nikakav javni gest koji bi mogao da se protumači kao osporavanje „Protesta protiv diktature“. Ali, meni je smešno što ljudi ne mogu da razumeju da je nemoguće pokrenuti ozbiljan protest tako što ćeš napisati nešto na Fejsbuku. Oni dođu kod mene i pitaju me kako smo mi to radili ’96, ja kažem „Alo, ovo je novi vek, stvari su se promenile“.

* Da li ćete se povući sa pozicije predsednika LDP, imajući u vidu loš rezultat na beogradskim izborima?

– Jedini put kad je imalo smisla pitati me da li ću se povući bilo je posle izbora 2012. iz kojih smo mi izašli kao jedina stranka koja je napravila bolji rezultat nego 2008. Tad sam ih sve pozvao i rekao: „Ej, ljudi, moramo da pravimo vladu sa Tadićem.“ Nije napravljena vlada i LDP je tada bio osuđen na propast. LDP je prvo napustilo rukovodstvo, pa članstvo, pa birači… Tako je bilo i sa drugim strankama. I ko kaže da danas političko delovanje mora da podrazumeva postojanje stranaka. Evo vam primeri Trampa i Putina… Demokratija se transformiše… Ko kaže da je to trajan format i da sutra mora da bude bolje. Mi više nemamo potencijal ni za jednu ozbiljnu političku stranku. Moram da se fokusiram na ono što je fundamentalno za mene.

* A šta je to fundamentalno?

– Kako da prevaziđem nesporazum između mene i dela društva kojem pripadam. Pritom, mene baš briga šta ko misli o meni, osim mojih najbližih. Naša politika je kao jedan prosečan srpski brak – zajedno su jer nemaju pare da svako ode na svoju stranu, a svako ima „nekoga sa strane“. Ja sam u klinču sa društvom samo zato što pokušavam da mu pomognem. Danas o Dodiku mnogo ružnije od mene govore ljudi u Republici Srpskoj. Zar stvarno mislite da ja sad treba da palim Jarinje ili Brnjak kad Vučić sa manje ili više uspeha interpretira ono što sam ja o Kosovu mislio pre 10 ili 15 godina? Zar ja imam pravo da obećavam vraćanje plata i penzija na raniji nivo kad znam da ne postoji nijedan političar koji bi ih „sekao“ da ne mora? Nama je stigla „faktura“ za 30 godina ludila. Ja ne želim da napadam Vučića, već da se nadmećem sa njim.

* Kako gledate na srpsku opoziciju danas?

– Katastrofa takozvane „građanske opozicije“ je u tome što je Vučić na svakom planu moderniji od njih. Oni danas pričaju o tajkunima, radničkom akcionarstvu, moratoriju na vraćanje bankarskih kredita, o kolhozima, dakle, retrogradni su potpuno. Za 10 godina ljudi će biti na Marsu, a pola zanimanja će nestati. Pa zašto bi onda moralo da postoji zanimanje „predsednik stranke“. Ko kaže da nećemo izgubiti pravo da se bavimo politikom… Dakle, problem ove zemlje, a ne moj lični jeste kako da se razumem sa ljudima. Da li je problem to što sam rekao da čestitam ljudima koji su glasali za Vučića? Pa, svaki drugi oko mene je za njega glasao, uglavnom iz egzistencijalnih razloga! Ne mogu da shvate da su se promenili i Vučić i njegovi birači. Za „građansku opoziciju“ politika je pitanje stila, a za mene politika je krvav posao. Zato sam im na prvim izborima ok ja, pa na drugim beli listići, pa Radulović, pa Janković, pa onda Đilas, koga su prethodno rušili. Ako se ništa ne promeni, mi ćemo u Srbiji imati crnogorski model, ali, za razliku od te države nećemo imati pozitivan „drajv“ kao što je bila nezavisnost.

„Neću i ne mogu drugačije“

* Da li ćete promeniti nešto u načinu bavljenja politikom?

– Sve je kao što je moralo da bude i, na kraju, kako sam želeo, moraju ljudi da se promene, ja neću i ne mogu, sve je drugačije, Vučić, njegovi birači, svet, samo one koji treba da me podrže to ne obavezuje, drugi su pukli jer ih je vreme zgazilo, ja sam, kao i uvek, samo ispred toga, a pošto znam da ih čekajući nikad neću dočekati, moram nekako da ih uverim da krenu na ovu stranu, bio sam sve vreme svestan da ovakav život mora da se sruši, da će i mene povući, ali da jedino tako mogu da dobijem prostor.