Foto: Vojislav DevićIdejni projekat izgradnje grada posvećenog pomirenju Srba i Albanaca u 21. veku, projekat je arhitekte iz Novog Sada Vojislava Devića, koji ovu temu smatra civilizacijskim pitanjem koje ne treba da zavisi od bilo kog statusa koje Kosovo i Metohija imaju ili će imati u budućnosti.
Suživot različitih u veri, naciji, jeziku i kulturi može biti planiran i organizovan u jednom novom specijalno za to planiranom i utemeljenom gradu.
Dević je taj grad za novi zajednički život nazvao SRBALBANOPOLIS – ALBANSRBOPOLIS, ili jednostavno Mirgrad, a za koji je svojevremeno dobio stručnu podršku kolega urbanista, kao i od „Bertran Rasel“ mirovne fondacije iz Notingema i od Međunarodnog komiteta za mir i razoružanje iz Moskve. Između ostalih radova, planovi Mirgrada bili su izloženi na autorskoj izložbi ovog arhitekte u Muzeju Vojvodine.
Kako ostvariti naizgled nemoguću misiju, kako trajno pomiriti Srbe i Albance na Kosovu i Metohiji?
Potrebno je probuditi svest i savest o neophodnosti razvijanja zajedničkog tolerantnog suživota dva balkanska naroda. Uvek sam smatrao da rešenje treba da ponudimo mi, a ne da nam se nameće iz sveta. Zato se u ovom projektu i nudi strateško i civilizovano razmišljanje o toleranciji među različitima i razmatra konkretan projekat zajedničkog suživota Srba i Albanaca u skladu i miru u jednom posebno za to planiranom urbanom prostoru. Potrebno je izgraditi grad mira po svim pravilima i klasične i moderne arhitekture.
Može li se pomirenje ostvariti u već postojećim gradovima i mestima na Kosovu i Metohiji?
To je i moguće i poželjno, ali će za to biti potreban dugotrajan višedecenijski, a verovatno i duži proces, koji treba podsticati na sve načine. Paralelno toj „maratonskoj“ aktivnosti, potrebno je ipak brže ostvariti pomirenje, za početak na jednom neutralnom prostoru u kome bi se utemeljio ovaj MIRGRAD.
Niko od aktuelnih a ni prethodnih političara, od 1998. godine pa sve do danas, nije imao ili nije hteo da ima sluha za ovakvo jedno strateško pomiriteljsko rešenje i da, u stvari, umesto da se bave zaista suštinskim rešavanjem problema boljeg, humanijeg i kulturnijeg života ljudi različitih u naciji, veri i kulturi i poboljšanja suživota svih, oni se bave samo uskim dnevnim temama i čini se da nikom od njih nije u interesu da zaista uradi nešto što bi bilo na dobrobit svih.
Ubeđen sam da je bolje izgraditi primer ovakvog grada i pokazati da se može živeti u skladu i sa prostorom i sa vremenom i sa drugim ljudima. Prostor je kao i duša i on i ona imaju svoju memoriju i negativnih i pozitivnih iskustava. Da bi se krenulo u proces pomirenja potrebno je dati neki pozitivan primer koji je prihvatljiv i u građanskom i u demokratskom i u multikulturnom i u multireligijskom smislu. Upravo sve te savremene standarde zadovoljava ovaj urbanistički projekat koji treba da nikne na neutralnoj, mržnjom neiskvarenoj teritoriji. Predložio sam kao jednu od najpovoljnijih opcija da to bude u dolini Belog Drima, između Koritnika i Paštrika, na granici između Srbije i Albanije, u okolini Prizrena.
Da li je moguć takav jedan grad?
Konkretno, to je grad bez bilo kakvih prepreka mirnom suživotu bilo koja dva, ili više naroda. Suština je da arhitektura, urbanizam i prostorno planiranje treba da budu u službi ljudi i njihovih međuljudskih odnosa. Postoji arhitektura pomoću koje ljudi prave samo zidove, prostore u kojima će se živeti, spavati, raditi, arhitektura koja gradi tržne centre. Ali, postoji i viši nivo arhitekture koja može da projektuje i gradi međuljudske odnose i to je ona sušta vrednost žive arhitekture za izmirenje čoveka sa čovekom i čoveka sa prirodom, a sve na korist i čovečanstva i Planete Zemlje. Nama naša planeta daje sve moguće uslove da na njoj živimo normalno i da koristimo sva njena dobra a da ne uništimo ni sebe ni nju. To što smo mi razdeljeni po nacijama, kulturama, jezicima i religijama još od neuspele gradnje Vavilonske kule, to jeste osnova koja može stalno izazivati i sukobe, ali poenta je u tome da ona može biti inspiracija za novu harmoniju. Ta različitost treba da bude osnova za nenasilni zajednički život. Hoću da dokažem da prostor može da podnese i da gosti sve razlike među ljudima i da može tako da se isprojektuje da nije ni bitno da li će u njemu živeti 5.000 ili 50.000 Srba i Albanaca. Bitno je da će taj srpsko-albanski grad imati jaku simboličko-simbiotičku funkciju istinskog pomirenja i tolerantnog suživota.
Kako ste konkretno zamislili grad mira?
Njegovu osnovu predstavljaju koncentrični krugovi različitih namena i funkcija i kroz koju god ulicu da se krećete od periferije ka centru ili obrnuto, prolazite naizmenično čas kroz srpski, čas kroz albanski deo. Smisao je u tome da je sve ono što nas zbližava u centru: tehnika, sport, informatika, građanska kultura… a ono po čemu smo različiti je smešteno na periferiju kao što su sakralni objekti, tradicionalna kulturno-umetnička društva… To je, naravno, potpuno drugačije od naših varoši i gradova gde su u samom centru, na primer, crkve, dakle religijska zdanja upravo po onome po čemu se razlikujemo. Ovde je obrnuto. U centru ovog grada je planirana Palata koja bi svedočila o istorijskom preplitanju dva naroda u poslednjih hiljadu godina. To su Palata i park pomirenja, sportski tereni i kulturne i obrazovne institucije koje su dvojezične u samom centralnom prstenu, onda ide komunalni prsten, pa prsten različitih zanatskih, proizvodnih i trgovinskih objekata, zatim prsten različiti vrsta stanovanja, a na kraju, na samoj periferiji, na rubu, u parkovsko-poljoprivrednom prstenu, smešteni su specifični religiozni objekti po kojima se razlikujemo. To je format grada koji bi imao i pet gradonačelnika: Srbina, Albanca, jednog kojeg postavlja Brisel, jednog Vašington, a jednog Moskva. Oni bi bili garanti da će se tu sprovoditi mirotvorna bezbednost zajednice.
Imate li predlog političkog uređenja takvog grada?
Ništa se ne sme prepustiti slučajnosti. Svi stanovnici, pre nego što bi zvanično postali stanovnici tog grada, morali bi da potpišu Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima UN, Evropsku konvenciju o ljudskim pravima čoveka kao i da potpišu da neće nositi oružje. Da bi se pokazalo da to nije nikakvo novo „bratstvo–jedinstvo“ i „svi smo jednaki“, svaki građanin bi potpisao i da će negovati upravo svoju veru, jezik, pismo i kulturu, tj. da će‚ ostati u tradiciji svojih predaka a neće ugrožavati tradicionalne vrednosti drugoga. Naravno, bile bi predviđene i neke olakšavajuće okolnosti, da prvi stanovnici u ovom MIRGRADU prvih pet godina budu oslobođeni plaćanja poreza i slično. Taj grad bi imao čvrste temelje prostorne i društvene tolerancije u sebi.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
