Najbolja opcija jedan dobar opozicioni kandidat

Jedna od tema u okviru ovog sklopa je i odluka ko će sve od opozicionih kandidata „stati na crtu“ Vučiću kao kandidatu Srpske napredne stranke.

Da li bi opozicija trebalo da istupi u tu borbu sa zajedničkim, jednim kandidatom, ili bi, sa stanovišta pobede, svaka opoziciona grupacija trebalo da ima svog predsedničkog kandidata, kao i koliko je opcija o jednom kandidatu realna, s obzirom na različitost i rivalstvo unutar tog političkog spektra, pitali smo sociologa i člana Glavnog odbora Partije radikalne levice Jovu Bakića i politikologa Nebojšu Lj. Milenkovića, predsednika Centra za društveni dijalog i regionalne inicijative.

– Problem je što se ne zna ko je sve u opoziciji, a ko će prvom prilikom pretrčati u tabor vlasti ili s njom napraviti trule kompromise posle pobede. Ako bi isturena bila jedna kvalitetna kandidatkinja ili kandidat, onda zašto da ne. No, ne bi loše bilo i ako ima više dobrih kandidata, pa da onda svi glasaju u drugom krugu za opozicionog – ocenjuje za Danas Jovo Bakić.

Upitan koliko je realna saglasnost oko kandidata i u mogućem drugom krugu, imajući u vidu aktuelni opozicioni sastav na političkoj sceni, sagovornik Danasa kaže da sve zavisi od ličnosti kandidat(a)kinje odnosno od njene prihvatljivosti za sve.

– Bilo bi dobro da se ne licitira imenima, nego da se ljudi pažljivo izaberu. Ima ljudi – zaključuje Jovo Bakić. Prema mišljenju Nebojše Lj. Milenkovića, bilo bi najučinkovitije ukoliko bi opozicija imala jednog kandidata.

– I to je, čini mi se, jedna od strategija oko koje konceptualno ima najmanje neslaganja. Međutim, to nam ne garantuje da ćemo imati jednog kandidata u opoziciji, ne računajući aktere koji se predstavljaju kao opozicija a to nisu – kaže sagovornik našeg lista.

Na pitanje zašto je taj koncept najbolji, Milenković odgovora da je to zato što je za onoga ko u trku ulazi sa neuporedivo manje novca i bez ikakve institucionalne i medijske podrške najlakše da trči izbornu trku koja je predsednička, te bi i ujedinjavanje opozicije oko jednog kandidata u tom smislu imalo najmanje transakcione troškove.

– Da ne pominjemo sinergijski efekat zajedničke kampanje. Smatram i da bi opozicija trebalo da izađe sa imenom kandidata, a samim tim i krene u kampanju što pre, i tako iskoristi vreme da gradi kandidata. Ne slažem se sa kontraargumentacijom da je najvažniji faktor odluke to što će rani izlazak u javnost omogućiti režimskoj mašineriji da uništi kandidata, jer će se to desiti istim intenzitetom pre ili kasnije – kaže Milenković. Na kraju, zaključuje on, obe opcije su sve manje realne.

– Druga očigledno zbog protoka vremena, dok, ukoliko se složimo da nijedan postojeći lider neće biti zajednički kandidat, prva opcija nosi preveliki rizik za aktuelne političke aktere – smatra Nebojša Lj. Milenković.