Nove metode pregovora sa EU: Usluga Makronu i, možda, nešto više 1foto: EPA-EFE/ETIENNE LAURENT (arhiva)

Petog februara je nova Evropska komisija predstavila predlog za reformu politike proširenja, tačnije, metodologije pristupnih pregovora za zemlje Zapadnog Balkana.

„Reforma“ je postala nužna nakon totalne blokade pristupnog procesa sa Severnom Makedonijom i Albanijom od strane francuskog predsednika Emanuela Makrona.

Ako je verovati izjavama predstavnika francuske vlasti, s opreznim optimizmom se može očekivati da će Pariz na proleće ovim dvema zemljama otvoriti put za pristupne pregovore.

Predstavljeni dokument sadrži iznenađujuće mnogo pozitivnih elemenata koji bi mogli dovesti do značajnog oživljavanja politike proširenja EU.

U njemu se EU odlučnije nego poslednjih godina i politički argumentovano izjašnjava za proširenje na Zapadni Balkan.

U njemu se po prvi put jasno izražava spoznaja da je politika proširenja snažno sredstvo za podsticanje demokratije i da je uslovljavanje reformi glavno sredstvo te politike. Po prvi put se izričito spominju mogućnosti sankcionisanja manjkavih reformi.

Komisija predlaže da ne mora kvalifikovana većina država članica biti za sankcije, već obratno – potrebna je kvalifikovana većina da sankcije spreči.

To je novina u odnosu na dosadašnju politiku proširenja koja se temeljila na principu jednoglasnih odluka.

I, konačno, Komisija prvi put govori o direktnijoj komunikaciji EU s građankama i građanima zemalja Zapadnog Balkana koji su stvarni zagovornici evrointegracija. Istovremeno obavezuje vladajuće političare da komuniciraju sa građankama i građanima o strateškom cilju članstva u EU. Tu komunikaciju Komisija postavlja kao uslov za proces proširenja.

No, ipak ne bi trebalo dizati euforiju oko ovog predloga Komisije. Jer on je tek iznuđena reakcija na problem koji zapravo ne postoji, odnosno kojem se pogrešno pristupilo: Makronova potpuna blokada proširenja je primer neodgovorne evropske politike.

Neodgovoran je bio trenutak u kojem se zatražila reforma politike proširenja – nakon što je Makron dva puta iznudio odgađanje odluke o Severnoj Makedoniji i Albaniji.

Neodgovorna je bila i bit samog zahteva – prvo interna reforma EU pa onda nastavak procesa proširenja.

Neodgovorna je bila, na posletku, i Makronova činjenično netačna kritika dosadašnje politike proširenja. To je posledica tradicionalne francuske nezainteresovanosti prema politici proširenja na Zapadni Balkan – region iz kojeg se Francuska povukla još pre više decenija.

Iz te nezainteresovanosti je proizašla i Makronova opasna podrška ideji o razmeni teritorija između Srbije i Kosova.

Predlog Komisije je pokušaj da se smanji šteta za Zapadni Balkan, ali i sačuva obraz Makronu.

Tako, za razliku od pariskog predloga, ovde fokus nije stavljen na ekonomske reforme nego na demokratiju – pojam koji je zastrašujuće nedostajao u francuskom dokumentu predstavljenom u novembru.

Uvođenje dodatnih ekonomskih podsticaja je znatno smanjeno. Iskustvo je pokazalo da su dodatna novčana sredstva za vlade zemalja Zapadnog Balkana neefikasno sredstvo.

U zemljama regiona je ekonomija uglavnom i dalje pod kontrolom vladajuće političke elite. Kratkoročni, korupcionaški interesi moći dominiraju nad nacionalnim ekonomskim potrebama.

Ni francuski nezvanični dokument kao ni predlog Evropske komisije, međutim, ne analiziraju uzroke dosadašnjeg izostanka efikasnosti politike proširenja. Predlog Evropske komisije ne dotiče suštinski problem politike proširenja EU na Zapadni Balkan. To nije metodologija, pa zato rešenje i ne može biti promena metodologije.

Suštinski problem je nedostatak političke volje u EU, briselskim institucijama i državama članicama da dosledno koriste postojeće instrumente. Makron je uprkos nezainteresovanosti za region nazvao ovaj politički problem pravim imenom, ali se nije prihvatio njegovog rešavanja.

Novi dokument i novo pozicioniranje EU će verovatno omogućiti podizanje Makronove blokade pristupnih pregovora sa Skopljem i Tiranom, ali odlučujuće pitanje je može li on zaista biti prekretnica u politici proširenja.

Pre svega jer i dalje ostaje nerešena potka cele priče: sukob o budućnosti EU, prvenstveno između Francuske i Nemačke. Bez odgovora ostaju i dva načelna pitanja: kakvu Evropsku uniju želimo – političku uniju ili ekonomsku zajednicu? I gde se završava Evropa?