Foto: Fonet/Božidar Petrović

DW: Kako biste opisali trenutni položaj srpske manjine u Hrvatskoj?

Milorad Pupovac: Od ulaska Hrvatske u EU situacija nije napredovala nego u nizu elemenata nazadovala. I to zbog nacionalističkih i populističkih pritisaka poslednjih pet godina. S ovom vladom, vladom Andreja Plenkovića pokušavamo to promeniti. Pokušavamo da stvorimo uslove za neke promene na terenu, recimo reelektrifikaciju nekih područja, ali i da se borimo i protiv atmosfere netolerancije.

Kako objašnjavate tu promenu poslednjih nekoliko godine, to skretanje društva udesno?

Mi imamo jedan panevropski trend koji pogoduje razvoju i u Hrvatskoj. Kod nas se radi o endemskom stanju koje imamo od početka devedesetih i ako govorimo još dalje, iz hibernacije koja je postojala u socijalističkom poretku. S druge strane tu imamo ratno nasleđe u kojem imamo svega pa i obnove poraženih ideja iz Drugog svetskog rata. Tu su i oslobađajuće presude u Hagu i neispunjena obećanja da će se nastaviti procesuiranje zločina počinjenih s hrvatske strane u Oluji i drugim akcijama. To je ohrabrilo desničarske krugove. A tu su i neki pro-desni politički katoličanski krugovi koji koriste blagodati liberalne demokratije u borbi protiv te iste liberalne demokratije. To sve našu situaciju čini takvom da su demokratska i međuetnička dostignuća na ozbiljnom ikušenju.

Šta se po Vašem mišljenju dogodilo baš sada da su stvari po tom pitanju krenule nizbrdo?

M smo imali poztivan trend još od kraja devedesetih, za vreme vladavine predsednika Tuđmana kroz mirnu reintegraciju. Taj se trend nastavio i dolaskom vlade Ivice Račana na vlast i predsednikovanja Stjepana Mesića. No svoj pozitivni vrhunac je doživeo za vreme vladavine Ive Sanadera i kasnije Jadranke Kosor. Sanader je svojom proevropskom politikom smatrao da je i manjinska politika jedna od najvažnijih komponenti tog proevropskog puta. Kampanje protiv Srba su krenule kada je HDZ izgubio vlast. Ta taktika je s jedne strane bila pokušaj povratka HDZ-a na vlast, a s druge strane pokušaj uvođenja ideje po kojoj, što se tiče Hrvatske, tu može biti mesta samo za jednu naciju, jedan jezik, jednu kulturu pa i jednu politiku.

Dakle tu nema mjesta ni za socijaldemokrate, a ni za stranku koju ja vodim (Samostalnu demokratsku srpsku stranku). To je bilo razdoblje kada se na čelu HDZ-a nalazio Tomislav Karamarko. Na sreću, dolaskom Andreja Plenkovića na čelo HDZ-a i njegove vlade, taj trend je oslabio, ali još uvek nije stavljen pod kontrolu. Država još uvek nema snage jasno reći da je „Za dom spremni“ ustaški pozdrav kao što je to rekao Ustavni sud. No sudovi na nižim nivoima i policija još uvek ne reaguju kada Tompson i njegovi fanovi uzvikuju taj pozdrav. To ozbiljno ugoržava politički pluralizam i demokratska postignuća koje je Hrvatska postigla do ulaska u EU. I na kraju, to ozbiljno narušava prava nacionalnih manjina, pre svega srpske. I predstavlja ozbiljnu pretnju.

Očekujete li da će i u Hrvatskojdoći do jasnog stava naspram ove tematike, kao što to planira Austrija koja namerava da zabrani zakonomobeležja iz NDH?

Vlada koju podržavam mora imati jasan stav oko toga. Predsednica koju podržavam mora imati jasan stav oko toga. No to još uvek nije dovoljno jasno. Dakle: ne mogu ljudi koji su osuđeni za ratne zločine imati javne počasti. Oni mogu imati svoja građanska prava ali ne i javne počasti kao što se to događalo na proslavi Oluje ove godine. Ljudi koji dolaze s majicama Rafaela Bobana, jednog od najgorih ubjica na ovim prostorima, ne mogu biti zvanice na proslavi Oluje. Ne može se u Glini, gde se dogodio jedan od najgorih pogroma tokom Drugog svetskog rata protiv Srba, dopustiti organizovanje koncerta Tompsona za kojeg se zna kakvom ikonografijom se služi. Sankcioniranja nekih ljudi u Blajburgu zbog takvih obeležja bi trebalo da bude primer vlastima u Hrvatskoj. Slično bi morao reagovati i Brisel i odlučno reagovati na širenje ovakve ideologije iz nekih novih članica EU. Pokazalo se da je Evropskoj uniji bilo bolje kada se više pažnje posvećivalo pravima manjina. Isto tako mislim da bi i u okviru Berlinskog procesa, osim ekonomskim pitanjima, više pažnje trebalo posvećivati i suočavanju s prošlošću i pomiranju u ovom delu Evrope. Bez pomoći spolja, snage u Srbiji i Hrvatskoj koje žele dijalog a koje su oslabile poslednjih godina, teško da će uspeti.

Koliku ulogu bi mogla odigrati EU kada je u pitanju saradnja između Hrvatske i Srbije na području zaštite prava nacionalnih manjina?

Naš zadatak kao manjine ovde je da pomognemo Srbiji na putu ka EU i na poboljšanju odnosa ove dve zemlje. Jer to je i za nas dobro. No ako se komemoracije za žrtve u proteklim ratovima koriste za produbljavanje sukoba, onda to šteti demokratiji i stabilnosti u čitavoj regiji. No umesto da se započne dijalog, stvari se sve više i više zaoštravaju. I to pokazuju poruke razmenjene između Beograda i Zagreba poslednjih dana. Mi tu nastojimo da pružimo alternativni put. I naša izjava sećanja, koju smo dali kao Srpsko narodno vijeće, nije monološke nego dijaloške prirode. U njoj nema mesta samo za stradanja Srba nego i za stradanja svih naših sugrađana, pre svega Hrvata. Isto važi i za izjavu koju sam dao nakon komemoracije u Bačkoj Palanci za izbegle Srbe.

Neki su Vam prebacivali da ste preblago reagovali na izjave Alkesandra Vučića koji je Hrvatsku uporedio sa nacističkom Nemačkom.

Prvo, mi znamo kako treba reagovati i niko ne bi trebalo da nas podučava. Mi se već tri decenije nalazimo između čekića i nakovnja, između dve vatre, hrvatske i srpske. Mi smo protiv sukoba i rata i to ne želimo menjati. Mi želimo da budemo most i nositelj dijaloga. Naše izjave su motivisane tom političkom pozicijom i svrhom. Dakle: sasvim je sigurno da Hrvatska uz sve elemente ustašizacije koje su prisutne, uz sve tragične posledice etničkog čišćenja Srba u Hrvatskoj, ne može biti upoređivana s Hitlerovom Nemačkom koja je, kao i kvislinška NDH, imala svoje rasne zakone i logore. Mi vidimo slabosti u Hrvatskoj, borimo se protiv njih i očekujemo da svi mi imamo snage, uključujući i Srbiju, da se protiv toga borimo. Dakle prejake reči ne pridonose tome da ljudi uvide šta je potrebno promeniti u ponašanju. Tako da mi očekujemo da se retorika u tom pogledu i promeni.

Koliko Vam je zapravo dodijalo da reagujete svaki put na takve izjave iz Srbije i koliko Vam je dodijalo da se od Vas očekuje da reagujete na takve izjave?

Kada predsednica na stadionu ne čuje da se uzvikuje „Za dom spremni“ ili kada ne osudi one koji to uzvikuju, tada to prolazi. Ali kada ja ne odgovaram na prozivke i zahteve i naredbe, onda je to dovoljan razlog da se pokrene hajka i haranga. A to je nešto što ja ne prihvatam. Ja ne želim da budem talac u svojoj zemlji nečega što nisam učinio, nečega što nisam rekao i nečega za šta nisam odgovoran. Ali na komemoraciju izbeglim Srbima, koji najvećim delom ne snose nikakvu odgovornost, ću uvek otići. Želimo da obe strane vide šta su učinili jedni drugima. Da Srbi vide da su počinli zločine prema Hrvatima ali da su Hrvati počinili zločine nad Srbima. A držanje manjinskog političara kao taoca ili odgovornog krivca kojeg treba prvog uhvatiti i stisnuti kad već ne možeš Vučića, to je nešto što je nespojivo s demokratijom. To je svojstveno društvenom linču. I to usprkos tomu što smo bili uvek tu, bilo da se radi o početku pregovora sa EU ili mirnoj reintegraciji. Ako sam u Bundestagu zajedno sa svojim kolegama, poslanicima nemačkog parlamanta mogao braniti pravo Hrvatske na članstvo u EU, onda valjda mogu reći i da nešto ne valja u njenoj politici odnosa prema Srbima. Stvaranje neprijatelja u ovoj zemlji mora prestati.

Kako odgovarate na optužbe da su neki političari srpske manjine u Hrvatskoj aktivno učestvovali u pobuni protiv te iste Hrvatske u devedesetima?

U političkom životu Srba u Hrvatskoj najvećim delom deluju ljudi koji nisu imali ratnog iskustva. A onaj mali broj koji ga ima su odavno na različite načine doprineli svojoj zemlji da napreduje, bude priznata i da u njoj zavlada mir.

Koliko su problemi Srba u Hrvatskoj socijalni problemi a ne politički?

Loša situacija pogađa podjednako i Srbi i Hrvate. I Srbi i Hrvati beže iz zemlje zbog opšteg stanja i večite okrenutosti prošlosti a ne budućnosti. Što se Srba tiče, oni imaju još jedan problem. Mnogi od njih žive u krajevima s devastiranom infrastrukturom čija obnova je zastala pre pet-šest godina što njihovu situaciju čini još težom..

Kako odgovarate na optužbe da je Novosti, glasnik Srpskog narodnog vijeća, više glasilo levo-liberalnih elita nego srpske manjine u Hrvatskoj?

Srbi u Hrvatskoj su deo kako urbanih tako i ruralnih sredina . Novosti pokrivaju i jedno i drugo: istraživačko novinarstvo, urbane teme, a s druge strane i narodne teme i teme s terena. I ja mislim da je to zanimljiv projekt kada se dva tipa manjinskog stanja u Hrvatskoj nalaze u jednom prostoru. A to je zato što smo mi nasledili tradiciju političke kulture i javnog delovanja koje je postajalo među Srbima, spajanje liberalnog i narodnog. Srbi u Hrvatskoj su deo hrvatskih slobodarskih političkih ideja s tragičnim razdobljem poslednjeg rata kada to nije bilo tako i mi želimo to nastaviti. Da ne budemo samo tu kada se priča o identitetu nego da delimo slobodu i slobodarska nastojanja u ovom društvu. Mi želimo više dijaloga u okviru Ustava. Mi smo privržene ustavne patriote.