Radić: Vučić u kupovini naoružanja prepoznao efikasan mehanizam pridobijanja pažnje velikih sila

Radić je u serijalu razgovora Agreman ocenio da je ideja o tome da se od decembra 2016. godine krene u kupovinu oružja vrednu skoro milijardu evra – politički motivisana.

Srbija neće u NATO, ne može da uđe u neku od alternativa na Istoku, koje i ne postoje, nismo stvarni strateški partner Kine, jer smo daleko od njihove geografske zone, a ne idemo u neke mirovne misije koje vodi Alijansa.

Onda je pitanje kako Srbija stvara tu referencu, predočio je Radić i objasnio da je kupovina naoružanja nešto vrlo konkretno, „tu vas cene”.

Zato nije slučajno, kada se u Beogradu pojavi francuski predsednik Emanuel Makron, da se insistira na tome da smo potpisali ugovor.

Proizvodnja naoružanja je državni posao ili posao blizak državi, ako je reč o privatnim kompanijama, rekao je Radić.

On je ponovio da je naoružanje politička roba, „tu se zarađuje novac”, ali kada se bira šta se kupuje, to bi trebalo da bude rezultat dugotrajnih strateških opredeljenja zemlje.

Prirodno je, kada analizirate potrebe vojske, da one budu refleksija političkih ambicija. Pa u slučaju Srbije, želite ući u Evropsku uniju (EU) i za očekivati je onda da mi i nabavke naoružanja, razvoj novih sredstava ili pokušaj da nešto prodamo tražimo u partnerstvu sa EU i njihovim firmama, smatra Radić.

Prema njegovoj proceni, spoljna politika Srbije je u ovom trenutku ambiciozna i pokušava, u maniru i igri, da nadmaši i Titovu eru.

U prošloj dekadi, ne za vreme ove vlasti i Aleksandra Vučića koji autoritarno povlači poteze, stvorena je slika da smo vredniji od ostalih i da imamo posebno mesto, što je za posledicu imalo „ona četiri famozna stuba spoljne politike”, podsetio je Radić.

Kako je precizirao, reč je o Ruskoj Federaciji, Kini, EU i Sjedinjenim Državama, pa je stvorena slika da plivamo između svih tih strana, a ni sami njihovi odnosi nisu uvek konstantni i prijateljski, nimalo saveznički u mnogim momentima.

To nastojanje da se, kao politička roba, naoružanje kupi kod sva četiri stuba da bi Srbija stvorila spoljnopolitičku referencu ne može da ne izazove poremećaj kod nekog od njih, rekao je Radić.

Unija je do sada „najzadrtije“ postavljala pitanje naše saradnje sa Rusijom i Kinom, podsetio je Radić, dok NATO kod svojih članica toleriše i rusko naoružanje.

Evropska unija vrlo otvoreno postavlja pitanje da li Srbija želi da postane njena članica, da li zaista želi da bude deo zajednice, što podrazumeva i da ispunjava obaveze iz zajedničke evropske bezbednosne i spoljne politike, naglasio je Radić.

Opravdanje koje se ovde može čuti je pojednostavljeno i glasi – nismo još deo EU, pa ne moramo da pratimo. E, pa EU vrlo prati šta se kod nas dešava, izrazili su nezadovoljstvo, kao i SAD, koje od 2017. godine imaju zakon o sankcijama prema onima koji nabavljaju rusko naoružanje, podsetio je Radić.

Mislim da će, u slučaju nabavke kineskog raketnog sistema FK 3, i Rusija biti ozbiljan izazov, predvideo je Radić i naveo da je u javnosti Srbije stvorena slika da će ruski sistemi S 300 ili S 400 rešiti sve srpske probleme i da će se to kupovati od Rusa.

Kada dobijete potvrdu da smo kupili od Kineza, i Moskva će da se zapita šta se tu dešava, gde je ona u svemu tome, politički, vojno i ekonomski, rekao je Radić i napomenuo da je sasvim drugo pitanje da li Srbija ima novca da se rasprostre na tako mnogo nivoa.

Prema njegovom viđenju, pozicija spoljne politike je kompromitovana time što se priča jedno, a radi drugo, kao što je jasno da su se i zemlje mnogo veće od Srbije otvoreno svrstale, jer su svesne nekih pravila igre.

Naša pozicija vojne neutralnosti verovatno privlačno izgleda starijoj generaciji zbog fona Pokreta nestvrstanih, ali i mladima koji imaju ograničena socijalna iskustva prema spoljnom svetu zbog siromaštva ili inata, ali to košta, ukazao je Radić.

Vrlo je teško objasniti EU da želimo u taj savez, a ulažemo stotine miliona evra u borbene sisteme iz Kine i Rusije, rekao Radić.

On smatra da nabavku naoružanja i vojne opreme iz Kine ne bi trebalo posmatrati kroz planove vojske, „jer te planove ne znamo”, već je odluku o tome donela politika.

Nabavka sistema PVO FK-3 ili bespilotnih letelica je dugoročan posao, ali ono što je interesantno je da se te informacije koriste samo kao medijska vrednost. Ta informacija je vredna samo ako ima medijsku težinu za vlast, konstatovao je Radić.