„Ubeđivanje“ se sprovodi tako što neutralna država tokom perioda mira sprovodi restriktivnu spoljnu politiku, čiju meru određuju zainteresovane države, a koja zavisi od prirode međunarodnog sistema i nivoa polarizacije odnosa između država. Stoga je na neutralnoj državi da proceni u šta je neophodno da se drugi ubede. U našem slučaju Rezolucija ima pre svega unutrašnji značaj, u smislu obuzdavanja težnji nekih političkih frakcija ka evroatlantskim integracijama. Loše je kada se neutralnost definiše samo kao zabrana ulaska u neki vojni savez. Umesto toga, ovakav status treba da bude definisan kao težnja države ka miru, pre svega u vlastitom regionu, kaže za Danas Igor Novaković, direktor istraživanja Centra za međunarodne i bezbednosne poslove – ISAC fonda, odgovarajući na pitanje da li jedan član Rezolucije Narodne skupštine o zaštiti suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka Srbije dovoljan za definisanje neutralnosti zemlje.

Da li je dovoljno da srpski zvaničnici govore da je zemlja neutralna ili treba još nešto uraditi?

– Ako je elita koja je tada vodila državu zaista mislila ozbiljno sa neutralnošću kao spoljnopolitičkom odrednicom, ona je mogla da stavi do znanja drugima da preuzima taj status, putem zvaničnog obaveštenja. Zaista je neozbiljno da se u članu 6 rezolucije koja pre svega govori o Kosovu, proglašava „vojna neutralnost prema postojećim vojnim savezima“. Ako želite da budete ozbiljno shvaćeni, takav status treba proglasiti zakonom, možda čak i ustavom, i potom ga pretočiti u strateški okvir (kako država vidi sebe i svoje okruženje). U Strategiji nacionalne bezbednosti i Strategiji odbrane iz 2009. ona se ne pominje. Povrh svega floskula „prema postojećim vojnim savezima“ govori da je naša neutralnost dizajnirana da bude nedosledna: ostavljamo sebi opciju da uđemo u neki budući vojni savez ukoliko se stvori mogućnost.

Kako na takvu srpsku neutralnost gledaju vojni savezi i ostale države? Smatraju li nas zaista neutralnim ili ne?

– Smatraju nas za državu koja ne želi u NATO, i, verovatno, državu koja gaji određenu bliskost sa Rusijom. Za ruske interese na Zapadnom Balkanu to je verovatno zasad zadovoljavajuće. Što se tiče Zapada, Srbija nije ništa učinila da bi druge ubedila da je neutralna.

Kako u kontekstu neutralnosti gledati na vojne vežbe sa zemljama NATO i Rusijom? Da li to rade i ostale neutralne zemlje?

– Posle pada Berlinskog zida standardi sprovođenja politike neutralnosti za vreme mira su veoma smanjeni. Tako da se takvi potezi, barem u Evropi, ne shvataju kao protivni neutralnosti. Ali, kako smo ponovo svedoci rasta polarizacije na našem kontinentu, suprotstavljene opcije sigurno ne gledaju blagonaklono. Politika neutralnosti se u ovom momentu shvata, kako mi se čini, na neulazak u vojne saveze i nepostojanje stranih baza (bezbednosno-vojnog tipa) na teritoriji zemlje, mada se to može promeniti.

Šta je koncept aktivne neutralnosti i može li Srbija biti aktivno neutralna?

– Aktivna neutralnost je koncept politike evropskih neutralnih država u Evropi za vreme Hladnog rata, sa ciljem ubeđivanja supersila da će ostati neutralne u slučaju sukoba između njih. To je podrazumevalo aktivno zalaganje za mirno rešavanje sporova, dobre usluge (medijacija i sl.), podrška naporima UN. Srbija definitivno ne vodi ovakvu politiku.

 Može li Srbija ostati neutralna ulaskom u EU? Hoće li joj EU tražiti da to promeni?

– Kako je naša neutralnost definisana kao samo neulazak u NATO, iz ove perspektive ne predstavlja prepreku. Ali treba da se zapitamo da li bi nam članstvo u NATO pomoglo i šta mi uopšte sa neutralnošću kao spoljnopolitičkom odrednicom dobijamo.

Kako na neutralnost utiču obaveze koje Srbija ima prema NATO i njena posmatračka uloga u Zajednici dogovora o kolektivnoj bezbednosti, saveza okupljenog oko Rusije?

– Nikako. Naša neutralnost ima uticaj samo na naš odnos sa NATO.

 S obzirom na poteze koje vuče, ide li Srbija ka članstvu u NATO?

– Ne bih rekao. Za ulazak u NATO potrebna je jasno iskazana volja za ulazak, ispunjavanje određenih standarda i rešavanje teritorijalnih problema. Bez konačnog rešenja odnosa sa Prištinom (ne sugerišem pritom koje je krajnje rešenje), Srbija ne može ući u NATO. Potezi koje smo vukli svedoče da želimo što bližu saradnju sa NATO, što je mudro, pošto smo geostrateški u njihovom dvorištu i tu ćemo i ostati po svoj prilici.

O sagovorniku

Igor Novaković je direktor istraživanja Centra za međunarodne i bezbednosne poslove – ISAC fonda. Međunarodni odnosi i bezbednost su primarne oblasti njegovog interesovanja, naročito pitanja vezana za evropske i evroatlantske integracije, stalnu neutralnost kao status u međunarodnim odnosima, regionalnu saradnju i bilateralne odnose Srbije sa drugim državama. Autor je većeg broja analiza i predloga praktične politike ISAC fonda, kao i nekoliko članaka i prikaza u domaćim i inostranim naučnim časopisima.