Stefan Nemanja prvi put u Beogradu

Sutra će biti tačno sedam dana od kako župan Nemanja visok 23 metra i težak 68 tona stoji leđima okrenut Savskom amfiteatru i zgradi u kojoj su se 134 godine kupovale vozne karte.

Kako uveče, tako i preko dana, na tom mestu smenjuju se ljudi koji su došli da pogledaju spomenik i da ga fotografišu.

Dve su najpopularnije tačke za slikanje: nekoliko metara od pešačkom prelaza, kako bi u ekran telefona mogao da stane i posetilac i ceo spomenik; druga je ispred samog postamenta, to jest žezla, koje su mnogi na mrežama poredili sa žirom ili kinder jajetom.

Pored fotografisanja, pojedinci zovu njima bliske osobe preko video-poziva, kako bi zajedno prokomentarisali spomenik „u realnom vremenu“.

Na Savskom trgu stalno dežura četvoro policajaca, a pored samog spomenika uvek je prisutan jedan radnik obezbeđenja.

Unutar šlema na kome srednjovekovni vladar stoji, ljudi razgledaju reljefe ugraviranih istorijskih scena i ličnosti.

Majka i ćerka stoje ispred rodoslova Nemanjića.

Devojčica rukama dodiruje vladare ugravirane u bronzi, dok joj majka čita njihova imena.

Deci je ispod šlema naročito interesantan providni deo od debelog stakla kroz koji se vidi postament koji seže u dubinu.

– Ovo je kao neka beskonačna rupa – komentariše dečak koji u početku zazire da zakorači na staklo, ali se ipak usuđuje uz ohrabrenje oca da je bezbedno.

– Meni, na primer, nikako ne ide da drži krst. Meni je logičnije da drži mač – razgovara starija gospođa sa čovekom iz obezbeđenja, dok menja naočare kako bi bolje videla detalje na unutrašnjosti raspukle vizantijske kacige.

– Vidiš ovo dole, ovo zlatno, to je pehar. A ovo u njemu, ovo izrezbareno, meni liči na žir. E sad, ja mislim da je nama u tradiciji pored badnjaka i žir nešto predstavljao – tumači idejno rešenje ruskog vajara gospođa sa suprugom.

Mlađi na Savski trg dolaze uglavnom uveče, dok su preko dana na tom mestu uglavnom stariji ljudi.

Čistačica svako malo briše providno staklo jer se zbog vlažnog vremena i obuće brzo prlja, ali i zbog vode koja se zadržava negde u visini spomenika i kaplje po jednom delu.

Starijem gospodinu koji ne želi da nam kaže ime, ali nam govori da je došao iz Rume, spomenik se dopada.

– Božanstveno. Ovo je čas istorije. Lepo odrađeno. Neka nas lepo seća na našu tešku istoriju – kaže gospodin iz Rume.

Vlastimir Janković, advokat, želi da podeli svoje utiske o spomeniku, ali pita kako on može da zna da je reporter zaista novinar Danasa, a ne neki od „onih novinara“. Reporter mu pokazuje legitimaciju i Janković pristaje da govori.

– Prvo što znamo istorijski, Stefan nikada nije bio u Beogradu. Njegova država dopirala je do južnih padina Rudnika. Prema tome, on Beograd nikada nije video. On je sad prvi put u Beogradu. A njegov potomak, car Dušan, imao je carevinu koja se delimično prostirala i na Beograd i Slavoniju, pa je mnogo primerenije da je ovde car Dušan. Dragutin je dobio ženidbom u miraz Beograd, ali ni on nikada nije kročio – objašnjava Janković.

O izgledu spomenika ne želi da govori jer, kako kaže, nije vajar, niti je pretenciozan i smatra da to treba prepustiti ljudima od struke.

Dve devojke pažljivo razgledaju spomenik. Odlaze i do panela u blizini nekadašnje železničke stanice i čitaju biografije Nemanjića.

Ivana, studentkinja iz Paraćina, kaže da joj se projekat nije svideo, jer je mislila da će izgledati prenatrpano.

– Međutim, sad mi se sviđa. Ona tamo obaveštenja što su postavili, mislim da su trebala da idu po redosledu, a ne ovako, izgleda malo nabacano. To mi se nije svidelo, ali spomenik kao spomenik i okolina, trg… – kaže Ivana.

Kristina, studentkinja iz Kragujevca, kaže da joj je delovalo kao da će spomenik biti malo kičast, ali da joj se sad dopada sklop boja. Njoj se naročito sviđaju detalji u šlemu.

U „onlajn“ svetu o spomeniku se još uvek govori. Komentari o Stefanu Nemanji u bronzi prestaće onda kada vlast krene u novo preuređenje javnog prostora po sopstvenom ukusu. Valja blagovremeno usmeriti pažnju prema Kalemegdanu, jer, kako reče Suzana Vasiljević: „Znam čoveka.“