Vida Ognjenović: Kod nas vlada provincijski vašar taštine i samovolje 1Foto: Stanislav Milojković

Formula je: država ne kao niz institucija demokratije, nego kao partijska tvrđava, u kojoj se na razne načine bilduje poslušnost građana. Bilo pretnjama i kaznama, bilo malim povlasticama koje se prikazuju kao velika dobrobit i briga za ugroženog građanina. Naime, država ga prvo ugrozi, a onda ga povlasti tako što mu kapne kakvu crkavicu da ga primiri i zaglupi. Eto, toliko o današnjoj demokratiji kod nas. A mediji su „slobodni“ da pišu što im se naredi, drznu li se dalje… čuće gromove, da parafraziram Jakšićev stih. Najveća je novinarska hrabrost da napiše istinu, što bi mu inače po svakom novinarskom kodeksu morala biti osnovna i prva dužnost. E, pa sad…

Ovako za Danas o stanju demokratije u Srbiji trideset godina od Devetomartovskih demonstracija govori Vida Ognjenović, književnica, rediteljka, diplomata i jedna od osnivača Demokratske stranke. Sagovornica Danasa tog 9. marta 1991. kao upravnica Narodnog pozorišta imala je hrabrosti da demonstrantima koji su digli glas protiv Miloševićevog režima, tražeći slobodu medija i govora, otvori vrata te kuće.

Odmah na početku razgovora upozorila nas je da ne želi da govori o politici, ali nismo mogli da je ne pitamo kako smo došli do toga da je danas sve politika, da nam ona postaje život i da odlučuje o svemu.

„Izgleda da to ovde i ne ide baš toliko teško. Sklonimo spomenik Dimitriju Tucoviću, promenimo nekoliko imena ulica, ukinemo skretanja levo na raskrsnicama i eto nas gde smo sad“, kaže naša sagovornica.

Vida Ognjenović: Kod nas vlada provincijski vašar taštine i samovolje 2

* Gde smo, po vašem mišljenju?

– Na provincijskom vašaru taštine i političke samovolje. Jasno je da svaka politička vlast nastoji da što više učvrsti stubove svog autoriteta, na kojem počiva njena održivost i što je slabija, to su joj sredstva za to manje izbirljiva. A naročito su osiona ako nema dobro artikulisanog otpora. Prvo sve čini da na razne načine naglasi i plasira svoju moć, a samim tim širi zarazu straha kojim pasivizuje otpor građana. U toj svojoj borbi za samoočuvanje ona gubi vezu sa biračima, pa nadalje i sa realnošću. U tom zjapu između vlasti i onih kojima ona upravlja, klijaju i klasaju društvene devijacije, najpre teška klasna podvojenost, a onda svi nivoi korupcije, pa zatim sistem ucena koje počinju darovanjem onih koji su već ili bi mogli biti oštri kritičari. Taj svaki dar je čista propaganda. Zato se priređuju prijemi za filmske reditelje koji negde dobiju nagradu, kao da je to zasluga vlasti, zato se objavljuju fotografije sa svakim siročetom kojem su poklonili tablet, iako u selu gde to dete živi nema struje, a ono od kuće do škole i nazad prepešači po šest kilometara svakog radnog dana. A ne bi se setili da kupe školske autobuse za ta zabačena sela, pa da se propagandno s njima provozaju. A ne, to je skupo. Radije se slikaju sa sportistima i slave njihove medalje, jer smatraju da oni šire i njihovu slavu…

I da skratim, jeste, politika se meša u sve, kao onaj margarin iz reklame, zato što joj je sve potrebno za održanje, jer sve može biti protiv nje. Zato kontroliše, preti, smenjuje direktore, inženjere, a na njihovo mesto postavlja partijski odane vatrogasce, svoju moć simbolizuje spomenikom od natprirodnih desetak metara, a patrijarha Pavla postavi pored tramvajskih šina kako čuči nagnut kao beskućnik kad prosi. I onda građani kažu da je politika sramno zanimanje, jer svi su isti. A ne pada im na pamet da je politika promenljiva, ali se ne menja sama od sebe, nego je menjamo mi koji smo je birali. Eto, tom privilegijom da politiku možemo da ogovaramo do mile volje, doveli smo do toga da ona kod nas nesmetano arbitrira, kontroliše, nipodaštava struku, unosi opšti kič, a mi se zadovoljavamo ciničnom opaskom da je politika kurva i da su svi isti… E, pa onda ništa. Glasali ste, izvolite.

* Kako se dogodilo da i intelektualci zaćute i povuku se pred glasnijima od sebe. Da li je ovo zaista danas na sceni trijumf amatera?

– Ne bih se složila da su zaćutali intelektualci kao što kažete, nego se do njihovih kritičkih glasova nimalo ne drži. Koga ovde zanima odlični tekst Ivana Čolovića o politici straha. Ko se poziva na analize profesora Mićunovića? Ovde se kuka i motika pismenih i nepismenih podigla na predsednika SANU dr Vladimira S. Kostića, jer se usudio da javno iznese svoju procenu određene situacije, što mu je, inače, u opisu zvanja, zar ne? Onda se čudimo što ćute intelektualci. Zato ćute što se ovde dijalogom smatra samo razmena šaržiranih psovki, tako da se argumenti zatrpavaju galamom i blatom, pa se razlozi ni ne vide. Na taj način se ponižava i guši razumno razmatranje i pozivanje na istinu, a slave se nazdravičarske slavopojke koje kao bajagi dolaze „iz glave cijela naroda“. Naše društvo nije samo podeljeno, nego je smišljenim delovanjem politike na vlasti rascepkano na sitne parcele istomišljenika, gde se ljudi iste orijentacije prepiru i međusobno vređaju oko gluposti, glože se kao grgeči i deverike oko toga ko je veća riba, pa u vatri svađe slepo uplivavaju pravo u široko razjapljene žvale soma.

* Nekako se čini da je i kultura danas skrojena po meri vladajuće većine, pa ni ne iznenađuje kada predsednik države kaže da je on lično inicirao snimanje filma „Dara iz Jasenovca“.

– Ne bih o tome htela da pričam. Veliki moj pijetet prema žrtvama čini da nisam u stanju da raspravljam o tome da li su oni ponovo nečije žrtve…

* Ne tako davno rekli ste da se svaka vlast kad dođe na čelo kolone počne plašiti upravo te kolone. Plaši li se i ova vlast, iako se čini da je uljuljkana u svojih 60 odsto podrške građana?

– Plaši se, naravno, zašto bi inače pojedincima toliko gledala kroz prste za veoma vidljive greške. I zašto bi se toliko trudila da unese virus svađe u opozicione stranke.

* Tvrdite da je ovo vreme poluanarhije, svakojakih hazarda, igara na sreću i nesreću, vreme u kojem istina nije moralni imperativ. Kako se onda boriti protiv toga?

– Tako što ćemo što pre shvatiti da nije dovoljno to što nismo za ovo. Potrebno je da smo aktivno protiv ovog.

* Da li vas je iznenadila odluka Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu da ne odobri upis Branislava Lečića kao predsednika DS u registar političkih stranaka?

– Ta opcija je očekivana, jer naš opozicioni gard je sve samo ne poželjan za politiku sadašnje vlasti. No, pravni tim naše grupe demokrata smatrao je da treba da testiramo pravne i organizacione odluke vlade. Da ih testiramo ne na koronu, nego na politiku. Da se uverimo u kojoj meri smo zaista pravna država. I, evo, pokazali su koliko je virus politike jak. Ovo je čisto politička odluka.

* Po čemu se vidi da je to pre svega politička odluka?

– Najpre po sporosti procesa. Naša dokumentacija je bila pravno sređena tako da je oduka mogla biti doneta za nedelju dana. A onda su počeli zahtevi za dopune koje je naš tim uredno dostavljao. I tako pet meseci, da se na kraju kaže „istorijsko ne“. Naprosto, predugo je trajalo traženje pravne „ambalaže“ za uvijanje ove odluke kojom su se opredelili za sadašnje rukovodsvo DS koje im politički više odgovara.

* Iako kažete da niste politički analitičar, moram da vas pitam da li iz ove perspektive i dalje smatrate da je odluka da održite paralelnu skupštinu DS i izaberete novo rukovodstvo bila pametna?

– Bila je neophodna. Smatram da je taj redosled poteza bio neodloživ i nezaustavljiv. Mislim na naše nastojanje da se Demokratska stranka vrati sebi, da se aktivira. To je bila reakcija dela članstva na pretvaranje DS-a u neku politički benignu grupaciju koja trenira i propagira blagodeti uzdržavanja i bojkota. Te elegantno sročene kabinetske zamerke vlasti su postale toliko blede da je stranka delovala više kao neki politički bensedin kojim se smirujemo dok čučimo u predvorju EU kao kandidat koji bi da se pridruži, ali pod svojim uslovima. I zato su svi izgledi da ćemo pridruživanje slaviti otvaranjem redovne AIR Srbija linije za Mars. Eto, protiv toga zamrzavanja stranke na nuli, zato smo se pobunili. I sad, vi me pitate da li je to pametno. Pa sad, u ćutanju jeste sigurnost, kao što kaže jedan Andrićev junak, ali i zatvor je mesto sigurnosti za zatvorenika ako ćuti i mirno čeka kraj robije ili života…

* Ne, mislila sam da li ste nastale probleme ipak mogli da rešavate unutar stranke koja je, po mnogim istraživanjima, sada u nestajanju?

– Mislite da li smo mogli da sačekamo da se nestajanje uspešno završi pa da onda vidimo šta ćemo. E, pa, nismo mogli, odnosno možda smo mogli, ali nismo hteli, jer to bi bila linija najmanjeg otpora. Smatrali smo da nam je dužnost prema osnivačima i članstvu da nešto učinimo da se podigne i aktivira stranačka svest i politička volja. Da nam je dužnost da skrenemo pažnju našoj političkoj javnosti da ova vlast sad već otvoreno korača ka stabilokratiji po ugledu na Mađarsku, Poljsku i Tursku. To zasad izgleda još uvek kao divlja gradnja, ali će se vremenom legalizovati sve one mere stabilizacije, isprobane u državama koje sam navela… DS je stranka koja mora tome da se suprotstavlja. Eto zato smo se opredelili da skratimo postupak buđenja stranke iz bojkotaškog dremeža i da se aktiviramo na stranačkim osnovama. Naravno, rukovodstvo i deo članstva koji nije bio za to učinili su sve da nas u tome onemoguće, od tužbi sudu, do izbacivanja iz stranke… Evo, i Ministarstvo je njima dalo za pravo i podržalo ih. Mi smo u manjini, ali ne manje odlučni da nastavimo delovanje nego što smo bili kad smo sve ovo započeli.

close
Vida Ognjenović: Kod nas vlada provincijski vašar taštine i samovolje 3

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.