Vladeta Janković: Srbijom dominira crveno - crni mentalitet 1Foto: FoNet/ Dragan Antonić

Spoljnopolitički, trenutak pomalo podseća na nelagodno zatišje između Miloševića i Zapada posle „lex specialis“-a iz 1997, a pre no što će nastupiti novi pritisci krunisani bombardovanjem. Unutrašnje gledano, u odsustvu sankcija privredna situacija deluje bolje, ali je stanje ljudskih prava, medija i demokratskih institucija bez sumnje gore. Pri žalopojkama zbog „izneverenog“ Petog oktobra zaboravlja se da u najmanju ruku nijedni izbori između 2000. i Vučićevog vremena nisu osporavani. Činjenica jeste da smo mi, posle Petog oktobra, dobili priliku da u život zemlje uvedemo zakonitost, i da se u tome bar pokušalo, ali se daleko nije moglo stići pored ostalog i zato što su – podsećam – političarske i novinarske budale odmah počele da onoga ko je na zakonitosti naročito insistirao podrugljivo nazivaju „legalistom“. Čemu uopšte da se nada društvo u kojem je pojam legaliste uvredljiv, kaže za Danas Vladeta Janković, bivši diplomata i profesor Filološkog fakulteta u penziji.

*Gde se još danas nalazi država Srbija?

– Kriminal i nasilje su otprilike na istom nivou kao u vreme devedesetih, s tim što se onda ponešto kralo i za državu pritisnutu sankcijama, dok se danas zverski grabi za sebe, familiju i kumove. Ali je u čitavoj slici bitno, i od svega gore, što državom dominiraju iste političke snage, ista populistička lažljivost i isti crveno-crni mentalitet, s tim što je čitav politički život u znaku radikalske nezajažljive bezobzirnosti, a sva vlast u rukama nedoučenih prostaka koje odabere neprikosnoveni vođa.

*Predsednik Srbije, Vlada i vladajuća koalicija, ipak, tvrde da je Srbija lider u regionu. Jesmo mi li lideri?

– Vučić i njegova kamarila dojadili su Bogu i ljudima neumornom proizvodnjom tabela, rang lista i grafikona koji bi, kao da je reč o nekom srednjoškolskom nadgornjavanju, trebalo da pokažu kako pod njihovom vlašću Srbija u svemu prednjači, pri čemu se, naravno, podaci često „prilagođavaju“, a one discipline u kojima smo na začelju redovno nisu prikazane. Režimska propaganda i tu sistematski podiže i farba kulise koje zaklanjaju stvarnost. Da li je, samo jednog primera radi, javnost ikada upoznata sa činjenicom da je, u čitavom regionu ali i u Evropi, Srbija jedina zemlja u kojoj u parlamentu nema opozicije?

*Ali među prvima smo u imunizaciji stanovništva, šta se to događa sa ostatkom sveta kada smo mi prvi?

– Neosporno je da imunizacija ide brže i bolje organizovano nego u velikoj većini zemalja, na čemu – paradoksalno – delom treba zahvaliti odsustvu institucionalnog poretka. Dok se u drugim zemljama mora znati ko za šta odgovara, kojim putem vakcine stižu i šta koliko košta, kod nas je dovoljno da se Vučić jednom dnevno uprepodobi na televiziji i narodu kaže kako se on lično za sve pobrinuo i da će nastaviti da se brine ako ga, čudotvorca, samo niko ništa ne pita o tome kako to postiže. Naš problem, po mom mišljenju, leži drugde: mogu se u neverovatnim rokovima podizati i opremati bolnice, ali ništa neće biti kako valja dokle god u njima drugorazredni karijeristi postavljeni po stranačkoj liniji budu komandovali ljudima od znanja, sposobnosti i prirodnog autoriteta. Ali ne treba zaboraviti ni neke podatke koji promiču pažnji većine: u Sloveniji, recimo, koja po broju zaraženih i umrlih, procentualno gledano, u pandemiji prolazi gore od nas, za sve ovo vreme je od korone (po podacima do kojih smo mogli doći) umro jedan lekar, a mi smo – ne računajući medicinske sestre i tehničko osoblje – samo do prošlog četvrtka sahranili stotinu i sedmoro iskusnih, školovanih, požrtvovanih stručnjaka. Da li to nešto govori o stanju zdravstvenog sistema i odnosu prema ljudima? I na kom smo mestu na toj rang-listi, neka nam kažu Vučić, Lončar i Kon.

*Dokle smo zapravo stigli u podelama i ko je za to odgovoran i gde vodi kampanja protiv svih onih koji misle drugačije od vlasti?

– Za podele je, razume se, odgovorna priroda ovog režima, u kojem je članstvo u partiji za neke put ka prosperitetu, a za mnoge ka pukom opstanku. Posebno teške posledice ima negativna selekcija. Uzmimo samo lekare, od kojih su mnogi među najboljima, ako se protive naprednjacima, ili otišli u inostranstvo, ili su potisnuti u struci ili su prerano penzionisani. Ove koji su ostali, koji rade pod nemogućim uslovima, trpe nesposobne šefove i lažna obećanja o popravljanju materijalnog položaja smatram istinskim herojima. Tako „Udruženi protiv kovida“ predstavljaju vrhunski primer samosvesti i odgovornosti. Slične podele postoje u pravosuđu, gde je privatna bliskost sa predsednikom izgleda postala uslov za zauzimanje mesta sa kojih se donose bitne odluke. Ali, pri svemu tome ne treba zaboraviti ni duboke podele u opoziciji, gde lične računice i sujete razaraju zdravo tkivo mogućeg otpora. Ali najgora od svega je podela na obogaćene skorojeviće i tešku sirotinju koja vlada u najvećem delu zemlje: s jedne strane se od prljavog novca grade palate i voze najskuplji automobili, dok veliki deo naroda umesto da živi preživljava.

Ali, dok je još o podelama reč, da podsetim kako je u danas ozloglašeno postpetooktobarsko vreme, uprkos ogorčenim sukobima u Parlamentu i medijima, ipak postojala određena mera kohabitacije (mislim na period kada je Tadić bio predsednik, a Koštunica premijer) u svrhu saradnje na ključnim pitanjima, kao kada su vođeni pregovori o Kosovu ili kada se donosio Ustav, koji je i danas na snazi. Uporedimo samo današnju Skupštinu, preplavljenu naprednjačkim lutkama koje govore, sa skupštinskim sazivima posle Petog oktobra, u kojima se žučno i ogorčeno raspravljalo, gde je bilo i ružnih scena i prljavih poteza (jednom reči, života), ali se skoro jednoglasno izjašnjavalo kada su u pitanju bili osnovni državni interesi. Parlament je bio bolji čak i u Miloševićevo vreme: bio sam njegov nepomirljiv protivnik, ali pamtim da je kao Predsednik dolazio u Parlament, strpljivo iz skamije slušao izlaganje opozicije, a zatim bi i odgovorio na kritike. Može li se tako nešto zamisliti danas? Sve u svemu, hoću da kažem da privid jedinstva, koji simbolizuje današnji (da kažemo pravu reč) lažni Parlament, ne može prikriti dubinu ideoloških, socijalnih i naročito imovinskih podela u Vučićevoj Srbiji.

Odnos prema oponentima režima je samo jedna od posledica iste podele. Gadno je slušati poslanike novog skupštinskog saziva kako recituju napamet naučene i naručene laži i uvrede, ali je strašno kad plaćene siledžije prete i nasrću, a videli smo da se ne libe ni od razbijanja opozicionih glava i (najzad nešto, reklo bi se, originalno!) bacanja živine na ženu koja sme i ume da kaže istinu.

*Čini se da smo i po pitanju demokratije i ljudskih sloboda vratili u devedesete godine, da imamo gotovo jednostranački parlament i ostvarivanje sna samo jednog čoveka (Beograd na vodi, najveći spomenik, najveću fontanu), koji po svaku cenu želi da uđe u istoriju?

– Ono što se nama dešava nije novo i od nekog vremena je i teorijski uočen fenomen. (O tome je, povodom Berluskonija i Musolinija, pisao Umberto Eko.) Stvar je u tome što Vođa, takav kakav je, uspeva da putem medija uspostavi neposrednu vezu između sebe i birača, što za posledicu ima da demokratske institucije, kao što su parlament i vlada, koje bi trebalo da izražavaju odnosno izvršavaju narodnu volju, prirodno gube značaj, pa najzad i smisao. Ovo se u naše vreme postiže pre svega potpunom kontrolom nad televizijom koju gleda cela nacija, pri čemu je bitno da se Vođa pojavljuje što češće, da se hvali i obećava što više, da bude ličan i prisan, ispovedan i preteći, a da glumi što ubedljivije. Dovoditi Vučića u vezu sa nacistima meni deluje preterano: figurativno govoreći, Hitler bi bio tragedija, dok je Vučić, uza sva zla koja je doneo, baš kao Musolini pre njega, bliži opereti. Mene uopšte Vučić po mnogo čemu podseća na Musolinija, koji je bio majstor glumatanja, obožavao je mitinge i na njima držao patetične govore, zloupotrebljavao tradiciju kačeći se na Cezara i Katona kao pribogu Vučić na Nemanjiće, podizao nove, skupe i pretenciozno ružne gradske centre, a njegovi su „navijači“ (setimo se „Amarkorda“!) političke protivnike napajali ricinusom.

– Nedavno je, uz prisustvo predsednika države, obeleženo sto dana rada vlade. Predsednik je malo unapred kritikovao Vladu, ali utisak je da su svi zadovoljni jedni drugima. Da li je ostvaren i jedan od proklamovanih ciljeva u ekspozeu?

– Od šest ciljeva koje je premijerka objavila u Skupštini, sa znatnom merom dobre volje bi se moglo priznati da je jedan (onaj o borbi protiv epidemije) samo delimično ispunjen, dok se za onaj koji se tiče borbe protiv organizovanog kriminala još uvek ne može reći ništa pouzdano. Na preostala četiri polja zapravo je vidno nazadovanje. Srbija nema nikakvu spoljnopolitičku inicijativu i jasno je da ni o čemu samostalno ne odlučuje, interesi Srba na KiM su, posle najnovijih obrta oko električne energije i istupa Haradinaja i Kurtija, ako išta još ugroženiji. Na ekonomskom planu se dosta dobro vidi ko pije, ali ne i ko plaća, dok se o vladavini prava, s obzirom na Lučane, Krušik i Jovanjicu ne može reći ništa dobro. Što se tzv. evropskog puta tiče, na njemu smo se zapravo potpuno zaglavili, s jasnim utiskom da niti EU hoće nas niti se mi preterano trudimo da ispunimo uslove za pristup. Sve nabrojano je u skladu sa javno proklamovanim privremenim karakterom ove vlade, u duhu improvizacija i opšteg institucionalnog provizorijuma u kojem živimo.

*Kako ocenjujete borbu vlasti protiv organizovanog kriminala i izjavu ministra Vulina da je predsednik i lično učestvovao u donošenju odluka u hapšenju kriminalaca?

– Iskreno, u čitavoj stvari ima isuviše nepoznanica i nedorečenosti. Da bi se na Vaše pitanje iole ozbiljno odgovorilo, trebalo bi, na primer, znati zašto je Belivukova organizacija toliko dugo svima na vidiku radila šta je htela bez ikakvih problema da bi odjednom stvar naprosto eksplodirala. Dalje, zašto se, posle tolikih prethodnih gromopucatelnih najava obračuna sa kriminalom, nešto dogodilo baš sada? Kakve su veze SNS i Belivukovih saradnika, u najmanju ruku u svetlosti obezbeđenja majske inauguracije, julskih demonstracija i krovovskih bakljada? Kakva je tačno, i otkuda, veza ovih zbivanja sa Crnom Gorom, kakvi su odnosi unutar MUP-a i da li u pozadini svega ima politike koja bi nadilazila značaj finansijskih interesa i zaštite potomstva? Sve u svemu, pitanje koje ste postavili je za nekog mnogo upućenijeg i pronicljivijeg od Vašeg sagovornika.

*Kao bivši ambasador, ipak, možete da sudite o radu Nikole Selakovića, ministra inostranih poslova u proteklih sto dana i da li Srbija ima jasne spoljno političke ciljeve, ili se oni menjaju po potrebi?

– Selaković je čovek od najvećeg Vučićevog poverenja i kao takvom mu je pao u deo trenutno najpreči i najvažniji zadatak, a to je izbor patrijarha. Za Vučića je izuzetno važno da na tron dođe ličnost koja bi mogla da bar donekle pacifikuje Crkvu u otporu potpisivanju sporazuma sa Kosovom, koji je za režim daleko najveće predstojeće iskušenje. Selaković se već vrlo dugo bavi problemima SPC, lično je uspostavio bliske veze sa nekima od najuticajnijih vladika i hiperaktivan je u lobiranju i vučenju konaca iza fasade one zgrade preko puta Saborne crkve. Otuda je prirodno što za Ministarstvo na čijem je čelu nema mnogo vremena, a i da ga ima, tamo i inače ne bi ni o čemu odlučivao, jer se spoljna politika, takva kakva je, vodi isključivo sa Andrićevog venca.

*Najavljena je i promena mnogih ambasadora, pa je u SAD već otišao Marko Đurić, a za Vatikan se sprema Sima Avramović?

– Još Dačić je godinama najavljivao postavljenja novih ambasadora, ali taj proces bez ikakvog opravdanog razloga teče više nego sporo, što je izraz zakulisnih veza, pogodbi i podmirivanja. Više vrlo važnih diplomatskih punktova je nepopunjeno i ne funkcioniše punim kapacitetom, dosta je privilegovanih lenjivaca čiji su mandati davno istekli ali ih „burazeri“ ne diraju, nekoliko nesposobnih i objektivno štetnih ambasadora trebalo bi što pre zameniti, a Dačić je, u svom večitom vrdanju (skupo je i teško opstati na političkoj sceni Srbije 30 godina, i to bez većih oštećenja!) na sve to žmurio. Sumnjam da će Selaković u MIP-u preduzeti nešto više od onoga što bude odgovaralo partijskoj kadrovskoj kombinatorici i šefovim personalnim hirovima. Ambasadorski debi Đurića i Avramovića za koji pitate nije ni više ni manje od demonstracije isplativosti aplaudiranja sa dovoljno žara, odnosno pravovremenih procena ko je najbolji student Pravnog fakulteta otkako postoji.

*Kako smo uspeli da zahladimo odnose sa svima u regionu, pa i sa Crnom Gorom ili je darivanje vakcina Severnoj Makedoniji vrhunac našeg pomirenja u regionu?

– Razlozi su u svakom od slučajeva različiti, ali im je zajedničko Vučićevo odsustvo doslednosti: napetosti delom sigurno nastaju jer postoje sukobi interesa, ali Vučić se ne može nadati da će, na primer, odnegovati odnose sa BiH pomirljivim frazama i partijom šaha na Kalemegdanu dok istovremeno podržava Dodika u svemu i bez obzira na sve, kao da je jedan problematičan političar isto što i ideja Republike Srpske. Meni je prosto teško da poverujem da od svih suseda danas najbolje odnose imamo sa Mađarskom, a da, ni posle poraza DPS na crnogorskim izborima, nije bilo razmene poseta između Krivokapića i bar Ane Brnabić. Vučić je, najzad, uspeo i u onome što nikome do sada „u novijoj istoriji“ zaista nije pošlo za rukom – da, zbog nekih mutnih poslova sa Erdoganom, dosta ozbiljno pokvari odnose Srbije sa Grčkom.

*Koliko je Srbija odmakla kada su u pitanju vladavina prava i evrointegracije?

– Ostavljajući po strani pomenute slučajeve Lučana, Krušika i Jovanjice, koji kao da su ukopani u mestu, bez preterivanja se može reći da je stanje sa vladavinom prava dramatično loše. Telo koje uvek i svuda treba da ima besprizivnu reč, Ustavni sud, ne daje znake života, zabrinjava Vučićeva izjava o predsedniku Višeg suda Aleksandru Stepanoviću, a jedinu kandidatkinju za predsednicu Vrhovnog kasacionog suda Vučić, po sopstvenim rečima, „dugo poznaje“. Reč je o sutkinji kojoj je, kako sama kaže, „Etički kodeks omiljena tema“, a u zasluge joj se može ubrojati članstvo u Veću koje je svojevremeno svake krivice oslobodilo Caneta Subotića. Sa tim na umu, čovek se upita: seća li se danas iko da je 6. decembra 1996. u novinama objavljen tekst gde od reči do reči piše „Ne pristajem na zavisno sudstvo, u kojem se sud bavi pranjem dnevne politike umesto da bude simbol pravne države“, sa potpisom najuglednijih sudija Zorana Ivoševića, Milana Subića, Leposave Karamarković, Milovana Dedijera i Radoslava Ćosića? Sem retkih izuzetaka poput Jelisavete Vasilić ili Pavla Petrovića, koliko danas ima onih – u pravosuđu, privredi, obrazovanju, ali i na tolikim drugim područjima života – koji bi se usudili da se usprave za svoje profesionalno i ljudsko dostojanstvo kako su to ljudi od vrednosti činili u jeku Miloševićeve strahovlade?

*Očekujete li da će se nešto promeniti sa Vašingtonskim sporazumom, nakon pobede Bajdena i zbog čega je predsednik toliko iznenađen pismom predsednika SAD, ukoliko su pisma slične sadržine u vezi sa KIM stizale i od Trampa?

– I dalje smatram da je Vašingtonski sporazum trebalo da posluži pre svega Trampovoj predizbornoj kampanji, a zatim interesima određenih poslovnih i proizraelskih krugova u SAD, dok nije ni za korak približio kosovski problem rešenju. To se, mislim, u međuvremenu potvrdilo. SAD će pod Bajdenom sa Kosovom nastaviti tamo gde je stala prethodna demokratska administracija, a već se oglašavaju i neposredno angažuju neki od naših dokazanih zlotvora, što sve zajedno našu perspektivu čini vrlo rđavom. Rečenica iz Bajdenove čestitke Vučiću teška je kao tuč i mogla bi se prevesti sa „nismo zaboravili ono što se od Srbije traži“, a to nije ni više ni manje od priznanja Kosova kao države. Zatišje još uvek traje zbog unutrašnjih nevolja u SAD, ali mu se kraj nazire, a sve je verovatnije da će egzekucija biti poverena Nemačkoj, možda još dok Merkelova bude na sceni.

*Da li vam se čini da će vanrednih parlamentarnih izbora biti i pre roka koji je predsednik Vučić najavio?

– To zavisi od Vučićeve procene i pokazatelja o raspoloženju javnog mnjenja, koji su njegovo Jevanđelje. Ipak, vremenski raspon između decembra ove i aprila sledeće godine nije toliki da bi problemi opozicije, ogromni kakvi su, eventualnim pomeranjem datuma postali mnogo veći.

Na izbore u jednoj opozicionoj koloni

*Kakve su šanse razjedinjene opozicije. Može li išta da ostvari na tim izborima, ili je bojkot ponovo rešenje?

– Ostajem pri uverenju da je bojkot doneo rezultat i razbistrio opozicionu scenu: kukolj se nipošto ne sme opet pomešati sa žitom. Jedini način koji nešto obećava jeste da se ide u jednoj koloni istinskih, dokazanih Vučićevih protivnika, da se kompromitovani sitni profiteri i kolebljivci ostave na ledini, a da kandidati za predsednika odnosno gradonačelnika Beograda budu zajednički i što je duže moguće anonimni. Ideja o razdvajanju izbora je dobra, ali neostvarljiva, koliko i zabrana funkcionerske kampanje, dok bi se sa oslobađanjem medija i posmatračkom kontrolom nešto moglo postići pod uslovom da se pregovorima sa vlašću pristupi na ispravan način. Kad to kažem, mislim da lista zahteva (one prave opozicije) mora biti jedna i kratka, da račundžije i cepidlake treba ignorisati, a da pregovore treba poveriti vrlo maloj grupi stručnih, upornih ljudi, koji znaju materiju, imaju dobre nerve, a nemaju ličnih pretenzija i nije im važno da paradiraju u medijima. Bitno je u svemu da stranke koje oni budu zastupali ostanu jedinstvene i čvrste u podršci, a da se kao apsolutni minimum za uspeh pregovora smatra pristup televiziji sa nacionalnom frekvencijom.

Čekam da dođem na red za vakcinisanje

*Da li ste se vi vakcinisali i kako komentarišete prozivke provladinih medija svih onih koji su se vakcinisali, a protiv su aktuelnog režima?

– Nisam, jer je, kad sam pre desetak dana pozvan, u mom Domu zdravlja baš tada nestalo vakcina (za šta najiskrenije nikoga ne smatram odgovornim niti hoću da kažem bilo šta rđavo o organizaciji postupka). Pre nedelju dana sam se ponovo prijavio i čekam da moje godište (1940) dođe na red – pri čemu, da ne bi bilo nesporazuma, mislim na red za vakcinisanje.

close
Vladeta Janković: Srbijom dominira crveno - crni mentalitet 2

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.