– Da ne budem lažno skroman nisam se specijalno iznenadio – odgovara Tošić na naše pitanje da li je očekivao ovo priznanje. – Ako sam godinama svirao u vrhu sa ljudima, od kojih su nažalost neki pokojni, ovoliko koliko nas je ostalo iz Big benda, iz Seksteta Marković – Gut, koji smo, smatram, u regionalnom smislu značajni, pravo da vam kažem priznanje sam, verujem, zaslužio – dodaje Tošić, objašnjavajući da je većina vrhunskih muzičara već dobilo ovu nagradu, ali da mu ona svejedno mnogo znači, a i prvi je među bubnjarima kome je pripalo to priznanje.

– Mislim da sam jedino ja od bubnjara dobio Nišvilovu nagradu, ali dobro ovi novi, sada su mlađi i treba vremena da se dokažu. Ja sviram od 1941, i to nije nije tek tako, verujte – objašnjava Tošić, dodajući da bubanj za njega znači život.

– Znate, ja imam dugu kilometražu i životnu i sviračku pa, nekad naiđete na neke loše trenutke, ali najvažnije mi je tad odem i sednem za bubanj… i odvežbam sat-dva. Odmah sam drugi čovek, odmah mi se povrati samopouzdanje. Jako sam vezan za bubanj. Čim ujutro ustanem prvo što uradim je da stavim kafu i tablu sticks control. To je u prevodu daska za palično vežbanje. Svaki dan radim control sticks i slušam džez. Nema preskakanja – priča Tošić.

On objašnjava da mu Nišvil festival mnogo znači jer je svirao na njegovom premijernom izdanju u Domu armije.

– Bio je to nastup Kvinteta i Bisere. Verujte, tada nisam mislio da će Nišvil prerasti u jedan ozbiljan festival. Sada je to festival festivala. Nije tu samo muzika nego i pozorište što je jako dobro. Jer, znate, džez nije omiljena muzika širokih narodnih masa. Morate nešto da razumete, poznajete pa, da volite, a Nišlije su ovim festivalom pokrile širok spektar umetnosti koje se tiču muzike. Tako su jednim udarcem ubili dve muve, a to je pozitivno – konstatuje Tošić.