Foto: Svetlana Copic

NJihovo ime je naravno Kanda, Kodža i Nebojša, frontmen-poeta je Oliver Nektarijević, a muzika čedna i čulna, divlja i opasna, ali neprestano u bojama, talasima, sunčevim zracima. Ako uopšte postoje zvuk i rima koji u isti mah oličavaju grad i prirodu kako hodaju uporedo, javljajući se jedno drugom samo u snovima, onda se oni sigurno nalaze začarani na albumima Kande, Kodže i Nebojše. Kao zlatni dodir nemogućeg za kojim naturalni čovek žudi, „Uskoro“ je bajna himera što ga mami i ophrvava u ma kojoj od te dve stvarnosti da se zatekao, naročito u nekom od njenih prekida.

Priča o albumu „Uskoro“ je priča o jednom gradu, ko zna kom, ko zna gde. Taj grad vas iskušava svojim lavirintima svaki put drugačijim, menja se kao stanje vašeg uma, klati okačen o nit iracionalnog koja sa vašom dušom postupa poput onog udica-struna-štap-čekrk mehanizma, izvlačeći vas svako malo napolje, dok se ne zagrcnete pred raskršćima postojanja.

Tom gradu je i stalo do vas više nego što mislite. Zato Oliver u „Tako volim da živim“ peva o tome kako smrt prilazi, ali mu se život još uvek čini boljim. I kako bolji hoće i sam da bude u „Uradio sam sve“, dok svojim olovnim nebom leti ‘lako, teško se prizemljuje’. Jesmo li razumeli sada Taunsa Van Zanta i njegovu gorko-slatku pouku u „To Live Is to Fly“? Ili onog Bodlerovog „Albatrosa“ iz školske lektire? Jer, leteti na zemlji je pogrešno, što pesnik jednom reče.

Album „Uskoro“ vas usisava svojim opojnim zvucima čim u njega uronite. U uvodnoj „Prekidi ponovo“, velika CSN&Y simfonija, ali na žilavi KKN način, kao da uskrsava u svoj svojoj slavi. „Jamajka“ je kerozinska himna ženskom principu planete, tom senzualnom kontinentu što premešta svoje vrelo i uzbudljivo postojanje niz horizonte poznatih ulica kao kroz životne mene mladića.

Melanholični predah u „Lako polako“ vas doslovno njiše klatnom ljubavnih snoviđenja u tajnom zakutku praznog grada. Zato, u „Hororu u Beogradu“, pesmi koja verovatno nosi skrivenu programsku oštricu poruke ovog albuma, stvarnost probija svojim prljavim mlazovima napolje, odbijajući se o visoko podignut štit zaurlavajućih gitara – u njegovim senkama nepokorni stanovnik grada sakriven je poput vampira u svom kovčegu, osećajući se kao zamišljeni turista što kroz prozore hotelskih soba svedoči zločinu.

Ogromna energija samoubeđenja u magičnoj mantri „Misli dobro“, pretvoriće odmah potom epiku ove elaboracije u rege liriku „Letnjeg dana“, tog apsolutno čarobnog ‘soundtracka’ za sanjarenje o izlasku napolje, pod čijim suncem svejedno, ipak, zebe srce.

Ali, od motorheadične „Tako volim da živim“, hedonizam samodestrukcije upadljivo trijumfuje nad fantazmima svakidašnje strepnje. Nakon što ste bar desetak puta izvrteli ovu perfektnu numeru, ponovo ćete se obaviti velovima dnevne tmine u „Uradio sam sve“, dostojne velikih pripovesti jednih Led Cepelin. Kanda, Kodža i Nebojša drže ovde vašu pažnju onim končićem što spašava da ne zalutate fatalno, makar upali u živo blato podrivenih gradskih uporišta, oni će vas izvući napolje čeličnom snagom svog definisanog zvuka.

I isporučiti odmah neodoljivom „Čoeku Keru“ (The Joker) i njegovim duplim knjigama, jer vam u ovoj završnoj herojskoj pank mini-sagi Boba Mozlija nema druge do da ukrstite koplja sa mitskim arhidemonom lično. Možda baš onim istim koji je bio za petama i Robertu DŽonsonu, ko zna. Predivna ploča.

Povezani tekstovi