Videćemo u Irskoj koliko je sati

– Poenta cele priče je da kada se povelo pitanje čime ćeš se baviti – znao sam da ću se baviti muzikom, t.j. zvukom u ovom ili onom smislu. Ono što sam ja završio je primenjena studijska i radijska tehnika. Znao sam da se moj fizički izgled neće menjati, nikad nisam bio spreman na kompromis u smislu da se ošišam zbog nečega. Ako se ošišam, ošišaću se zato što ja želim. To je ono što ja zovem rokenrol. Rokenrol je sloboda izbora, da se ponašaš onako kako želiš. Za mene je rokenrol da uhvatim moje klince i da šetamo Kalemegdanom, zato što ja osećam da tako treba – kaže Aca Seltik, koji inače radi i u redakciji programa za decu i mlade, programa jedan, gde je urednik i voditelj.

Kada ste se pojavili sa „Keltsima“ dugo ste ostavljali utisak neobične grupe, tim pre što do vas irska muzika nije imala mesta na domaćoj sceni. Kako ste se opredelili baš za taj muzički pravac?

– Kao neko ko voli muziku u najširem mogućem smislu, od klasike do najcrnjeg andergraunda, nikada nisam postavljao pitanje da li moram da sviram „ajriš“ ili moram da sviram metal, rok. Samo ono što mi se dopada i što ima realne osnove da zvuči dobro i da to bude moj odraz u tom nekom muzičkom svetu. Tako su Keltsi u stvari krenuli. Nije to bio smišljen potez, bio je to skup ljudi koji su voleli to nešto i nisu imali s kim to da podele.

Da li ste u tu priču ušli bez konkretnih ciljeva ili ste odmah znali šta želite i dokle želite da idete?

– Posle je došla ona priča koja se zove KST, pa svirke i, uslovno rečeno, karijera. Ali mi sami nismo pucali na to. Na to nas je navela publika, tadašnja postava u KST koja je prepoznala da nešto lepo može da se dogodi. Niko od nas nije imao ambiciju da snima albume, da puni hale. To i dalje nije imperativ. Mi se bavimo muzikom na najprofesionalniji mogući način, ali svako od nas ima neki drugi posao. Radimo ovo zato što volimo i tu nema nimalo karijerističko-materijalnog imperativa.

Vaši koncerti su uvek posećeni. Možete li da definišete publiku koja sluša Orthdox Celts?

– To je publika od 1. do 101. godine. Imamo jednu baku u Staroj Pazovi, ima preko osamdeset godina i ne propušta Keltse. Ne mogu nas da klasifikujem, jer mi smo u isto vreme rok, folk, etno i volim da dodam i metal, s obzirom na moje ponašanje na sceni. Sve to podrazumeva publiku iz svih tih miljea. Kada bih rekao slušaju nas oni koji su okrenuti rok muzici onda bih diskvalifikovao one koje slušaju folk, a dolaze na naše nastupe. Kod nas je presudna atmosfera na samim koncertima. Uvek vlada jedinstvo u publici i vidiš kako zajedno đuskaju skinsi, metalci, pankeri, klinci, stariji. I to je ono što nemaju drugi bendovi.

Ranije smo mogli da čujemo da imate neke varijante za inostranstvo. Da li su takvi planovi i dalje aktuelni?

– Uvek smo stremili ka tome da odemo u Irsku i da na licu mesta vidimo koliko je sati, gde nam je mesto na toj sceni. Sa druge strane, samim tim što nas je sedam, svaki pokušaj organizatora koji žele da nas dovedu negde izgubi se jer oni kažu „je l’ može da vas dođe troje“. Ali to onda nije to. I zato nismo išli. Mislim da bi pre trebalo da krenemo izokola, prvo Nemačka, Holandija, ta srednja Evropa, Češka, Poljska, Rusija i onda „dobar dan“ – idemo u Irsku. Važno je da se pomeramo korak po korak.

Ali, već ste svirali pred irskom publikom. Istina, vojnicima u Bosni i na Kosovu. Kako su izgledali ti nastupi?

– Najbolja reakcija je bila u Zvečanu. Bila je fenomenalna atmosfera, bila je tu neka irska četa, koja se sjajno provela. Iza njih, pri dnu, sve vreme je stajao njihov narednik i sve to posmatrao. Izgledao je kao irska verzija Ratka Mladića. Stavio je kalašnjikov na pult i samo gledao. Kažemo mi jedni drugima „sad će da nas pobiju ili pohvale“. Prišao nam je i rekao „al’ ste dobro svirali“.

Možete se pohvaliti da ste svojevremeno na Egzitu nastupali sa čuvenim Šejnom Mekgovanom. Otkud vi tada sa njim na bini?

– To je bilo nešto potpuno neočekivano i za mene. Samo mi se stvorio mikrofon u ruci i bilo je hoćeš-nećeš. Naravno da hoću. Ja onako više u šoku, nekoliko sekundi nisam znao šta mi se dešava, i kao pevamo zajedno zadnju strofu pesme „Irish Rover“. Posle smo preslušavali snimke, bio sam otprilike deset decibela jači od Šejna, koji kao nešto mrmlja. Ali ne znam šta može da bude više od toga u toj priči. Biti sa Šejnom na bini je plafon svega ovoga, on je direktan krivac za moje bavljenje muzikom. Ja sam se rasplakao kada smo se upoznavali, tada sam ukapirao bitlmaniju. Stojim pored čoveka, tresem se i ridam.

U atmosferi je nešto drugačije

Aca Seltik sa velikim optimizmom gleda na budućnost domaće scene.

– Ovogodišnji koncert u KST, na Bir festu, i u Niševcu kod Svrljiga, po meni spadaju u top 10 koje smo odradili. Ne znam šta se dešava, kao da se u atmosferi nešto promenilo, kao da se vraća onaj rokenrol od nekada.

Bir fest kao naš koncert

Orthodox Celts je jedini bend koji je redovni učesnik Bir festa.

– Iskreno se nadam i svih narednih „x“ puta. To je atmosfera koja vlada na našim koncertima, samo što je višestruko uvećana. Možda se i osmelimo da organizujemo neki poveći koncert na dan Svetog Patrika. Mi Bir fest doživljavamo kao naš koncert – kaže Aca Seltik.