Foto: Lale

Ispostavilo se da smo dublje nego što smo mogli da pretpostavimo – kaže Aca Setlik, frontmen Ortodoks Keltsa, po povratku iz Irske, u koju je bend putovao prvi put posle 26 godina postojanja. Cilj je bio da se obiđe Zeleno ostrvo. Tokom pet dana koliko su bili tamo, ovekovečili su kadrove za neki naredni video. Snimili ceo put od Dublina do Galway-a, litica Mohera do Wicklow planina, posetili grob Michael Collins-a, čuvene pabove poput O’Donoghue’s, Johnny Fox’s i pokidali na koncertu u dablinskom klubu „Fibber Magees“.

Aca Seltik nije čovek koji voli da se hvali, ali neki svedoci kažu da je atmosfera koncerta uključivala horsko pevanje publike sastavljene od fanova iz Dublin-a ali i iz Cork-a, Galway-a, Londona i Glasgow-a, koji su doputovali specijalno u Dablin da bi prisustvovali jedinstvenoj prilici – da čuju naše Kelte premijerno u zemlji čija je tradicionalna muzika u korenu njihovog muzičkog izraza. U pojedinim momentima publika je nadjačavala bend, a kolektivna katarza dovela je do kulminacije na dva poduža bisa kojima je koncert zaključen.

– Nisam zahvalan sagovornik zbog toga šta sam ja uvek taj keltski koren evropske muzike doživljavao kao svoj. To je uvek bilo deo mene – na ovaj ili onaj način – kaže Aca Seltik na početku razgovora o putu.

Nema na razglednici

– Kad se prvi put susretneš sa Irskom ona te prosto zaokupi tim nekim delovima koje ne vidiš na razglednicama – ne znam, Blek lejk ili Viklou maountins ili primorski gradovima u kojima se pravi najbolja riblja čorba na svetu. To su stvari koje moraš da doživiš da bi shvatio zašto svi kažu da je ostrvo zeleno, a da su sve boje koje vidiš pastelne – priča Aca Seltik, dodajući da je Irska prevazišla njihova očekivanja i to u muzičarskom smislu.

– Tamo dolaziš u susret sa kulturom gde se non-stop svira, 24 sata dnevno, u svakom mogućem pabu. To nije kao kod nas. Kod nas imaš tezgu, dvojica bez kormilara, to jest, dvojica s klavijaturom i mikrofonom. Sve počinje u deset i završava se u dva i svi pevaju i sviraju isto. Ovo je potpuno drugačije. Oni žive to što sviraju non stop i zato je u stvari cela ta njihova muzička priča – priča o istoriji. Nije ono što se kaže puko prosviravanje. Ne, to jeste istorija irskog naroda. Ona je u tim pesmama i tačka – „potpisuje“ Aca Seltik.

On kaže da je i ranije bio u Irskoj „jedanput, kratko, turistički“, ali da je ovo putovanje iziskivalo drugačiju vrstu posvećenosti i smatra da su to kao bend maksimalno iskoristili.

– Bilo je tu ekskurzija van Dablina, planinarenja, pa sam koncert, tako da smo ono što smo očekivali manje-više i doživeli.

Ljudi

Na pitanje kakvi su ljudi tamo u Dablinu, Aca Seltik uzvraća teškim zadatkom.

– Zamisli Beograd koji je ultra čist i u kojem su svi nasmejani i dobronamerni. E, takav je Dablin. S tim što ja ne gajim iluziju da smo mi bolji ili gori od nekoga – narod je narod svuda na svetu, ali je njima kazna za bacanje papira na ulici 1.000 evra, pa ti baci. Tako da bismo mogli ponešto od njih i da prepisujemo. U svakom trenutku će bilo koji prolaznik da ti pritrči i da ti kaže, recimo, „dajte ja ću da vas slikam da biste svi bili na fotografiji“. Potpuno neverovatno. Kod nas bi ti maznuli aparat i ne samo kod nas. Mislim da je to zato što su oni potpuno neopterećeni političko-finansijskom stranom. Ne razmišljaju o tome nego, prosto, o onome što se njih direktno tiče. To je automatski dovelo da u rezultanti imamo pre svega dobronamerne, nasmejane i dobro raspoložene ljude – konstatuje naš sagovornik i nastavlja s impresijama – Ne samo Dablin, nego i Galway, grad na zapadnoj obali, sada već univerzitetski centar u kome je gomila mladih, internacionalan je, kao i cela Irska. Svašta može da se čuje, svašta može da se vidi ali u tom sudaru kultura dominantna je domaća kultura i svi njoj teže. Nema onoga – poneću svoje od kuće pa ću da ga tamo negde implementiram – ne, nego ću se prilagoditi ovome gde sam došao. Ovde je to jako uočljivo, ali u svakom trenutku ti možeš da ostaneš svoj. To ti niko ne spori. Vrlo su liberalni, a do koje je to granice sam osetiš, ne mora niko ništa da ti predočava – objašnjava Aca.

Prema njegovim reakcijama, da se zaključiti da će u Irsku vrlo verovatno ponovo, kao i da mu se Galvej posebno dopao.

– U toj pešačkoj zoni na svakih deset metara je ulični svirač ili plesač i svaki ima po 15 minuta, i svi se znaju i niko nikom ne krade posao – imaju svoj interni raspored što je fenomenalno. U isto vreme čuješ, Oasis na jednom uglu, „tradicional“ na drugom, ovaj tamo stepuje na trećem, na četvrtom se recituje poezija i tako dalje. I u Dablinu je manje-više isto, ali ne na tako malom prostoru kao u Galveju. Za prosečnog turistu ono što je zanimljivo jeste da svi sviraju i svuda sviraju. U jednom trenutku ti postane svejedno u koji ćeš pab da uđeš, pošto se u svakom nešto dešava.

Priroda – spektakl

Što se tiče prirodnih lepota – to je spektakl, potvrđuje Aca Seltik, dodajući da su Irci shvatili ovaj svoj potencijal i, kako kaže, „komercijalizovali su sve što su mogli“.

– Ti uvek možeš da uđeš bilo gde do određene mere, ali dalje je kao i u svim evropskim zemljama. Nije baš da, što ti kažeš, naplate da vidiš livadu, ne treba preterivati, ali ako hoćeš da vidiš litice iz gornjeg rakusa – plaćaš. Ako hoćeš da ih posmatraš slobodnim pogledom sa livade, to je free. Evo, recimo, litice Mohera su jedna od prirodnih lepota koje kad vidiš ukapiraš zašto su klifovi to što jesu, more koje udara, vegetacija koja maltene raste vodoravno zbog vetrova s Atlantika. Ukapiraš da je preko puta Amerika i onda zapravo shvatiš da si na mestu odakle se pisala istorija, odakle se krenulo u Ameriku. Irska sad ima četiri miliona ljudi. U Americi ih ima 20 i nešto… Otuda dobiješ neku vrstu strahopoštovanja prema istorijskoj pozadini mesta na kome se nalaziš. Druga je stvar što su oni i u liticama napravili kafić, suvenirnicu, sve, tako da možeš da se provedeš tamo i ništa tu nije kičasto. O tome su strahovito vodili računa – tvrdi Aca Seltik.

– Kafić na litici je u ambijentu stene, kao i 3D muzej. Kroz njega saznaješ zašto je sve oko tebe tako kako jeste. Sve možeš tu da saznaš, od toga kad su nastale stene, preko toga šta se dalje dešavalo, do maltene imena i adrese čoveka koji je otišao u Ameriku – zaključuje Aca Seltik. Kad sumira sve utiske – boja Irske je, naravno, „zelena“ i ne može se nikako reći „i plava“, tvrdi on. Kao ljuti navijač „Seltika“ (zelenih, prim. A. Ć.) a zbog plavih dresova njihovih večitih rivala, „Rendžersa“, naš sagovornik tvrdi da ta nijansa plave ne postoji nigde u prirodi, čak ni u nijansi neba. Miris i ukus Irske će upamtiti po fenomenalnom jagnjećem gulašu, a zvuk je zvuk velegrada. Ne kao kod nas – teskobni zvuk saobraćajne gužve i sirena, nego žamor muzike uličnih svirača – objašnjava Aca Seltik.

Poštovanje

Upitan da li možda i Irci neguju taj mitomanski odnos prema sopstvenoj prošlosti kao i Srbi vazda skloni preterivanju, Aca Seltik kaže da se nije preterano udubljivao u političke priče, ali da svako od njih ima neverovatno poštovanje prema kulturnom i istorijskom nasleđu i to apsolutno nadilazi ono što mi ovde prepoznajemo kao nacionalizam. „Dakle, u svakom trenutku, na svakom mestu možeš da vidiš irsku zastavu i ljude koji su puni poštovanja prema zgradi Pošte pored koje prođu a gde je dizan ustanak 1916. godine“, kaže naš sagovornik.

Srednji put

Komentarišući Irce u društveno-političkom kontekstu u poređenju s nama, Aca Seltik konstatuje: „Mi idemo iz jedne krajnosti u drugu. Kod njih toga nema iz prostog razloga zato što su oni odabrali srednji put i idu njime. Taj put podrazumeva, pre svega, da se jedna strana ekstrema ne stidi toga što je, a da druga strane ekstrema time ne bode oči drugom. Oni su vrlo jasni i decidirani u tome ko su, šta su i zašto su. Možda se može reći da su nacionalno i u svakom drugom pogledu drugačije osmišljeni do te mere da ako im neko nešto prigovori u stanju da ga ignorišu jer ih se to prosto i ne tiče.“

U stolici Ronija Drua

„Meni lično su bile dve stvari jako značajne. Prva je Odoniz (O’Donoghue’s) pab iz koga su potekli Dablinersi i u kome je Roni Dru u stvari maltene živeo. Ambijent nije menjan. Ja sam, znači, sedeo na stolici gde je nekad to isto činio Dru i onda mi je stvarno nebitno da li je ovaj vek ili 60-e godine prošlog veka“, ispričao je Aca Seltik o njegovim ključnim tačkama s ovoga puta.