Bokserski trener Salih Đerlek Car: Za boks se živi 1Foto: Privatna arhiva

Da je drugačiji ne bi se moglo opstati i ostati 40 godina u ringu i oko njega. Naučen da se od prošlosti ne živi, Car i dalje radi čvrsto verujući da su bokseri jedina živa radna bića koja ne idu u penziju.

Ono što misli kaže direktno u lice, nikada nije jednu priču imao za autoritete, drugu za raju. Od prošlosti ne živi, ali kada krenu da naviru sećanja na dane kada se kalio čelik u njegovim rukavicama nekako omekša. Bilo je to vreme njegove mladosti i ,,Mladosti“, jedinstvenog kluba na novopazarskog sportskom nebu, ali i vreme u kojem je ring predstavljao carstvo u koje nije mogao svako da uđe, ni da se usudi.

– Kao da je sve juče bilo, a prođe kao kad lupiš dlanom o dlan – pomalo setno kaže Car na početku priče – te 1979. godine boks je bio sport broj jedan u gradu. Bokseri su bili face, važne ličnosti, niko ni blizu im po popularnosti. Nemoguće je danas mladim ljudima predstaviti to vreme. Nije se moglo preko noći ući u ozbiljan bokserski svet. Godinu dana sam radio poput kakvog legionara i isplatilo se. Postao sam omladinski prvak Jugoslavije u muva kategoriji, osvojio bronzu na Zlatnoj rukavici i oduševio sebe i svoje prve učitelje Jašara Smailovića i Besima Ejupovića. Još se nisam ni brijao, a upadnem sa 16,5 godina u seniorski tim „Mladosti“. Stadion je bio pun kao oko, pobedim Čelikovića iz Užica na poene i pre 18. rođendana postanem punoletan. Tri godine nisam znao za poraz u drugoj ligi, ali kakvoj… U to vreme najbolji bokseri – reprezentativci dolazili su iz drugoligaških klubova. U karijeri sam imao preko 200 mečeva, pognute glave sa ringa sam sišao samo u desetak slučajeva. Pobeđivao sam reprezentativne veličine Asanovića, Musića, Simića, Škaricu – zaustavi se Car.

Mogao je Car, mirne duše, još da ređa prezimena bokserske elite iz nekadašnje Jugoslavije. Godine 1994. počela je druga, ništa manje uspešna karijera, trenerska.

– Bilo je to teško vreme, u „Mladost“ dolazim na poziv mojih prvih trenera Smailovića i Ejupovića. U početku je bilo desetoro dece, radio sam i sa kasnijim profesionalcem Enadom Ličinom, ali i sa generacijom na koju sam posebno ponosan – Lekpek, Ibrović, Ademović, Čalaković, svi su bili omladinski prvaci države. DŽevad Ibrović osvojio je omladinsku Vojvođansku rukavicu, na Zlatnom gongu njegov meč proglašen je za najborbeniji. Na jednom od jačih međunarodnih turnira, početkom ovog veka, reprezentacija Srbije i Crne Gore je u Mostaru osvojila šest zlatnih i jednu bronzanu medalju. Tri medalje pripale su mojim učenicima – priseća se Salih, valjda, poslednje bokserske generacije koja je mogla i više od onoga što je postigla.

U sezoni 2003/04. predsednik BSS je Slobodan Kačar, selektor juniorske reprezentacije tadašnje države Srbije i Crne Gore, Baćo Milović, a Car jedan od trenera u njoj. Da nije bilo fenomenalnog Šerifa Gurdijeljca, verovatno, bi to dostignuće i bronzana medalja Ernada Ličine na omladinskom Evropskom prvenstvu u Birmingenu bilo i najveće trenersko dostignuće Đerleka. Kruna njegove trenerske karijere su Gurdijeljčeve dve titule profesionalnog šampiona sveta IBF verzije u superpero kategoriji, internacionalna i ona koja pripada najboljem mladom bokseru do 25 godina starosti, koji se, nažalost, prošle godine se rastao od šampionskih pojasa.

– NJegove titule bile su šlag na torti i moje trenerske karijere. Šeka je veliki radnik, poseduje talenat i boksersku inteligenciju. Žao mi je što je imao onako loš meč protiv Bruna Tarima iz Tanzanije. U poslednje vreme nismo mnogo sarađivali, više se pripremao u Nemačkoj i u Beogradu. Dva meseca pre izgubljenog meča za titulu jedini naš kontakt bio je na samom meču u kojem sam bio u njegovom uglu. Nisam mogao da ga prepoznam, nije to bio onaj Šeka šampion. Izgledao je kao neko ko je prvi put navukao rukavice. Slabo je radio rukama, a šta su razlozi poraza to zna samo on. Zasluženo je izgubio meč, ali on je veliki šampion, a veliki šampioni se ne predaju tek tako – kaže Car i dodaje da još veruje da jedna blistava karijera nije završena.

„Mladost“ bez Cara

Kao klub „Mladost“ ponovo radi, ali ovog puta bez Cara.

– Poziv da radim sam dobio, ali sebe, trenutno, ne vidim tamo. Takvi smo da sve što je bilo dobro izbrišemo i zaboravimo, domaći treneri se ne poštuju, a ljubomore i čega sve, ima koliko hoćete. Da nije Izeta Lukača ne bi bilo ni „Mladosti“. Život je posvetio boksu, godinama radi sa nekolicinom momaka među kojima je Muhamed Mavrić najtalentovaniji. Da njegovi bokseri nisu u „Mladosti“ ni kluba ne bi bilo i da nije njega DŽeada Ibrovića amaterski boks u Pazaru bi se ugasio. Slično stanje je i u državi. Nenad Borovčanin, kao predsednik BSS, trudi se, ali bojim se da će loše stanje koje traje godinama još da potraje. Nisam optimista, a voleo bih da boks opet bude ono što je bio kad sam ga ja zavoleo – kaže Car o budućnosti nekada jednog od najpopularnijih sportova na domaćoj sceni.

Pun pogodak za Ajšu

Na poziv bodibildera Muzafera Čepeljca, Salih odnedavno radi sa čudom od deteta, osmogodišnjom Ajšom Čepeljac.

– Iskreno, nisam bio pristalica ženskog boksa, ali kad vidim sa kojim žarom radi i kako usvaja nova znanja, povlačim reč. Ajša je čudo neviđeno. Talentovana je za više sportova, pa ne bi bilo loše da se, što je moguće pre, odluči za jedan. Bio bih presrećan kada bi odabrala olimpijski boks, jedinu plemenitu veštinu u porodici borilačkih sportova – komentariše Đerlek.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.