Idriz Hajrović Ljojić, bivši novopazarski bokser (I deo)

Idriz Hajrović obožava LJojića. LJojić Idriza Hajrovića voli, ali ne toliko koliko Hajrović LJojića. Za one koji znaju o čemu je reč zagonetke nema, ostalima ćemo da raspetljamo zavrzlamu odmah. Bio je sjajan bokser poluteške i teške kategorije u zlatnim vremenima „BK Mladost“, ali bio i ostao i dobroćudni šaljivdžija, uglavnom na svoj račun. Bilo da je reč o ozbiljnoj ili banalnoj temi pričom i samo njemu svojstvenim izborom termina u stanju je da i najvećeg mrguda navede na smeh do suza. Životna i sportska priča jednog od najboljih boksera „Mladosti“ svih vremena, a svakako najzahvalnijih, jeste mešavina smeha, tuge i nerazumevanja. Potpisniku ovih redova LJojić je već na početku priče rekao: ,,Pazi, moj život ti je za dokumentarni film. Ovo što ćeš da čuješ ni Šekspir ti ne bi rek’o.“

„DŽinovska“ beba i kašike oca Zejnela

Kad me je Aziza rodila, te 1954. godine, bila je sama u izbi. Nije imao ko da mi preseče pupak. Kad je skupila malo snage i pridigla se, do’vatila je kosir zini, i sa njim ga je presekla. Tako precizno, da to ni najbolji hirurg sa svim alatkama ne bi mog’o. Bio sam beba džin. Nije bilo k’o ovih danas pelena, nego me umotali u neke vunene. Brzo je u izbu stig’o čovek po imenu Pašo. Kasnije mi je pričao da je on dotad gledao decu koja bi cijukala na rođenju, a ja sam plak’o jako, veli on, k’o operski pevač. Pašo je po selu pričao: „LJudi, što je Zejnel dobio sina, ima odma’ da prohoda!“ Vage nije bilo, nego me stavili na balandžu (kantar) da me izmere. Ono đule od balandže zarđalo, pa samo što su me na nju zavezali ono odjuri u visinu, umalo da udari u tavan. Majka mi je pričala da sam imao 5 kila i 250 grama, a ja mislim da je balandža bila ispravna sigurno bi pokazala i sedam. Pričalo se i o visini, nisam imao dva metra, ali viši sam bio od sve dece koja se rode – počinje priču sa merakom LJojić prepričavajući ono što je od drugih čuo.

Onda kreću prisećanja na detinjstvo.

Moje Koniče, na Pešterskoj visoravni, i u to vreme beše zabačeno selo. Sneg kad padne, smetovi dostignu 2,5 do 3 metra visine. Ako ti je trebalo brašno, moglo je da se doturi samo helikopterom. Majka Aziza izrodila je 13-oro dece. Sedmoro je odmah, po rođenju, umrlo. Preživelo je nas šestoro. Danas sam samo ja živ. Majku sam mnogo voleo.

Otac Zejnel bavio se, kao i svi u Koniču, izradom kašika i kutlača od jasikovog i javorovog drveta. Posle dolaska iz šume, pošto bi ručno odsekao drvo, krenuo bi da ga oblikuje. Kad su kašike bile spremne za prodaju, poređao bi ih u komplete od po deset i krenuo na put. One su nas othranile. Mojim dragim Pazarcima i danas često kažem, malo u šali, malo u zbilji, da nije kašika mog Zejnela još bi jeli k’o majmuni. Tako Zejnel gotov proizvod natovari i pešice kroz bespuća krene do Peći, više od 60 kilometara bi prepešačio, i sve bi prodao. Kad stigne kući i skine opanke „piroćance“ i čarape, nokti od hladnoće i promrzlina sami krenu da padaju. Znao je da donese, s tog puta, oveći paradajz. Preseče ga napola, pa na još manje, da podelimo, da svima zapadne isto parčence. Žao ti da to što ti je dopalo šaka odmah pojedeš, jer ko zna kad ćeš sledeći put imati priliku da vidiš paradajz. Desert je bio onaj sok sa semenkama iz paradajza. Srkali bi ga što je moguće duže sa takvom radošću da to ne bi mogao da opišem. Bili smo uvek siti, dobri moj Zejnel sve je davao na hranu i na decu.

Boks i duga kosa

Kada se porodica preselila u Novi Pazar, LJojićev prvi omiljeni sport bio je rukomet. Iako je bio talentovan, nije se mnogo zadržao u rukometu, jer je zavoleo plemenitu veštinu.

Kasno sam ušao u svet boksa, imao sam 17 ili 17,5 godina. Jesam dosta postigao, i ne mogu da budem nezadovoljan, ali mogao sam i više da je imao ko u pravom trenutku neke važne stvari da mi pokaže. Kad sam prvi put video velike pazarske borce, Safeta Kocu, Sulejmana – Ćura Dervišnurovića, Ramiza Hrnjaka i ostale, toliko mi se to svidelo da sam odmah odjurio na trening, i već tad sam znao da je boks moja budućnost. Sa svima njima sam kasnije bio deo ekipe „Mladosti“.

U početku nije išlo lako. Ja bi’ da treniram, a neću da se odreknem dugačke kose. Duga kosa bila je u modi, još su harali Bitlsi, a ja to voleo. Niko od muškaraca u Pazaru nije imao dužu i lepšu kosu od mene. A bilo je drugačije vreme, na dugu kosu nije se gledalo normalno, povezivali su je sa ljudima koji nisu čiste pameti, drogerašima, nenormalnim. Da se podšišam neću, a milicija ako te uhvati odmah vodi na šišanje. Nisam izlazio iz kuće pri dnevnoj svetlosti 15-20 dana, ali uveče trening ne propuštam. Privlačiš pažnju, a takav imidž nikom skoro nije bio po volji. Ni u školi nisu imali razumevanja za moju ljubav prema dugoj kosi. A voleo sam slobodno da se ponašam, pa sam se osećao kao odbačen od svih. Tigar samotnjak, to sam ti ja bio! Sve izdržim i dođem na prvi sparing. Partner mi je bio ko Hogar strašni, razbacan i razvijen, ne znam kako se zvao.

Prve bokserske korake pravio sam sa pokojnim Miljojkom Jovanovićem, trenerom i bokserskim sudijom. Sve što sam naučio o boksu, naučio sam od njega. Bio je više od trenera, vrstan pedagog, koji mi je usadio način na koji treba da se borim. Da je samo imao više vremena da se svima podjednako posveti. Bio sam kroz karijeru raznovrstan borac, ali nisam raspolagao sa svim udarcima. Levi direkt mi beše najjače oružje, njime sam protivnike dovodio do stanja plača, pa desni aperkat. Posle šest meseci, ipak, batalim boks. Moralo se u vojsku.

Nadimak „izbrusilo“ slovo

Više i ne znam kad je to bilo, ali sećam se događaja koji se odigrao kod hamama u Staroj čaršiji, a bio je povod za nastanak nadimka. Svi u gradu me tako zovu, i volim što je tako. Jedino se urbana legenda Pazara Ramiz Biševac – Miler i jedan, ne znam kako mu beše ime, što raznosi svako jutro biciklom kafu po lokalima, razderu na ulici, tako da svi čuju, Idrize! Kad ih čujem, ko čekićem po glavi da me mlatnu. Da se vratim na ono što se zbilo kod hamama. U blizini je nekad bila OŠ „28. novembar“, u koju sam i ja išao. Neki dečak krenuo na časove, a tu je bio neki klan i sačekao ga. Čini mi se da ih je bilo šest, sedam, otprilike mojih godina. Ne daju oni dečaku da prođe do škole, pa krenu da ga tuku. U to vreme mnogo sam voleo da gledam filmove u bioskopu, o Brus Liju, Vinetuu i slične. E, tu scenu nisam mogao da gledam, uletim i odbranim ga. Posle nekoliko dana, kad se priča dovoljno raširila po gradu nije bilo nikog ko se nije interesovao za ime tog ko je odbranio dečaka. Priča se prenosila, u početku se govorilo, pošto me nisu još u Pazaru dovoljno poznavali, da je dečaka odbranio neki LJajić. Ne znam kako, biće da je taj poslednji koji je priču čuo, istu i prečuo, pa rek’o LJojić umesto LJajić. Izbrusio A u O, k’o nekom brusilicom, i eto, osta ja LJojić. Posle to više niko nije mogao da zaustavi, ostalo je da je dečaka spasio neki LJojić. I sviđa mi se što je tako – ponosno legendarni bokser objašnjava nastanak svog nadimka.