INTERVJU Ivan Ergić o svojoj predstavi „Jezik kopačke“: Dolazak na Steriju doživljavam kao potvrdu da je tekst dostojan ozbiljnog pozorišta

Premijera ove predstave u režiji Boruta Šeparovića, u kojoj tekst zajedno sa Ergićem potpisuje Filip Grujić, odigrana je u septembru prošle godine u Zagrebačkom kazalištu mladih, a domaća publika sada će je moći videti i među devet predstava iz Srbije i regiona koje su odabrane u selekciji 70. jubilarnog Pozorja.

Predstava progovara o dehumanizaciji sporta i naličju fudbala, svemu onome što nose novci koje običan čovek ne može ni da zamisli. Konstantnom potragom za epskim, a jeftinim zabavama. Predatorskom kapitalizmu koji čoveka, kroz „put uspeha“, vodi uz ogoljeni darvinizam. I spektakl na svakom koraku. O ovim temama, Ergić među retkima iz sveta profesionalnog fudbala, polemiše javno godinama i sada to čini kroz jezik teatra.

Da je uradio scenario ne bi trebala biti vest, barem ne spektakularna, jer nas je posle velike fudbalske karijere i igranja u klubovima poput Juventusa i Bazela, navikao da ga prepoznajemo kao pesnika, pisca i kolumnistu. No, ipak je primamljivo reći kako je verovatno prvi profesionalni fudbaler u finalu za Sterijinu nagradu.

Kako je nastao dramski tekst? Pronašli su vas Marko i Filip i koliko smo mogli da saznamo, proces stvaranja bio je dug, promišljali ste kako kaže vaš kolega Filip svaku reč?

– Dugo sam se bavio idejom da napišem neku komediju ili parodiju o fudbalskom životu, a imao sam već napisan sinopsis i za eventualni scenario. Međutim, kada su me Marko Čelebić i Filip kontaktirali, brzo smo se složili da treba da prikažemo realnost fudbalskog sveta, u njegovoj celovitoj dramatičnosti, komičnosti i tragici. Njih dvojica vole fudbal i razumeju ga, i to je meni bilo bitno za razvoj i razumevanje samog komada. Spletom okolnosti, Marko je kao reditelj „otpao“ u celoj priči, i desila se saradnja sa Borutom i ZKM-om. Istina je da smo promišljali svaku reč, kako u dramskom smislu, tako i u onom delu gde smo dužni autentičnosti priče. To je pitanje odgovornosti prema tekstu, koji ima svoju autonomiju, ali i pozorištu kao takvom.

Za onog ko piše drame na našem jeziku nema većeg priznanja od ulaska u selekciju Sterijinog pozorja. Kako se osećate zbog toga?

– Pošto volim i pohodim pozorište od kad znam za sebe, naravno da sam svestan da je učestvovati na tom festivalu priznanje po sebi. Dolazak na Steriju doživljavam kao potvrdu da je tekst dostojan ozbiljnog pozorišta i to mi je dovoljno. Filipu i meni je važno bilo da su svi kućni dramaturzi koji su pročitali komad i odlučuju o tome šta će se izvoditi, redom stali iza teksta. I na kraju i sam ZKM, za kojeg od ranije znam da trenutno ima možda najbolji ansambl u regionu. Drago mi je da smo na Steriji zbog nekih meni dragih ljudi koji su ovde i koji će je moći pogledati. S druge strane, žao mi je što se predstava ne igra u Srbiji, jer bi i ovde mnogi roditelji mogli da vide kako izgleda realnost fudbalskog miljea iza zavodljivih kulisa.

Radnja na tekstu ipak vas je vratila fudbalu.

– Fudbal sam prestao da pratim još dok sam aktivno igrao, a znao sam pogledati s vremena na vreme, ako neki tim zaista igra dobar fudbal. Ne znam da li je to bilo zbog zasićenja ili prezira koji mi se javio prema mnogim pojavama unutar fudbala, ali svakako sam bio na popriličnoj distanci. Međutim, kada smo krenuli da pišemo, počeo sam ponovo malo intenzivnije da ga pratim, pokušao sam da osvežim pamćenje, ali i mnoge detalje u komunikaciji sa kolegama, koji su ili bivši fudbaleri ili su i dalje aktivni. Tako da u samom komadu ima dosta neposrednog, ali i onog iz druge ruke. Dakle, dovoljno ličnog iskustva da bi imalo snažnu podlogu, ali opet nedovoljno da bi bilo autobiografsko u užem smislu.

Kako je bilo sarađivati prvi put sa glumcima, ali i rediteljem Borutom, on je nesvakidašnji umetnik i kako doživljavate pozorište posle ovog iskustva? Da li su neke magije nestale?

– Kao i u svakom kreativnom poslu, koji zahteva veliki napor, sredstva i aktere, uvek dolazi do neke vrste „razmađijanosti“, naročito kada se nađete na toj drugoj, neosvetljenoj strani. Međutim, istovremeno naučiš da poštuješ rad svih onih koji učestvuju u produkciji jedne predstave i jako mi je drago da sam to mogao neposredno da ispratim. Što se samog Boruta tiče, tu ste u pravu, on je teatrološki gledano jako originalna pojava i njegov rad unutar Montažstroja koji traje još od 1989. godine, doživljavam ne samo kao politički teatar već i kao svojevrsni aktivistički pogon.

Mislim da sam odgledao veliku većinu njegovih stvari i ne znam da je napravio jednu lošu predstavu. Tako je i sa njegovim nedavnim Vojcekom u Splitu, koji je izazvao poprilične reakcije. Kada radite sa njim, morate uvek računati i na aktivističku dimenziju same predstave, tako da postoji ideja da u drugoj fazi prikazivanja predstave krenemo da radimo i sa decom, naročito onima koji žele da se bave sportom. Već smo imali dosta bivših kolega na predstavi, ali i trenera koji rade sa mlađim kategorijama, pa i same dece koji vole fudbal ili bi hteli da se bave njime.

Kako je došlo do saradnje sa ZKM, a ne nekim našim pozorištem, što bi se možda prirodno pomislilo da će se desiti?

– To je jako duga priča i možda nisam prava adresa za to pitanje, jer ne razumem do kraja odnose unutar našeg pozorišta. Nisam ni sam siguran zbog čega se to nije desilo, uprkos činjenici što smo sa jednim našim pozorištem imali ne samo dogovor i po njemu krenuli da pišemo tekst, nego i ugovor. Iako je početna namera bila da se igra u jednom od beogradskih teatara, meni nije bilo presudno gde će se igrati predstava, pošto ovaj prostor u pozorišno-jezičkom smislu doživljavam kao jedan. Ne bih previše ulazio u to, što se mene tiče, očigledno je komad završio tamo gde treba, po onoj narodnoj, nije kome je namenjeno nego kome je suđeno. Ono što sam u tim peripetijama naučio je da saosećam sa mladim ljudima koji se profesionalno bave dramom i pozorištem i od toga moraju da žive.

Ergić: Fudbal je i igra i rintanje i spektakl

U čemu su glumci i fudbaleri slični? Za fudbalere se zlobno tvrdi da su najbolji glumci od svih sportista?

– Ta gluma fudbalera koju pominjete je jedna od mnogih stvari koja je uništila samu igru. Simuliranje faulova, povreda, penala, da bi se izvukla neka sitna korist ili prednost, simuliranje izjava, simuliranje privatnog života, itd… Zbog toga jedan od likova u predstavi pita da li ste ikad videli da se igrač prekrstio kada neko od igrača leži povređen, na primer za njegovo zdravlje, a ne samo kada da gol ili izlazi na teren, što govori tako i o simuliranju religioznosti. Što se tiče samih glumaca, ono što sam naučio jeste da je glumački posao jako naporan, a ova predstava je i fizički jako zahtevna, na čemu je Borut posebno insistirao. A na tragu vašeg pitanja, čak i u samoj predstavi, postoji jedna Borutova rediteljska finesa u kojoj se povlači paralela posla glumca i posla profesionalnog fudbalera.

O predstavi se priča, postala je popularna. Kakve reakcije publike stižu do vas? Pročitao sam negde dobar komentar da se ljudi nakon predstave osećaju izudarano, ali pročišćeno.

– Nismo išli na to kakav će efekat izazvati predstava. Ako se deo njih tako oseća onda je to dobro. Nemam dovoljno iskustva sa pozorištem na ovakav način, sve mi je novo, pa tako i same reakcije. Koliko sam uspeo da shvatim, čak i kritika, često procenjuje po ličnim naklonostima i estetskim i ideološkim sklonostima, i mislim da nije jednostavno biti objektivan. Znam kako to funkcioniše sa sportskim novinarima i komentatorima, iako se sport na osnovu učinka i rezultata može lakše „objektivizirati“. Pored toga, tema je po sebi atraktivna, imajući u vidu koliko je fudbal popularan sport i koliko je deo masovne kulture, a to znači da svako ima svoje mišljenje o njemu, i verujem da se i na taj način prosuđuje; dakle ne samo po umetničkoj uspelosti predstave.

Predstava progovara o onome što se u svetu fudbala drži u strogo kontrolisanoj senci. Sa kakvim ste pitanjima želeli da publika izađe iz sale nakon što je odgleda?

– Što se mene samog tiče, u predstavi sam hteo da ispričam ono o čemu sam pisao godinama unazad u esejima i kolumnama, ali na mnogo neposredniji način, što je prirodno ako se to prevede u likove i dramu. Iskreno, da li je ljubitelj fudbala i posmatrač ikada čuo kako se jedan fudbaler oseća ili kako promišlja, kada je skroz slab, ogoljen, i surovo iskren, osim u nekim autobiografijama koje su često selektivne i samodopadne. Poraz i slabost su ontološki jača iskustva, jer su pobeda, radost, slavlje, često detinjasti, usiljeni, površni i svi liče jedna na drugu. Tek u porazu i padu čovek je prodrman do koske i svako dolazi do sebe na sebi svojstven način. U tom smislu naravno da je takođe i dramski zanimljivije ovo drugo. Ovo prvo pršti sa malih ekrana svakodnevno. Druga je stvar što postoji neka prećutna saglasnost da se o mnogim stvarima ne govori, naročito ako oduzima od privlačnosti i glamura fudbala kao industrije. A i kada se neke stvari vide ili čuju, one se takođe medijski spektakularizuju. Zbog toga ovaj prostor koji nudi pozorište držim za pogodan za ispričati takvu priču.

Kažu da je fudbal za vreme Pelea bio igra, pa je postao rintanje i posao, kada je iz ruku radnika prešao u ruke gazda, a da je danas spektakl?

– Mislim da je on danas sve to zajedno što ste rekli, i igra i rintanje i spektakl. Možda treba da se vratimo na to da li je fudbal ikad bio u rukama radnika, iako je on u počecima bio radnički sport u navijačkom smislu. Pre bi se moglo govoriti o njegovoj komercijalizaciji, koja se događala postepeno, i pretvaranja tradicionalnog navijača u konzumera. Postoje ponegde organizovani ili spontani otpori navijača, ali za sada je prosečan ljubitelj fudbala gubi tu bitku, kada govorimo o velikim klubovima koji su globalne korporacije. Kod manjih klubova, postoji i dalje kolika-tolika povezanost kluba sa tradicionalnim navijačem i sredinom, gde nije samo medijski posredovan spektakl. S tim da je globalizacija fudbala dovela do još veće razlike između velikih i malih klubova, pa i fudbalskih kultura.

Vlasništvo u fudbalu, onom najvišem je onakvo kakav je globalni kapitalizam, kada se globalizovalo tržište, naročito ono finansijsko, tako se globalizovao i kapital koji se ulaže u sport. Danas vidimo da čak i nefudbalske kulture, koje su stare civilizacije, vide fudbal kao nešto što mora biti deo njihovog civilizacijskog uspona kao što su Kina, Japan, arapske zemlje. Međutim zanimljivo je da njegova privlačnost bila uvek izražena, nevezano za novac. Smatram da su klinci u sedamdesetima isto kao i danas, pedeset godina kasnije, maštali da budu fudbaleri i ne vidim da će se to promeniti bez obzira na okolnosti.

Kako vam izgleda trenutak u kome se srpsko društvo nalazi? Kako se sportisti, odnosno fudbaleri snalaze u svemu? Mnogi ih prozivaju da ćute, ali opet ima i onih koji se glasno bore i daju podršku.

– To očekivanje podrške od sportista potiče od doživljavanja uspeha sportista kao nacionalnog podvižništva i deo je novije mitologije, nastale još u vreme Jugoslavije. Možda dolazi vreme i kada će se i taj odnos prevrednovati. Što se tiče fudbalera, za početak bi bilo više nego dovoljno da kažu koliko je kriminalizovan sam fudbal kod nas, koji je uvek i političko pitanje, uprkos stalnim obećanjima o depolitizaciji. Međutim, velika većina sportista „pikira“ na mesta u klubovima i savezu i zbog toga ne žele da talasaju ili da se zameraju i tu leži odgovor zbog čega nema otpora ni nakon karijere.

Posebno je patetično očekivanje javnosti koja gotovo mora da iskamči od sportista podršku, kao što smo nedavno mogli da vidimo. Mi fudbaleri odrastamo darvinistički, uglavnom iz nižih slojeva i u surovom okruženju, gde je proces selekcije i takmičarstva jako izražen. To razvija jednu vrstu sebičnosti i sitnosopstveničkog mentaliteta, pa i cinizma. Međutim to nije samo kod nas tako, današnji sportista nije učen da razmišlja, naročito politički, jer se tako lakše kroz njega plasira ekonomska propaganda. Ali uvek ima izuzetaka, a što ih više ima to bolje, a videli smo da ih ima i to ne mali broj – zaključio je nekadašnji fudbaler.

Ivan Ergić

Datum rođenja: 21.01.1981.
Mesto rođenja: Šibenik.
Pozicija u timu: Vezni fudbaler.
Igračka karijera: Pert Glori, Juventus, Bazel, Bursa.
Reprezentacija: Srbija i Crna Gora, Srbija (11 utakmica)