Ljubiša Tumbaković: I po dvorištu šetamo u smenama

Pa i da poveruje da je baš tako kako nam danima, u ovoj rubrici Danasa, pričaju sagovornici iz sveta košarke, fudbala, rukometa, vaterpola, atletike… Selektor fudbalske reprezentacije Ljubiša Tumbaković nema nameru da bilo koga uverava ili razuverava, samo deli lično iskustvo iz 24-časovne izolacije ljudi od 65 i više godina.

– Naravno, da sportski karantini ne redukuju životne aktivnosti kao ova izolacija, najzad ni namena i poenta im nisu isti, ali kada sportisti kažu da im ovo nije neka specijalna novost to znači da smo navikli na ograničenja. Samo znamo kako je biti dugo odvojen od porodice i prijatelja, propuštati važne rođendane i izlaske, ne ići na odmor kada mu je vreme… To iskustvo nam daje za pravo da pričamo da je najbitniji psihološki pristup nametnutim okolnostima. Kako se postaviš prema njima, tako ti bude. Tako i sada… Što pre shvatimo nužnost i prolaznost ovih mera to ćemo ih bezbolnije pregurati. Moja porodica i ja tako razmišljamo od prvog dana. Toliko smo ozbiljno shvatili situaciju da po dvorištu šetamo u smenama, nema mešanja nas starijih sa mlađim članovima – kaže za naš list 66-išnjak iz Beograda, koji prolazak opasnosti od KOVID-19 čeka u svojoj kući.

– Verujem da je teže biti zatvoren u stanu, ali, eto, ja sam u prilici da budem na svežem vazduhu, a da tim šetnjama do kapije ne ugrožavam ni druge ni sebe. Sreća, pa nam je vreme sve lepše. Drugačije je pod vedrim nebom.

S šest osvojenih titula i tri nacionalna Kupa, najtrofejniji trener u istoriji Partizana, čiji je pečat na crno-beloj strani Topčiderskog brda i pregršt vrhunskih fudbalera stasalih za velika dela u njegovoj eri u Humskoj, svakodnevno nečim okupira sebi pažnju, ne dozvoljavajući da upadne u letargiju ili, još gore, očajanje.

– Za početak, vremenski produžavam sve dnevne rituale. Na taj način više uživam u ispijanju kafe sa suprugom, zajedničkom obedovanju, vežbanju… Nigde ne žurim, pa sve stižem. Između ostalog i da čitam knjige koje pre nisam stizao. Od dana do dana, bistrim različita štiva… pa sam se tako latio i knjiga mojih drugarica Vesne Dedić i Sanje Marinković. U pauzama sređujem raznu dokumentaciju, za šta je inače žena zadužena. Što da ne znam gde mi se šta nalazi nego kao svaki muškarac za sve što mi treba pitam lepšu polovinu-  „gde je?“ Uveče, volim da odgledam neku emisiju na televiziju, eventualno film… i tako u miru privedem dan kraju.

Čovek čija su dva šampionska naslova i dva Kup pehara sa Šandongom utkana u početke otvaranja kineskog fudbala prema svetu, nema striktnih selektorskih obaveza kao u normalnim uslovima, ali drži kopču sa svojom profesijom.

– Sa saradnicima sam bio do tančina pripremio utakmicu sa Norveškom i posle, verovali smo Škotskom, jer je do poslednjeg trenutka postojala nada da će se desiti baraž za Evropsko prvenstvo. Iako je ono pomereno za godinu dana i niko još ne zna kada će biti moguće organizovati doigravanje za to takmičenje, s vremena na vreme prođem kroz taj materijal. Možda mi je promakao neki detaljčić… No, hajde da prvo sve ovo prođe pa ćemo misliti o fudbalu – zna prioritete Tumbaković.