Naučnik u kopačkama i zaboravljena legenda 1Milorad Arsenijević Balerina Foto: Wikipedia

Milorad Mikica Arsenijević – Balerina, čuveni fudbaler iz generacije koja je igrala na Svetskom prvenstvu 1930. godine u Urugvaju predstavljen je u filmu „Montevideo, bog te video“ kao kafanski boem, šaljivdžija, ženskaroš, pa čak i muškarac koji se nije ustručavao da koristi usluge bordela.

Istina je međutim potpuno drugačija i Balerina se uopšte nije uklapao u kliše predratnih fudbalera u koji ga je umetničkom slobodom uklopio autor filma Dragan Bjelogrlić.

– Kada su putovali brodom u Montevideo, on nije jurcao po palubi broda, udvarao se… Nije bio ni takav lik koji je išao u javnu kuću. On je zapravo bio vrhunski intelektualac koji nije pripadao potpuno tom svetu, iako je bio fantastičan fudbaler. Majci je obećao da će uprkos fudbalskoj karijeri završiti fakultet i to je i ispunio. Tirke (Aleksandar Tirnanić) i Moša (Blagoje Marjanović) su bili odlični igrači, ali su svoju veličinu i popularnost dodatno pravili u kafani, plaćali su ručkove i večere, novinari su rado sedeli s njima i još rađe pisali o tome, dok se Balerina nikada nije gurao. Bio je skroman i nije želeo popularnost – objašnjava za Danas novinar Zoran Šećerov, autor knjige „Balerina“ o životu slavnog fudbalera, za koju su predgovor napisali čuveni golman Milutin Šoškić i bivši fudbaler i ekonomista Jovan Joca Otašević.

O Mikici Arsenijeviću se do izlaska knjige „Balerina“ znalo, ali ne mnogo. Čak je i njegova fudbalska zaostavština nekako olako pala u zaborav. Bio je fudbaler Mačve i BSK-a i reprezentativac od 1927. do 1936. Bio je i izuzetno uspešan trener, a kao selektor je Jugoslaviji obezbedio dve srebrne medalje na Olimpijskim igrama (1948. i 1952). Bio je i profesor na Elektromašinskom, a potom i na Saobraćajnom fakultetu, u čijem je osnivanju i lično učestvovao, a autor je nekoliko knjiga i mnogobrojnih naučnih radova.

– O Mikici Arsenijeviću ima vrlo malo podataka i to je bio jedan užasno rudarski posao. To što sam ja napisao nije roman, čak nije ni biografija, već omaž o ličnosti koja je iz ne znam kojih razloga zapostavljena. Čak i ljudi u Borči, gde se nalazi njegova ulica, nisu znali da odgovore na pitanje ko je Mikica Arsenijević. Njegove slike više nema u Fudbalskom savezu Srbije, a nekad je bilo. Ipak je on najuspešniji selektor sa ovih prostora. Nema ih mnogo ni u svetu koji su bili i igrači i selektori reprezentacije svoje zemlje, a on je bio i igač i selektor i na Olimpijskim igrama. Najveće trenersko dostignuće mu je što je napravio čuveni tim u kome su bili Beara, Stanković, Crnković… – dodaje Šećerov.

Navodi i da je priča o dualnosti njegove ličnosti čudesna pošto je teško doneti konačni sud da li je bio bolji u svetu nauke ili u svetu fudbala.

– On je bio pre svega bio čovek naklonjen nauci, a fudbal je prvenstveno voleo kao hobi. Sticaj okolnosti je učinio da u tom fudbalu napravi mnogo više nego neki drugi. Jedini je čovek koji je u Kraljevini Jugoslaviji dobio Orden Svetog Save, a odlikovan je kasnije i u FNRJ (Federativnoj Narodnoj Republici Jugoslaviji). Govorio je šest jezika, napisao je dva univerzitetska udžbenika. Napisao je dve zbirke zadataka koje i danas studenti koriste. Bio je jako zainteresovan za železnicu, predlagao je neke inovativne stvari u železnici koje ovde nisu prihvatili, ali su kroz nekoliko godina u Evropi te njegove predloge počeli da primenjuju. Košarkaš Branko Kovačević mi je rekao da kod kuće ima indeks sa potpisom Mikice, koji mu je bio profesor na fakultetu, a da nije ni znao koliko je on velika ličnost bio.

Knjiga „Balerina“ nastala je na inicijativu ćerke Mikice Arsenijevića, Ružice, koja je široj javnosti poznata kao devojka sa maramom na glavi koja drži grozd na jugoslovenskoj novčanici od 1.000 dinara, koja je bila u opticaju više od 15 godina.

– Njegova ćerka je silno želela da se napravi knjiga o tati. Bila je iritirana kako je njen otac predstavljen u filmu „Montevideo, bog te video“. A Mikicina životna priča zaista jeste živopisna. Ostao je bez oca vrlo rano, poginuo je u bici na Mačkovom kamenu u Prvom svetskom ratu. Majka mu je bila Čehinja, a srpska porodica njegovog oca nije želela da je prihvati jer je bila strankinja i katolkinja. S druge strane odrekla je se i njena bogata porodica, oni su bili bečki trgovci, jer je pobegla jedne noći kroz prozor zbog Srbina za koga se udala. Pošto majka nije imala sredstva, školovanje mu je omogućila majčina sestra iz Vršca. Četiri razreda osnovne škole završio je u Vršcu na nemačkom, a naučio je i rumunski i mađarski. Izdvajao se još kao fudbaler ne samo izuzetnom kulturom već i visokom obrazovanošću. Francuzi su ga na jednom meču proglasili za igrača utakmice, a posle je u hotelu gde su bili smešteni reprezentativci priređen prijem. Običaj tog hotela je bio da značajni gosti dobiju na poklon jelovnik, da ih podseća na to da su tu odseli. On je dobio na poklon jelovnik sa konturama balerine na naslovnoj strani. Domaćini su bili više nego šokirani kada im se na tečnom francuskom zahvalio, jer u to vreme nije bio običaj da fudbaleri govore strane jezike, a kamoli više njih.

Balerina je po rečima Zorana Šećerova bio veliki patriota i odbio je unosne ponude iz inostranstva, koje nisu bile samo u sferi fudbala.

– Pedesetih godina je imao fantastične ponude iz SAD i Australije da dođe da se bavi ili profesurom, da predaje na fakultetima, ili fudbalom, mogao je da bira. Međutim, on nije hteo, sve je odbio, želeo je da ostane u Srbiji, odnosno Jugoslaviji. Bio je strašno pošten. Kada im je uveden telefon u stanu niko nije smeo da ga koristi osim njega. Taj telefon mu je uveo Fudbalski savez i on je smatrao da ne može da daje porodici da koristi nešto što je službeno, da bi to bila zloupotreba – zaključuje Šećerov.

Nadimak dobio zbog gracioznih skokova

– Njegova veličina se ogleda i u tome što je dobio nadimak Balerina iako je bio defanzivac, pošto je nekako logičnije da se takav epitet daje napadaču. Bio je jako nizak, ali je kada skoči u odbrani na loptu, zbog pokreta ruku i nogu, podsećao mnoge iz publike na balerinu. On je u fudbalu uveliko koristio matematiku, fiziku. Nadoknađivao je svojim znanjem to što nije mnogo visok. stalno proračunavao kako i kada treba da skoči, da startuje… Uveliko je primenjivao na terenu zakonitosti o kojima je kasnije predavao na fakultetu – objašnjava Zoran Šećerov.

„Otkačio“ Milovana Đilasa zbog nedeljnog ručka

– Imao je veliku hrabrost, nije imao problem ni da se zameri Milovanu Đilasu, za koga znamo da je bio politički strah i trepet u ondašnjoj Jugoslaviji. Na nedeljnom ručku kod kuće, zvonio je telefon. Njegova supruga ustaje i javlja se, te se vraća u trpezariju i kaže mu: „Traži te Đilas.“ On joj odgovori: „Reci mu da ručam“, i nastavi da mirno jede. Žena u šoku ode do telefona i saopšti Đilasu da Mikica ne može da priča jer ruča. Posle 15 minuta se vratila sa koferima u sobu u strahu da će možda uskoro neko doći da ih uhapsi, pa da vide da li da beže ili šta da rade. Međutim, Mikici ipak niko nije smeo ništa – priča Zoran Šećerov.