Nedostojan ispraćaj Savića: Ne staje 17 medalja u jedno saopštenje 1foto: Srdjan Stevanovic/Starsportphoto

Šta god da su sve razlozi (ne) očekivane ostavke najtrofejnijeg trenera u istoriji srpskog vaterpola najmanje što je Savez mogao da učini jeste zajednička konferencija za medije.

„Sedma sila“ kao „sedma sila“, brzinski se sa prenošenja, „kao grom iz vedra neba“ vesti o samovoljnom odlasku Dejana Savića prešaltala na nagađanje imena novog selektora seniorske reprezentacije.

Bez bacanja svetla na način pucanja jednog od najdugovečnijih „brakova“ u svetu našeg sporta, u išćekivanju da neka od strana jednog dana progovori o razlozima i povodu prekida decenijske berićetne veze.

Dok ne čujemo iz prve ruke zašto je jedan od NAJ: inteligentnijih, duhovitijih, originalnijih, poštovanijih… likova sa kompletne javne scene rešio da digne sidro i istrajao u toj odluci, bode oči njegov ispraćaj.

Čak i da su njegovi dojučerašnji šefovi i bivši saborci iz i oko bazena pošto-poto hteli da ga zadrže i dali sve od sebe da ga odvrate od tog nauma ne ide da mu se na svemu zahvale kratkim saopštenjem.

Najmanje što su mogli i morali da urade jeste organizovanje zajedničke konferencije za medije, makar po cenu jednostranog ili obostranog glumljenja idealnih relacija, ukoliko su iste stvarno trajno poremećene.

Uz prigodnu „ti meni vojvodo, ja tebi serdaru“ razmenu zahvalnosti na lepoj zajedničkoj prošlosti i uručivanje simboličnih poklona, sevanje bliceva i zvuk gomile kamera, jer dorbi običaji i bonton tako nalažu.

I zbog svega što je Savić posle dolaska umesto imenjaka Udovičića uradio za aktuelnu i prethodnu garnituru VSS, vaterpolo, srpski sport u celini i svoj narod, toliko puta ponosnog na Žileta, Fiću, Bobu, Andriju…

„Legendo, puno sreće !“ na kraju pisanog obraćanja javnosti, prosto, nije dovoljan naklon nekome čiji selektorski pečat stoji ispod impresivnih 17 medalja sa velikih takmičenja, od čega je čak njih 15 zlatnog sjaja.

Niko nije nezamenjiv, pa ni „emotivni debeli vepar“, kako je sam sebe jednom prilikom opisao aktuelni trener Crvene zvezde, mada je pitanje da li bi braća Pijetlović, Mitrovići, Aleksić, Mandić, Ćuk…

tako često harali Olimpijskim igrama, Svetskim prvenstvima, šampionatima Evrope, Svetskom ligom, FINA kupom… da je neko drugi sklapao mozaik od njihovih različitih igračkih vrlina, slabosti i karaktera.

Gledaćemo Delfine na pobedničkim postoljima i posle abdiciranja nekadašnjeg kontinentalnog klupskog vladara sa crveno-belima, ali teško da će ikada ikome igrači pevati i suzama zalivati „A, sada adio“.

Kao što su to osvajači svega učinili prošlog leta, posle odbranjenog olimpijskog trona u Tokiju, na slavnom završetku njihovih rariretno veličanstvenih karijera u kapicama sa srpskom trobojkom.

Sve i da nije ostavio tako bogatu trofejnu zaostavštinu, Dejan Deki Savić trebalo je drugačije da ode iz Smetanine 2, jer je po svoj prilici, bez straha, stavio svoju glavu na „panj“ i sam otkačio „giljotinu“.

Očigledno, smatrajući sebe glavnim krivcem za ovo dugo sušno leto, tj. peto mesto na SP u Budimpešti, isti plasman na finalnom turniru Svetske lige u Strazburu i poraz u osmini finala EP u Splitu.

Jer, reč odgovornost kao da ne postoji u rečniku srpskih reči, pa samo najsamosvesniji i nejpošteniji žele i umeju da se pogledaju u ogledalo i preuzmu sav teret neuspeha, makar mu mnogi kumovali.

Baš zato što ih je premalo, takvi se ljudi čuvaju, za dane kada i ako opet zatrebaju da povuku „brod“ iz živog blata. Kao decembra 2012. godine, kada je Savić seo na tradicionalno klizavu selektorsku klupu.

Pa, već sledeće sezone naučio sve potrebne lekcije iz rezultatskog podbačaja na tadašnjem planetarnom prvenstvu u Barseloni i, sav ubeđen da radi ispravnu stvar i može da uči i (po) raste, ušao u anale vaterpola.

 

 

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.