Partizan predao titulu Zvezdi, Đukić odlazi „milom“ ili „silom“

 Nije dobro kada izgubite, ali ne može se više po ovom terenu. Oni su dali gol iz jedinog šuta. Ne mogu da tražim više od ekipe“, rekao je Miroslav Đukić, trener Partizana posle poraza od Radničkog u Nišu i definitivnog oproštaja od titule šampiona Srbije. I time na najbolji način ilustrovao i zapečatio svoju eru.

„Mi smo Partizan i mi ćemo napasti bilo kog protivnika“, bila bi, parafrazirano, njegova najčešća izjava za mandata na klupi crno-belih, tokom kojeg je bilo mnogo napadački jalovih utakmica i isto toliko onih sa par šuteva na gol ili nijednim. Nikad, ali nikad, nije rekao da je nezadovoljan igrom svoje ekipe, što može biti deo trenerske filozofije, ali takođe nikad nije javno priznao svoju odgovornost za „igru bez igre“ i „napad bez gola“.

Partizan je ove sezone igrao u nokaut fazi Lige Evrope, sve je već ispisano u smislu koliko je to veliki uspeh ili nije, ali je svima koji više veruju svojim očima nego Vučeliću, Vazuri i Đukiću, odavno bilo jasno da Partizan cele sezone nema igru, da se i u pobedama uglavnom nije videla nikakva nadmoć, da je jedino prepoznatljivo u igri bilo „bunarenje“ na Tavambu, i da bi mnoge kockice bile ružnije sklopljene da golman Stojković nije pravio čuda, posebno u Evropi. Crno-beli nisu imali rešenje protiv rivala koji iga „bunker“, a takvi su svi sem jednog u domaćim okvirima, a još manje su znali da se odbrane, pozadi je sa svih strana duvala promaja.

Partizan je u Super ligi Srbije na 12 utakmica kod kuće, od 36 osvojio samo 21 bod, ostvario je samo pet pobeda. Čak šest klubova imaju bolji skor na svom terenu, uz Zvezdu, još i Čukarički, Radnički, Napredak, Spartak i Mladost iz Lučana. Ode poslednjih sedam utakmica u Humskoj, dobio je samo jedan, remi sa Zemunom bio je četvrti u nizu na domaćem terenu, u 25 utakmica imao je čak sedam remija i tri poraza. Ne bi ovaj podatak bio alamantan da je to pokazatelj osnaživanja rivala u domaćoj ligi, ali jeste itekako kad je očigledno da je u pitanju jedino korišćenje evidentnih slabosti crno-belih. Od 14 utakmica u Evropi, Partizan je dobio samo četiri.

Jasno je da će Đukić biti „Pedro“, to je uostalom sudbina trenera, bez obzira da li uopšte i koliko učestvuju u selektovanju tima. Uprava Partizana već na startu sezone napravila je „harakiri“ prodavši dva ključna igrača iz prošle sezone, autore 48 golova, Leonarda i Đurđevića. Ne bi ni to bilo tako tragično da je doveden makar približno kvalitetan špic igrač, „izbor“ je pao na Ožegovića i tad je već mnogo toga bilo jasno. O fijasku sa Sumom ne treba trošiti reči, ne treba biti neki fudbalski znalac pa proceniti da ekipa sa četiri „kreativca“ koji zajedno imaju jedva preko 200 kila ne može izgledati ozbiljno. O odbrani ne vredi trošiti reči, celo leto, jesen i zimu pričalo se o štoperima i bekovima, priča se tužno i dan-danas, bez obzira na čitavu promenadu dolazaka i razočarenja. Da, preko zime otkinuta je još jedna noga sa šampionske hoklice, prodat je i Everton koji je zapušavao mnoge rupe u oba pravca. I posledice su „normalne“, što bi rekao jedan drugi bivši trener Partizana, u nekom drugom sportu.

Zato će Đukić koji se posle deset godina sa sve fanfarama vratio na klupu Partizana i na njoj proveo devet meseci, završiti mandat u trenutku kad smena trenera teško da ima nekog značaja. Teško da bi osvajanje domaćeg kupa imalo težinu osim kao alibi upravi koja je u „sportskom sektoru“ napravila toliko spojenih grešaka, da ni jedna Barselona to ne bi preživela bez posledica.

Ime naslednika još nije poznato, na spisku lepih i nerealnih želja su Vladimir Ivić, Aleksandar Stanojević i Zoran Mirković.

Za tri godine pet „bivših“ trenera

Od marta 2015, kada je Zoran Milinković zamenio Marka Nikolića, Partizan je promenio čak pet trenera. Milinkovića je posle pola godine zamenio LJubinko Drulović koji je na klupi crno-belih proveo samo dva meseca. Nasledio ga je bivši sportski direktor Ivan Tomić koji je pregurao jednu polusezonu i smenjen je posle neuspeha na startu evropskog izleta. Ni Marko Nikolić nije povezao celu kalendarsku godinu na klupi, iako je osvojio duplu krunu. Za razliku od njega koji je došao u avgustu, a priču završio u maju, Đukić je počeo „otpočetka“ u junu, ali, po svemu sudeći dogurao samo do marta.