Foto: EPA GEORGIOS KEFALAS

Bivši sportisti jednoglasno su za Danas ocenili da nipošto ne bi trebalo oduzimati već dodeljene sportske penzije, a da bi bilo kakva promena jedino smela da se odnosi na veće iznose za veći broj medalja.

– Za sve ove godine koliko sam u reprezentaciji, bilo je slučajeva gde posle nekog kraćeg vremena devojke, retke moram da kažem, dođu i saopšte da neće više da igraju. Po mom mišljenju tada nastaje problem, jer to nije pošteno prema ekipi, reprezentaciji i državi koja ti daje nacionalno priznanje. Ono se ne dobija za jedno osvojeno takmičenje, već za celokupan rad. Ako se karijera svede na jedan turnir ili samo nekoliko godina, onda po mom mišljenju igrač nije zaslužio nacionalnu penziju. Bez obzira da li je osvojio zlatnu olimpijsku ili svetsku medalju u tih godinu ili dve dana. Koliko god čudno zvučalo, mislim da bi možda trebalo neke sportiste, ograničiću se ovom prilikom samo na žensku odbojku, kazniti oduzimanjem nacionalne penzije – rekao je Zoran Terzić.

Nacionalna sportska priznanja koja se u narodu nazivaju sportskim penzijama uvedena su 2007. godine i uprkos Terzićevim rečima stiču se sa osvojenom medaljom, bez obzira na broj nastupa u reprezentaciji, kao i to da li je posle sportista odbio da igra za svoju zemlju.

Zakon kaže da se nacionalna sportska priznanja u vidu doživotnih mesečnih primanja dodeljuju osvajačima medalja na Olimpijskim i Paraolimpijskim igrama, Šahovskoj olimpijadi, svetskim i evropskim prvenstvima, kao i nosiocima svetskih rekorda u olimpijskim i paraolimpijskim disciplinama i osvajačima Dejvis ili Fed kupa međunarodne teniske federacije.

Nekada su sportisti već sa 35 godina života sticali pravo na početak mesečne isplate nacionalnog priznanja, dok je pre nekoliko godina starosna granica za početak primanja pomerena na 40 godina. Pored toga da li su sportisti koji su samo na jednom takmičenju u 10 ili 15 dana osvojili medalju zaslužili da imaju nacionalnu penziju, u javnosti se povela polemika i oko njihove visine, da li neko ko se bavio sportom treba da u starosti ima veća primanja od akademika.

Najveća penzija u Srbiji koja može da se dobije na osnovu 45 godina radnog staža iznosi oko 100.000 dinara, dok sportisti koji su osvojili bronzu na Olimpijskim igrama primaju mesečno najmanje 111.000 dinara (za zlato se taj iznos uvećava do 166.000).

Bivša odbojkašica Anja Spasojević, koja je vlasnica medalja sa Evropskog i Svetskog prvenstva, kaže da bi se svakom revizijom verovatno oštetili i oni sportisti koji su dali veliki doprinos osvajanju medalje.

– Razumem šta je selektor hteo da kaže, ali je u pitanju jako komplikovana tema bez lakih odgovora. Možda bi trebalo na neki način više nagraditi one koji konstantno igraju, koji čine okosnicu ekipe i osvajaju medalje u kontinuitetu. Međutim, nekad nije samo igrač odgovoran što je odigrao samo jedno takmičenje i osvojio medalju, pa čak i što je možda odbio da igra neke buduće turnire. Nekada ga u tome ometu povrede, nekada ga selektor jednostavno ne vidi u timu iako je u formi… Plaši me da bi svaka revizija nacionalnih priznanja dovela do toga da na kraju budu oštećeni oni koji to ne zaslužuju. Jako je teško odrediti čiji je koliki doprinos. Ipak je i taj igrač koji je odigrao samo jedno takmičenje doprineo osvajanju te medalje, a nikada nećemo znati da li bi ona došla sa ili bez njega. Na primer, Bojana Milenković je zbog povrede propustila Svetsko prvenstvo i na njeno mesto su uskočile neke igračice koje verovatno ne bi bile u prvom planu da je bila zdrava, pa su postale šampionke i zaslužile sve počasti. Zato je veliko pitanje kako bi to moglo da se uradi, po kom modelu da se računa, a plaši me da bi dovelo do diskriminacije – tvrdi Spasojevićeva.

Ona kaže i da bi eventualno mogli da se u budućnosti pooštre kriterijumi, ali da je osvajanje medalje jedini pravi reper za dodelu priznanja.

– Nacionalno priznanje je lep način da se zemlja, neću da kažem oduži, ali na neki način prizna to što si kao sportista predstavljao državu na najbolji mogući način. U odbojci su glavna reprezentativna takmičenja preko leta i sportisti se svesno zbog igranja za svoju zemlju odriču odmora i slobodnog vremena. Igranje za reprezentaciju je meni uvek predstavljalo nešto najlepše, ali moram reći da je uvek iziskivalo i dodatni napor i svesno odvajanje od mogućeg slobodnog vremena za porodicu – dodaje Spasojevićeva.

Vaterpolista Srbije Milan Aleksić koji je u praksi vlasnik svih mogućih medalja, takođe smatra da bi revizija mogla da napravi više štete nego koristi.

– Ako je neko igrao za reprezentaciju 10, 15 godina, a osvojio je medalju na jednom takmičenju, a na tom turniru je bio i igrač koji je samo to odigrao, ne mislim da ovaj prvi zaslužuje bilo šta više od drugog. Medalja je medalja. Šta bi rekli: “Izvini druže, svaka čast za godine u nacionalnom timu, ali medalja je osvojena na tom takmičenju jedne godine, a ostalih 10 nije”. Jedina eventualna revizija mogla bi da se odnosi na to ko koliko medalja ima, ali ne tako da sada neko sa više medalja ima duplo više para, već čisto simbolično, da to bude principijelno, da se zna da je neko ipak malo više promovisao ovu zemlju od tog drugog. A što se tiče eventualnog oduzmanja, protiv toga sam u potpunosti. Svako ko ima “propisanu” medalju ima pravo na priznanje – izričit je Aleksić.

Čuvena srpska atletičarka Vera Nikolić smatra da staž u reprezentaciji ne sme da bude presudan za dodelju nacionalnih prizanja.

– Ako je neko učestvovao samo na jednom takmičenju i osvojio medalju, ipak je zaslužio penziju isto kao i onaj ko je igrao godinama. U sportu nekad moraju da se poklope mnoge stvari, a jedna od njih je sportska sreća. Tako je možda neko u ekipnom sportu uskočio u tim umesto nekoga povređenog, pa je imao sreću da bude deo ekipe koja je na takmičenju osvojila medalju. Nebitno je da li je igrao sve utakmice ili samo 15 sekundi, da li je igrao jedno takmičenje ili na njih 15. Medalja je medalja, ona je osvojena za ovu državu i zemlja za to daje priznanje. I sreća mora da se zasluži jer znamo da prati samo hrabre – zaključuje Nikolićeva.

Sudija Vrhovnog suda u penziji Zoran Ivošević objašnjava za Danas da se nacionalne penzije mogu oduzeti i da to nažalost zavisi samo od političke volje.

– Penzija je kada radiš 40 i više godina, uplaćuješ za to vreme novac u Penzioni fond, i potom stičeš pravo koje se posle ne može više oduzeti. A nacionalna priznanja je vid odlikovanja koji dodeljuje država. Zato se to lako može ukinuti jer je u pitanju politička volja. Kod nas su nažalost nacionalne penzije iskompromitovane, naročito u umetnosti, jer su ih mnogi dobili samo na osnovu političke pripadnosti. U sportu je to najmanje problematično jer one zavise od rezultata i onda tu nema dileme. Međutim, i sportska nacionalna priznanja su podložna političkoj reviziji kao i ostala – objašnjava Ivošević.

Razvijene zemlje daju bogatije nagrade

Takozvane nacionalne sportske penzije postale su trend u državama bivše Jugoslavije posle 2000. godine. Mnoge zemlje uopšte nemaju ovu praksu, poput Nemačke, Francuske ili Sjedinjenih Američkih Država. Međutim, dok kod nas sportisti kao nagradu za osvojenu medalju dobiju od nekoliko hiljada do destak hiljada evra (zavisno od takmičenja), u SAD svaki osvajač zlatne medalje dobija neto novčani iznos od 150.000 dolara, a u Nemačkoj i Francuskoj oko 130.000 evra. Zbog toga se nacionalna priznanja u vidu mesečnih primanja posle 40-te godine ustvari posmatraju kao nagrada na rate, što je mahom odlika siromašnih država. U Švedskoj nacionalne penzije prima manje od 200 umetnika, sportista i ostalih ljudi za koje se smatra da su zadužili zemlju. Međutim, ona je tamo na nivou prosečne penzije i pravo na nju stiču samo oni koji iz bilo kog razloga ostanu bez redovne penzije.

U Rusiji osvajačima medalja po 10 evra dodatka

Ni Rusija ne poznaje takozvanu instituciju nacionalnih penzija. Sportisti koji osvoje medalje na Olimpijskim igrama dobijaju jednokratnu novčanu nagradu od oko 100.000 dolara. Osvajanjem medalje svi sportisti stiču pravo na sportski penzioni dodatak koji počinju da primaju kada odu u redovnu starosnu penziju, a koji iznosi tek nešto više od 10 evra (800 rubalja).

Nikolić: Neki bi bili na rubu gladi bez penzija

– Fenomenalna je stvar što je država uvela nacionalna priznanja jer bi većina sportista bila na rubu gladi bez tog novca. Sportska karijera traje kratko, 10 ili možda 15 godina, a mnogi posle toga jednostavno ne uspeju da se snađu ako se nisu školovali na vreme, a potrošili su mladost. Nacionalne sportske penzije su lep podstrek za mlade da treniraju i da se pre bave sportom nego da budu na ulici. Ovo im je dokaz da i od sporta mogu da žive normalno u starosti – ističe Vera Nikolić.

Povezani tekstovi